Vladimir Gligorov: Levo i desno u poslednjih tridesetak godina

Ovde će biti reči o trajnim karakteristikama srpske privrede u leva i desna vremena, da se tako izrazim. I o razlozima obnavljanja liberalnih elemenata privredne politike – slobodnije spoljne trgovine i privatizacije. O potrebnim promenama u sledećem napisu.

Kako je reč o sredstvima privredne politike, koji problemi se njima rešavaju? Poslednja decenija jugoslovske države, pa i Srbije unutar nje, bila je obeležena privrednom stagnacijom i političkom paralizom. Stopa rasta u celom tom periodu – od bankrotstva 1981-1982. do reformi sa kraja 1989 – u Srbiji kao i u Jugoslaviji je bila oko nule. Stopa nezaposlenosti u užoj Srbiji je bila blizu 16 posto u celom tom periodu; u Vojvodini oko 13 posto; a na Kosovu iznad 30. Inflacija se postepeno ubrzavala do 100 posto, da bi pre stabilizacije iz decembra 1989. prerasla u hiperinflaciju. Značajan deo privrede je bio nesolventan, privreda ili privrede država članica jugoslovenske federacije su bile nesolventne prema inostranstvu, zbog čega je bila potrebna kreditna podrška Međunarodnog monetarnog fonda, na početku i na kraju te decenije.

U tim okolnostima, liberalizacija trgovine, kako bi se poboljšao pristup stranim tržištima, uz omogućavanje stranih ulaganja – stvaraju mogućnost da se obezbedi solventnost privrede i države prema inostranstvu. Jugoslavija nije bila prezadužena zemlja: kada se strani dug stavi u odnos sa ukupnom proizvodnjom, postotak je bio verovatno negde oko četvrtine nacionalnog dohotka, ali ona jeste imala problema sa izvoznom sposobnošću. Dug su činili neodrživim privredni sistem i privredna politika, a ne njegov nivo u odnosu na nacionalni dohodak. Čitava decenija je bila posvećena uravnoteženju spoljnotrgovinske razmene, jer se pre krize sa početka osamdesetih uvozilo gotovo duplo više nego što se izvozilo, usled čega je nagomilan spoljni dug. Kako su uslovi dodatnog zaduživanja bili rđavi, alternativa su bila strana ulaganja. To je podrazumevalo neki vid privatizacije – primera radi, legalizaciju stranih ulaganja u nova preduzeća.

To samo po sebi, opet, ne rešava finansijski problem preduzeća u društvenom vlasništvu, jer ako su ona nesolventna onda ne mogu da se dodatno zadužuju, a nemaju pristup tržištu kapitala, bar ne dok im to zakon ne dozvoli. Što podrazumeva drugi vid privatizacije, dakle trgovinu imovinom. Problem nastaje ne toliko sa obezbeđivanjem privatnog udela, recimo izdavanjem deonica privatnicima ili drugim društvenim preduzećima, već šta činiti sa preostalom imovinom u društvenom vlasništvu – koliki je i čiji preostali udeo? Privatizovati ga ili nacionalizovati ili šta? Oni na levici su bili protiv privatnog vlasništva, oni na nacionalističkoj desnici protiv privatnika iz drugih republika i pokrajina, a i protiv federalnog državnog vlasništva, mada ne i protiv nacionalizacije. Ovo je bio sistemski, privredno-sistemski, osnov političke paralize. Ovde nema smisla ulaziti u različita rešenja koja su nuđena i koja su isprobavana od uvođenja radničkog samoupravljanja do raspada zemlje, jer je zapravo na kraju u Srbiji napravljen svakako najgori izbor, koji je bio opravdan levom, uz to nacionalističkom, ideologijom. To nije bilo nepredivo imajući u vidu prirodu sistema društvene svojine i samoupravljanja, ali to je tema za neki drugi put.

