Voja Brajović: Izgubili smo bitku sa primitivizmom, oni koji vode državu afirmišu prostaštvo, laž i kriminal

“Ne prepoznajemo da smo sami sebi najveći neprijatelji”

Uvek moraš imati vrstu povišene odgovornosti kada igraš istorijske ličnosti – u „Vremenu zla“ sam igrao Slobodana Jovanovića, u „Vremenu smrti“ koje sada kreće igram vojvodu Radomira Putnika, u istoj ekipi koja je toliko značajna da uopšte postoji. To je zaista veliki podvig Gorana Šušljika, veliki zalogaj reditelja Ivana Živkovića, i veliki uspeh produkcije „United Media“ – kaže za Danas Vojislav Voja Brajović.

Jednog od najznačajnijih i najpopularnijih filmskih i pozorišnih glumaca na ovom prostoru, od ponedeljka, 4. marta na TV Nova, premijerno ćemo gledati u ulozi velikog srpskog vojskovođe, ministra vojnog, junaka Balkanskih ratova i herojskih pobeda u Velikom ratu, u bitkama koje su ušle u istorijsku epopeju.

Serija „Vreme smrti“, adaptacija istoimenog romana Dobrice Ćosića čiji je kreator Goran Šušljik, koja je već od same najave i „prve klape“ izazvala veliku pažnju kulturne javnosti i naših i regionalnih medija, snimljena je po scenariju Sanje Savić Milosavljević i Đorđa Milosavljevića, u izvršnoj produkciji kuće „Eye to Eye“. Na TV Nova emitovaće se premijerno u terminu od ponedeljka do četvrtka u 20.30h, a od 20. februara, u okviru EON Video kluba, gledaoci su premijerno mogli da bindžuju 15 epizoda.

Kako Voja Brajović ističe u razgovoru za naš list, „Vreme zla“ i „Vreme smrti“ su po mnogo čemu i najveći TV projekti u kojima je igrao, i sigurno su i među najvećim produkcijskim poduhvatima na ovim prostorima.

Podsećanja radi, „prevedeno“ u cifre, „Vreme smrti“ okupilo je 400 glumaca i nekoliko hiljada statista, koji su od maja 2022. do juna 2023, tokom 200 snimajućih dana, na nekoliko stotina lokacija na celoj teritoriji Srbije (Beograd, Valjevo, Kosmaj, Pančevo, Dolovo, Ljubovija, obala Drine, Mokra Gora, Zrenjanin, Knjaževac, Negotin, Niš, Suvobor…), snimili više od hiljadu stranica scenarija koji prati najdramatičnije događaje u Prvom svetskom ratu, i tragične sudbine naizgled „malih, običnih“ ljudi koji su i najveće žrtve svih istorijskih lomova.

– Mnogo smo bili posvećeni ovoj seriji, „Vreme smrti“ je bilo baš jedan vrlo ozbiljan i savestan rad, prisustvovao sam tome i video kakav je odnos kolega i svih okupljenih ljudi u odnosu na zadatak koji imaju. A odgovornost mojih kolega u odnosu na autentične istorijske ličnosti koje igraju, kao i moja, za ulogu Radomira Putnika, bila je povišena – kaže Brajović.

U likovima junaka Ćosićevog romana koji svedoči o tome kako smo kao narod počeli 20. vek i kako smo ga završili, videćemo Dragana Mićanovića, Žarka Lauševića (Živojin Mišić), Predraga Mikija Manojlovića, Svetozara Cvetkovića (NikolaPašić), Slavka Štimca, Milana Marića (major Gavrilo Stanković), Aleksandra Dimitrijevića (regent Aleksandar Karađorđević), Nenada Pećinara (Dragutin Dimitrijević Apis), Ninu Janković, Teodoru Dragićević, Denisa Murića, Pavla Mensura, Alekseja Bjelogrlića, Hadži Nenada Maričića, Nikolu Rakočevića, Vanju Milačić (Nadežda Petrović), Radovana Vujovića, Ljiljanu Blagojević, Frana Lasića…, kao i Gorana Šušljika koji igra Luku Boga.

– Ćosić je za svoj roman mnogo i jako dobro koristio istorijski arhiv, tu je njegova velika veština da fakta, kao dokument koji opisuje vreme s početka 20. veka i Velikog rata uklopi u sve ostalo što je njegova književna, umetnička vizija tih događaja. Ali, činjenica je da su mu bili dostupni arhivi i da je on po tome apsolutno koristio istorijske dokumente. Zato je moj prvi utisak, od trenutka kada sam video scenario, da je „Vreme smrti“ vrsta umetničko-dokumentarnog serijala koji ima veliku snagu – objašnjava Brajović.

Vojvodu Radomira Putnika opisuje kao jednog od najznačajnijih, najkvalitetnijih vojnika, školovanog srpskog oficira i čestitog čoveka čijom su mudrošću, znanjem i hrabrošću vođene ključne, pobedničke bitke u Velikom ratu, a doživljava ga i kao tragičnu ličnost,

– Putnik je bio bolestan i nije ni dočekao kraj Prvog svetskog rata, preminuo je u Nici, u Francuskoj, gde su pokušali da ga leče. Nismo, naravno, to stigli da snimimo, ali njega su vojnici u onoj maloj montažnoj stražarskoj kućici nosili preko albanskih planina, u egzodusu srpskog naroda koji je bio mojsijevskih razmera.

