Populizam ili prvo Mi:
Prva premisa: Uvek neki dobijaju a neki gube.
Druga premisa: U našoj je moći da odredimo ko dobija, a ko gubi.
Zaključak: Naša politika jeste da Mi dobijamo, a Oni gube.
Uzmimo da predsednik države ili vlade kaže, kao što je srpski više puta kazao, da će uskoro „plate biti veće nego što su ikada bile“. To je, bar kada je reč o Srbiji, bilo i verovatno će još podosta dugo biti netačno, ali se može razumeti kao preuveličavanje. Smisao je da će plate biti povećane u odnosu na postojeće. To jeste laž, ali kako gotovo svako razume da je samo reč o povećanju plata, to se shvata kao preuveličavanje, i zapravo je neka vrsta reklamiranja, i moglo bi da se nazove neuspelom laži.
Preuveličavanje nije karakteristično za populizam ili ne samo po sebi. U demokratijama nije neuobičajeno da se politička ponuda ulepšava, više ili manje vešto ili uspešno. Uzmimo, međutim, da ministarstvo, ne tek ministar finansija, saopšti kako je stanje u javnim finansijama bolje nego što je ikada bilo. To će najčešće biti pogrešno i, ako se ne ispravi, biće laž. Jer ministarstva, birokratije uopšte, po prirodi stvari, ne preuveličavaju. Greške su svakako moguće i uostalom očekivane, preuveličavanja nisu. Ako to nije očigledno, uzmimo da je reč o izjavama državne statistike. Jasno je da može da greši, ali ne i da preuveličava, pa nespremnost da se greške koriguju jeste spremnost da se laže.
Ni to nije karakteristično za populizam. Ne nedostaju primeri demokratskih i razvijenih država u kojima birokratija nije nepristrasna, posebno kada je reč o javnim finansijama, ali i o tržištu rada i drugim podacima koji bi mogli da utiču na političku konkurenciju i javnu podršku. Recimo, ne mali broj centralnih banaka, danas manji broj nego u relativno skorašnjoj prošlosti, nije sklon transparentnosti pod izgovorom da bi puna informisanost javnosti o, recimo, nameravanoj monetarnoj politici, mogla da ima neželjene posledice po privrednu stabilnost i aktivnost. Generalno, diskreciona moć, smatra se, uticajnija je ako se drži u tajnosti, pa se zato javnost ne obaveštava, što naravno čini sva obaveštenja lažnim, ali to se opravdava kao korisna laž.
Preuveličavanja, prikrivanje podataka i čista, ali navodno korisna, laž nisu karakteristike specifične za populizam. Svakako ne za njegove savremene obnovitelje. Koji, ovi današnji, nisu zapravo različiti od onih koje znamo već stotinak godina, od Oktobarske revolucije u Rusiji i od kraja Prvog svetskog rata. Populizam inspirisan levim ili desnim revolucijama u poslednjih stotinak godina jeste otvorena politika nepravdi. Ova karakteristika se vidi u obnovljenim populističkim pokretima i vladama širom sveta, a posebno tamo gde bi upravo iz istorijskih razloga trebalo da ih nikako nema ili da bar ne stiču popularnost – u Evropi i Sjedinjenim državama.
Za politiku nepravdi je karakteristična otvorena diskriminacija, koja je danas uglavnom nacionalistička. Doduše, i klasni populizam je često bio nacionalistički, ali to ostavljam po strani. Zanimljivo je zašto diskriminacija, zašto nanošenje nepravdi, zašto otvoreno osporavanje tuđuh prava, jednakih prava zapravo, zašto političko nasilje, jer je o tome reč, može da bude politički popularno? I koje su predvidljive, pre svega, moralne posledice?
Obično se očekuje da nepravde izazivaju revolt, pa vlasti teže da ih, najčešće, opravdaju višim ciljevima, ili ih prikrivaju, što će reći lažu da ih one motivišu ili da im je to cilj. Laž je, naravno, već sama po sebi vid nasilja, izvor nepravdi. Populisti, međutim, mobilišu podršku obećanjima da će biti nepravedni, da će legalizovati diskriminisanje određenih kategorija ljudi. Stranci, koji su to po nekom kriteriju, recimo nacionalnom, koji su neki drugi, narodu su strani ili su, kako se kaže, što je još gore, odnarođeni, i najčešća su meta. Ali, naravno, klasne, polne, verske, razlike u životnom stilu i uostalom kulturne i ideološke grupe mogu da budu predmet populističke diskriminacije. Tri su privlačne karakteristike politike nepravdi.
Jedna jeste da vođe ili stranke koji su spremni da odlučno sprovode nepravde oslobađaju od moralnih obaveza prema diskriminisanim grupama one koji očekuju da se od tih nepravdi okoriste. Što se odlučnije negiraju prava drugih, to su manje naše obaveze prema njima.
Druga jeste da je vođa moćniji ukoliko je spremniji na veće ili što je moguće manje opravdane nepravde. Politika nepravdi jeste sredstvo povećanja moći stranke, grupe, družine ili već onih koji su spremni da se njome rukovode.
Treća jeste autoritarizam, jer je moć koncentrisana u rukama vođe odlučnija i efikasnija. Populistički pokreti mogu da budu proizvod vođe, a mogu i da proizvedu vođu; jedinstvo volje je u svakom slučaju neophodno, a to podrazumeva autoritet vođe, što će reći autoritarizam.
Ključno je da politika nepravde nadjača otpor koji nepravde neminovno podstiču. Za to je potrebna javna moralna slabost, politička akrasia, gde jedna grupa ima neposredne koristi od nepravde, stiče moć i vlast, a veća grupa, koja može biti i većina društva, narod dakle, ima posredne koristi, usled čega su pripadnici naroda spremni da budu saputnici vođe i vlasti koji sprovode diskriminacije.
U kontekstu politike nepravdi, nezavisno od njenog uspeha, laži nisu samo izvrtanje činjenica ili preuveličavanje, već imaju moralnu težinu. Obično, u periodu uspona, vršenje nepravdi zanosi, to je Staljinovo stanje „opijenosti uspehom“. Što može da se izražava i u preuveličavanjima – o preporodu jedne ili druge vrste. Potom se, u periodu pada, laže i čine nepravde sasvim bezobzirno.
Prirodno je da nepravde podstiču otpor, uostalom kao i laži, osim ukoliko je, da se tako izrazim, stanje stvari upravo zasnovano na nepravdama i lažima. Usled čega je populistička politika održiva, mada naravno ne doveka. Ako je trebalo da se usprotivite nepravdama, a niste, iz koristoljublja jedne ili druge vrste, politika nepravdi po toj osnovi može da računa na vas, na populizam, čak i kada je prema vama nepravedna.
Autor: Vladimir Gligorov
Foto: Ivana Karić
Peščanik.net