Problem, privredno-sistemski posmatrano, je u tome što društvena svojina ne može da koegzistira sa privatnom, kako je posebno ubedljivo dokazivao Aleksander Bajt, mada je to bilo jasno svakome ko je bio upoznat sa sistemom društvene svojine i samoupravljanja, a uostalom to je i bila formativna pretpostavka tog sistema. Jer će se privatna svojina povećavati za račun društvene. Što je, međutim, tačno ono što je ostvareno programom Socijalističke partije i Ustavom iz 1991. Sve su svojine proglašene jednakima pred zakonom, što je u deceniji koja je usledila omogućilo da se društvenim preduzećima priključe privatna i da prvi snose troškove, a drugi ostvaruju dobit (slično je bilo i sa bankama). A podržavljeno je ono što se smatralo korisnim za kontinuirano vladanje (što je osnov takozvane partokratije). Uz ratno profiterstvo, to je u ne maloj meri postao osnov privredne i političke moći u Srbiji. To je održalo i stranke, i intelektualne i nacionalne vođe, i uticaj u javnosti nacionalnih otaca i klasika, praktično do danas. Ukupno gledano, politički, privredno, obrazovno, državno ako se tako hoće, i kakogod drukčije posmatrano, 90-e godine prošloga veka su bile nezapamćeno dubok pad iz najnižih motiva, a opravdan nacionalno-socijalističkom ideologijom.

Iza kojeg, pada, je preostao resantiman, a ne prosvećenje, ako mogu tako da se izrazim, i na levici i na desnici. Problemi sa početka 2000-ih su, opet, bili isti kao i pre raspada zajedničke zemlje, osim što su politička i privredna sredstva značajno smanjena. Spoljni dugovi su narasli, jer nisu bili servisirani od 1992-1993. do sporazuma sa poveriocima 2001. godine. Zemlja je bila nesolventna prema inostranstvu, usled čega praktično nije postojao bankarski sistem, uz to su i preduzeća takođe bila, u najvećoj meri, nesolventna. O pravnom haosu i da se ne govori. I konačno, tu je bio i ostao politički ćorsokak.

Bilo je potrebno uspostaviti trgovinske i finansijske odnose sa inostranstvom (gde je EU pomogla jednostranim ukidanjem carina) i razdvojiti privatno od državnog, što je takođe podrazumevalo da se reši problem preduzeća u društvenom vlasništvu – tako da su svakako bile potrebne liberalizacija spoljne trgovine, finansijska konsolidacija i privatizacija.

Bile su potrebne bar dve sistemske mere da se to sprovede valjano. Jedna je uspostavljanje vladavine prava, a druga je makroekonomski okvir koji bi omogućio ne samo privredni rast već i razvoj, modernizaciju dakle, jer je zemlja zaostala posle, u tom času, dve decenije stagnacije ili propadanja. Ni jedno ni drugo nisu obavljeni kako valja, i zapravo ni do dan danas. Ostaviću vladavinu prava po strani, jer oko toga nema previše, bar načelno, sporova.

Da bi se video makroekonomski problem, i osnovna karakteristika privredne politike, potrebno je upoznati se sa nekoliko činjenica o karakteru srpske privrede. Ovde ću se osloniti na podatke Republičkog zavoda za statistiku, koji dosežu unazad do 1995. Period od raspada Jugoslavije do stabilizacije iz 1994. godine i okončanja ratnih sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nije obuhvaćen. Uopšteno rečeno, osnovne karakteristike srpske privrede zapravo nisu bile bitno različite ni u prethodne dve decenije, i svakako negde od 1968. ili 1971. nadalje. No time se ovde ne bavim.

Grafikon 1 ukazuje na tri karakteristike srpske privrede od 1995. do danas. Prvo, BDP je praktično jednak potrošnji. Drugo, u odnosu na BDP, ulaganja su najčešće manja od 20 posto. Treće, u poslednjih nekoliko godina udeo potrošnje se smanjuje.

Ovo poslednje se bolje vidi na grafikonu 2, jer se i ukupna lična potrošnja i ona domaćinstava smanjuju u periodu posle 2010. i na nižem su nivou nego u bilo kom periodu od 1995. Nezavisno od toga, nivo ukupne potrošnje u odnosu na BDP (90 posto, 2016) svejedno je veoma visok. Da bi se ovo poslednje videlo, valja uzeti u obzir da je BDP jednak potrošnji (javnoj i privatnoj), plus ulaganja (javna i privatna), plus neto izvoz robe i usluga. To znači da je zbir potrošnje i ulaganja u Srbiji obično negde od oko 110 do čak 120 posto bruto domaćeg proizvoda, a to opet znači da je neto izvoz u deficitu za razliku do 100 posto. To se vidi na grafikonu 3. Spoljnotrgovinski deficit je manji pre 2000, uglavnom za račun ulaganja, i u poslednjih nekoliko godina, delimično za račun potrošnje.