Ali, glavni Ćosićevi junaci nisu istorijske ličnosti. O tome gde smo mi kao narod bili u toj političkoj predigri Prvog svetskog rata i vojnim ambicijama u Evropi nakon pucnja Gavrila Principa na austrougarskog prestolonaslednika, i sa kolikim i kakvim smo stradanjem završili tu tragičnu istorijsku epopeju, pisac nam govori kroz porodicu Katić iz Prerova, glavnim nosiocima radnje koja svedoči o sudbini srpskog naroda pre sto godina.

Prema rečima Brajovića, postoji jedna „kopča“ između Slobodana Jovanovića koga je igrao u „Vremenu zla“, i vojvode Radomira Putnika.

– Obojica su izuzetne ličnosti – Jovanović je jedan od najvećih intelektualaca koje je naš srpski rod imao i koji je postojao na ovim prostorima, ali je život okončao u izgnanstvu. U tom smislu, intelektualnom i u onome što je nekom dato da bi vodio jednu vojsku ili politiku, to je bio i Radomir Putnik. Perspektiva jednoga naroda da bude deo sveta ogledala se u takvim ličnostima.

Naravno, ako govorimo o tom vremenu sigurno ne treba preskočiti Vojvodu Živojina Mišića, i celu vojsku i sve te mladiće koji su na najveće moguće iznenađenje dobili bitku u Velikom ratu protiv takve imperije kao što je bila Austrougarska. Naravno, to je, kao što znamo, koštalo ogromnog stradanja, ali se iz toga izrodila nova velika država Slovenaca, Hrvata i Srba, i kasnije, ta zajednica koja se zvala kraljevina, iako je uopšte pitanje šta se iz toga kasnije izrodilo.

O tome zašto je kod nas stalno prisutan taj paradoks istorijske tragedije i herojstva, ali i proterivanja najumnijih ljudi kao što je bio Jovanović, koji se od vajkada do danas čine „suvišnim“ u našem narodu, Brajović kaže:

– Na to je upozoravao Sterija Popović još 1852. godine kad je napisao „Rodoljupce“, gde kaže: „A kad ste vi videli da Srblji poklone poverenje jednom ĉoveku koji je razuman i pošten, nego kako se ko podigne, svi gledaju da ga obore“. On je upozoravao na tu našu nesrećnu osobinu. I ako je to tako, a treba verovati Steriji, onda nije čudo što se pojavljuju ulizice i ljudi, što bi rekli u Crnoj Gori, „ništa roba“. Ta „ništa roba“, koja se trudi da duvajući, da ne kažem u šta, dobije nekakve privilegije tako što će rušiti one umne, stručne, poštene.

Zato se to naše vreme zla i vreme smrti stalno prepliću, smatra Brajović, u jednom začaranom krugu.

– Ne prepoznajemo da smo sami sebi najveći neprijatelji. A opet, taj narod ovde je imao jedan od najvećih civilizacijskih napredaka, tako se bar tvrdilo, pogotovu drugom polovinom 19.veka, pa i tom nesrećnom prvom polovinom 20.veka. I zaista, po nekom intelektualnom kapacitetu u smislu željenja dobrog i prosperiteta, mi smo to imali, i taj kapicetet postoji. Ali, pitanje je zbog čega to što nas vuče unazad bude jače. To je neshvatljivo. Nažalost, postoji jedna naša bitka koja je izgubljena, bitka sa primitivizmom – ističe jedan od naših najvećih glumaca koji je u vreme demokratske vlasti bio i ministar kuture.

Uzlet prostaštva, agresivnosti, kriminala

Na naše pitanje koliko ljudi danas prepoznaju da je primitivizam sa ovom vlašću u ovih deset godina doživeo novi uzlet i renesansu svega onoga što je agresivno, prostački, i što uništava i unizuje čitavo društvo, Brajović kaže da za to ima jednu poruku:

– Budimo pametni! Ako si opredeljen tome da budeš pametan, ti ćeš sve probleme realno sagledati, neke ćeš moći rešiti, neke ćeš ostaviti da se u budućnosti rešavaju, a ne da ih zaturaš pod tepih i da lažeš da tih problema nema. Ne videši problem, i ne sagledavajući mogućnost da ga rešiš, pa bilo kad, ti vučeš unazad, i praviš mnogo veću štetu nego što je taj problem koji si uočio da postoji u društvu. A najveći je problem što su u javnim delatnostima zaustavljeni napretci, a zaustavljeni su jer je sistem vrednosti takav. Ti ne možeš imati učiteljicu koja je posvećena svojim đacima, deci koju vaspitava od prvih dana, ako ona nema od čega da živi iako je prezrena, jer je siromašna. Ili medicinsku sestru, ili člana simfonijskog orkestra i bilo koje kulturne ustanove.

Šta onda očekuješ i kako, pita se Brajović, gde je onda uticaj kulture, prosvete, zdravstva na napredak jednog društva.

– Ne možeš očekivati od lekara da vrhunski obavlja svoj posao i bude zadovoljan, jer šta je njegov život ako ustane u šest, ide na posao, radi do tri -četiri, i onda trči u drugu privatnu ordinaciju da nastavi da radi. Šta je njegov život, šta mu ostaje od života, gde je njegova nadgradnja? Ili prosvetnog radnika, koji nema šansu da kupi pozorišnu kartu za svoju porodicu. Tragično je što su isponižavani obrazovani i stručni ljudi koji obavljaju važne delatnosti, a s druge strane, danas se toliko afirmišu lažne vrednosti, krađa, manipulacije da nam kriminal već postaje uzor – kaže Voja Brajović.

Danas.rs