Posebno je potrebno zapaziti širenje spoljnotrgovinskog deficita od 2001. do 2008. Imajući u vidu da je udeo potrošnje u ukupnoj proizvodnji ostao praktično isti, što znači da je povećanje udela ulaganja, zapravo njegovo dupliranje u odnosu na BDP (2008/2001), finansirano stranim sredstvima. Što, onda, vodi povećanju obaveza prema inostranstvu, koje je postalo moguće delimično usled otpisa jednog dela stranih dugova, mada je zaduženost svejedno i dalje bila značajna usled velikog pada proizvodnje (grafikon 4).

Strane obaveze su delom povećane zaduživanjem, što se vidi u rastu stranog duga na grafikonu 4, dok su ukupne obaveze prema inostranstvu, takozvana neto investiciona pozicija, veće – oko 35 milijardi evra prema oko 26 stranog duga na kraju prvog kvartala 2017. Kako se vidi na grafikonu 3, posle 2008. se smanjuje spoljnotrgovinski deficit usled rasta izvoza, ali i sporijeg rasta uvoza, jednim delom i zbog pada cena nafte i gasa. Ali u najvećoj meri zbog usporenog privrednog rasta ili, bolje rečeno, usled stagnacije posle 2008. Koja je dovela do smanjenja ukupne i posebno lične potrošnje, na šta je već ukazano grafikonima 1 i 2. Na grafikonu 5 se vidi da se u periodu posle 2008. takođe smanjuje finalna javna potrošnja, kako kolektivna, tako i lična (u 2016. najverovatnije nema bitnijih promena).

U svakom slučaju, nema neke vidljive veze između privatizacije i ukupne i javne potrošnje, jer se ova poslednja nije smanjivala u vreme intenzivnije prodaje državnih i društvenih preduzeća u periodu pre 2008. Uz to, značajnije smanjenje kolektivne potrošnje se dogodilo odmah posle 2008, dok je budžetska lična potrošnja značajnije smanjena 2015 (po podacima iz 2016, finalna potrošnja države uglavnom nije promenjena, ona ostaje oko 16 posto bruto domaćeg proizvoda, ali pritom lična i kolektivna potrošnja nisu razdvojene).

Kako stoje stvari sa ukupnim javnim prihodima i rashodima? Ili, drukčije pitano, u kojoj je meri smanjena privredna i društvena uloga države? Grafikon 6 donosi kretanja prihoda i rashoda u odnosu na BDP.

Udeo rashoda je uglavnom rastao, praktično do pre par godina. Udeo prihoda se smanjivao negde od 2008. do 2013, a potom je povećan. U periodu od 2008. do 2014. fiskalni deficit, razlika između prihoda i rashoda, se povećavala, usled čega je porastao javni dug i njegov udeo u bruto domaćem proizvodu (grafikon 4). Ovo nije neočekivano, i nije u najvećoj meri posledica fiskalne politike, jer je posle 2008. došlo do značajne promene u brzini rasta privrede (uz značajno povećanje nezaposlenih). To se vidi na grafikonu 7.

Posle 2001. stopa rasta je bila relativno visoka, u ne maloj meri zbog privredne politike koja je bila oslonjena na liberalizaciju spoljne trgovine, privatizaciju i finansijsku stabilizaciju (obnova bankarskog sistema). Od 2008, stopa rasta je značajno manja, dok je za ceo period od gotovo 10 godina (2009-2016) praktično jednaka nuli. Slično kao 80-ih godina prošloga veka, reč je o izgubljenoj deceniji čak i ako bi ove i sledeće godine stopa rasta dostigla 3 posto, što nikako nije izvesno.

Grafikon 7 je važan, jer se na njemu vidi da je posle 2008. došlo do, za sada, trajnog smanjenja stope rasta (uz tri godine sa negativnom stopom rasta). U periodu pre 2000, nivo privredne aktivnosti je prepolovljen, pre svega padom pre 1995, a onda dodatno 1999. Kao što se vidi na grafikonu 1, to je u najvećoj meri značilo smanjenje ulaganja i, grafikon 3, uvoza i izvoza. Ako bi se tražio primer zatvorene privrede, u smislu ograničene razmene sa inostranstvom, to bi bila srpska do 2000. Potrošnja je uglavnom ostala na istom nivou u odnosu na BDP, bez obira na to što je ukupna proizvodnja, sva je prilika, prepolovljena. U periodu posle 2001, privredni rast je ubrzan do stope od oko 5 posto, što svakako nije daleko od onoga što bi se moglo očekivati imajući u vidu, pre svega, nizak nivo zaposlenosti. Zašto je došlo do stagnacije od gotovo cele decenije posle 2008?

Naracija koju je od radikalske opozicije, a sada naprednjačke vlasti, preuzela i građanska i leva opozicija jeste da se sve to dešava zbog lopova, domaćih i stranih. A lopovluk je uglavnom omogućen privatizacijom. Nezavisno od toga koliki je bio lopovluk, koja je uloga privatizacije u tome, i posebno stranih banaka i investitora – sve to ne objašnjava produženo usporavanje privrednog rasta posle 2008. Jer je rast bio značajno brži u periodu kada je zapravo i sprovedena privatizacija i kada je bio najviši priliv stranih ulaganja. Isto važi i za prigovore o prevremenoj liberalizaciji i o prisustvu stranih banaka i, posebno, o gašenju, recimo, službe društvenog knjigovodstva (SDK). O ovom poslednjem ima smisla napisati poseban članak. Ovde, međutim, valja videti šta bi moglo da objasni usporavanje rasta posle 2009. i odsustvo oporavka praktično sve do danas. Uz relativno skromne izglede u nekoliko narednih godina.

Grafikon 8 prikazuje kretanja kursa i inflacije u periodu posle 2001. U periodu od 2002. do 2013, kurs je gotovo dupliran, sa oko 60 dinara za 1 evro na oko 113 dinara. Stopa godišnje inflacije u tom periodu je bila gotovo 11 posto prosečno, što znači da je za 12 godina nivo cena povećan tri i po puta. Imajući u vidu inflaciju u evro zoni od oko 2 posto, pa i uz razliku u stopi rasta od oko 3 procentna poena, depresijacija kursa nikako nije bila usklađena sa inflacijom. Štaviše, u periodu između 2001. ili 2002. do 2008, kurs je depresirao za trećinu, dok je prosečna godišnja stopa inflacije od 2002. do 2008. bila nešto iznad 12 posto. To znači da je nivo cena više nego dupliran u tom periodu.

Ako se pogleda grafikon 8, lako je videti da je kurs praktično stagnirao u periodu od 2005. do 2008, dok je prosečna inflacija bila oko 12 posto godišnje. U tom periodu, strani dug, u evrima, gotovo je dupliran (grafikon 4), dok je udeo izvoza u ukupnoj proizvodnji stagnirao, posle 2006, a udeo uvoza značajno povećan. Posle 2009, kurs je devalvirao nekoliko puta, da bi se sa značajnim usporavanjem inflacije posle 2014. postepeno prilagođavao u skladu sa inflacijom. Ova stabilizacija cena i kursa jeste jednim delom posledica privredne stagnacije, a jednim delom se može pripisati značajnom poboljšanju u spoljnotrgovinskom bilansu, usled čega je takođe došlo do usporavanja rasta spoljnog duga.

Jasno je da realna apresijacija kursa dinara podstiče uvoz, jer je strana roba jeftinija, i štednju, a onda i ulaganja, u stranom novcu, jer je to zaštita od inflacije.

Zašto je vođena takva politika kursa i monetarna politika? Da bi se obezbedio bolji život odmah, što je svakako bio važan slogan posle političkih promena 2000. Zašto?

Jedan razlog jeste socijalan i politički, a vidi se u održanom visokom nivou potrošnje. Uzmimo da je potrebno povećati ulaganja, ali ne iz stranih izvora. To bi zahtevalo da se poveća domaća štednja i smanji potrošnja (sve u odnosu na BDP). Uz privredni rast, to znači brži rast ulaganja od potrošnje. To ne bi moralo da bude održivo, jer bi pored ostalog podrazumevalo i smanjenje javne potrošnje. Kako se vidi na grafikonu 6, ona je zapravo povećana, posebno posle 2003. Tako da se težilo monetarnoj i politici kursa koje bi povećale strana ulaganja, uz očuvanje nivoa potrošnje u rastućoj privredi.

Drugi razlog jeste takođe politički. Naime, posle bar deset godina ograničenih mogućnosti da se obnove trajna potrošna dobra, da se kupi novi, makar polovni auto na primer, povoljan kurs svakako čini dostupnijim uvoz. Uz to, kako domaćinstva nisu imala dugove, bar ne kod banaka, obnovljeni bankarski sistem je mogao da odobrava kredite, vezujući ih za strani novac, jer je i štednja, opet zbog ubrzane inflacije, bila pretežno u stranom novcu.

Treći razlog jeste u podsticaju koji relativno stabilan kurs i ubrzana inflacija daju sektoru usluga. Dok je izvoz manje isplativ, jer inflacija slabi konkurentnost izvozne privrede, ona svakako podstiče uslužne delatnosti, one dakle koje su pre svega oslonjene na domaće tržište. Tako da ne mali deo ulaganja, domaćih ali i stranih, ide u uslužni sektor ili sektor robe i usluga koji nisu predmet spoljne trgovine.

Ova privredna politika je već viđena u Srbiji i Jugoslaviji. Zapravo, privredna kretanja 70-ih godina prošloga veka veoma su slična onima iz prve decenije ovog veka. Isto se može reči i za jednu godinu privredne politike Anta Markovića. Motivi su takođe bili slični: društvena i politička stabilizacija koji su prethodno bili narušeni rastućim nezadovoljstvom.

Ovde možda ima smisla reći nešto o jugoslovenskom socijalističkom sistemu. Socijalističko u njemu je bila društvena svojina, gde je osnovni problem bio ko odlučuje o ulaganjima. Sovjetski sistem ulaganja je uglavnom bio centralistički, dok je samoupravni trebalo da bude komunistički, dakle decentralizovan na preduzeća, koja je, međutim, bilo veoma teško finansijski definisati. Jer eventualno ulaganje u druga, stara ili nova preduzeća, nisu mogla da budu osnov prisvajanja po osnovu tih ulaganja. Tako da je stalno bilo potrebno nalaziti načine kako da se izbegnu i nacionalizacija i privatizacija, a da se ipak ulaže i tako obezbeđuje privredni rast i zaposlenost. Pristup stranim sredstvima, zaduživanjem, je bio jedno rešenje, a oslanjanje na deviznu štednju, u ne maloj meri nastaloj iz doznaka iz inostranstva, je bilo drugo rešenje. S tim što je privredna politika subvencionisala zaduživanja preduzeća i građana, u meri u kojoj je ono bilo moguće, inflatornim obezvređivanjem dinarske vrednosti. Tome je privremeno došao kraj 1981-1982. Sve do raspada zemlje se tražio način kako da se taj sistem obnovi, a da se izbegne privatizacija. Koja je onda, 90-ih godina prošloga veka i posle 2001, sprovedena dva puta i oba puta ne oslanjajući se na valjani pravni i institucionalni okvir.

Ovo poslednje se vidi na posledicama kako po domaće banke tako i po privatna domaća preduzeća. Sa stranim ulaganjima je iskustvo bolje, u velikoj meri usled toga što su strane banke i preduzeća odgovorni pravnim sistemima zemalja iz kojih dolaze – ili su bar odgovorni u meri u kojoj to ne ugrožava poslovanje i solventnost tih banaka i preduzeća u zemljama u kojima im je sedište. Domaća privatna privreda, veća preduzeća i banke, i dalje se u ne maloj meri oslanjaju na podršku države, doskora preko monetarne i politike kursa, a sve vreme su tu posredne ili neposredne subvencije. A u poslednje vreme se subvencijama podržavaju i strana ulaganja – od Gasproma do Fijata.

Gledajući razvoj srpske privrede, sa makroekonomske tačke gledišta pre svega, je li politika bila levičarska ili desničarska? To naravno zavisi od toga šta je leva a šta desna privredna politika. Ako se pogledaju dugoročna kretanja, potrošnja ima trajno visoki udeo u ukupnom dohotku, dok se ulaganja u ne maloj meri finansiraju stranim sredstvima. Što znači da je domaća štednja, odricanje od potrošnje kako bi se ulagalo, veoma ograničena. Uz to, javna potrošnja je velika, posebno za relativno nerazvijenu zemlju, u proseku verovatno ne niža od 45 posto bruto domaćeg proizvoda. Konačno, sklonost da se koristi inflacija kako bi se rešavali fiskalni i problemi preduzeća je velika, jer je stopa inflacije najčešće oko ili iznad 10 posto (sa izuzetkom poslednjih par godina). Tako da o nekoj politici štednje, kao recimo desničarskoj, nije jednostavno govoriti.

Ovo je privredna politika koja vodi makroekonomskoj nestabilnosti. Grafikon 4 prikazuje rast stranog i javnog duga, a slične su bile posledice politike iz 70-ih godina prošloga veka, kao i one koje su sledile sve do pred raspad Jugoslavije. Postoje periodi, kao oni sredinom 60-ih godina prošloga veka ili na samom početku reformi iz 1989-1990, kada se tražio alternativni pristup, ali su oni bili kratki i neuspešni. Mnogo su duži i istrajniji periodi stabilizacije, koji slede posle relativno kratkog perioda zaduživanja, uglavnom u inostranstvu, kako bi se uvezle roba i tehnologija.

Ključna posledica politike koja je sprovođena negde od kraja 60-ih i početka 70-ih godina prošloga veka jeste rđavo stanje na tržištu rada. Ako se ostavi po strani pečalbarski karakter toga tržišta – za ljude rođene na Balkanu, svetsko je relevantno tržište rada – jasno je da je u čitavom tom periodu stopa nezaposlenosti bila dvocifrena. Posle 2000, kao što se vidi na grafikonu 9, nezaposlenost je velika.

Dva perioda velike nezaposlenosti nisu jednaka, to jest nemaju iste uzroke. Posle 2000, rast nezaposlenosti je povezan sa sistemskim promenama, gde smanjenje države i privatizacija svakako igraju određenu ulogu. U tom periodu je zapravo rasla zaposlenost u privatnom sektoru, ali je gubitak posla u javnom bio veći. Period visoke stope nezaposlenosti posle 2008-2009. je već karakterističan za srpsku privredu, to jest u skladu je sa njenim dugoročnim karakteristikama i privrednom politikom. Naime, prilagođavanje na promene u pristupu stranim sredstvima usled visokog stranog duga vrši se preko smanjenja ulaganja, a ne potrošnje, a i preko nominalne i realne devalvacije, što zajedno ima negativne posledice po zaposlenost. Uprošćeno rečeno, sistem štedi na radu, a ne na potrošnji. Takođe, kako u dobra vremena cveta proizvodnja za domaće tržište, jer se posebno industrijska roba uvozi, u rđava vremena se sredstva sele u izvozni sektor, što zahteva period smanjenja zaposlenosti i rasta stope nezaposlenosti. To, opet, istorijski posmatrano, nije nova pojava u srpskoj privredi i politici.

Posledica ovakvog dugoročnog odnosa između rada i potrošnje, ako smem tako da se izrazim, jeste donekle vidljiva na grafikonu 10. Stanovništvo se smanjuje, jer je demografski priraštaj negativan, a ne mali uticaj ima i emigracija. Opet, ako se izuzmu ciklične promene, stopa zaposlenosti se ne menja previše, i uglavnom je niska. Ovo se, naravno, ne može objasniti samo a ne ni pretežno makroekonomskim činiocima, ali oni svakako utiču. Ovde ima smisla ukazati na činjenicu da ova kretanja na tržištu rada nisu u nekoj značajnijoj meri posledica promena u radnom zakonodavstvu ili u svojinskim odnosima. Opet, bez obzira na to da li je lako ili teško izgubiti posao i nezavisno od toga da li se mogu ili ne mogu smanjivati plate, bar po osnovu radnog zakonodavstva – stabilizacija privrede se uglavnom vrši preko promena u zaposlenosti i u platama. Tako je već praktično 40 godina, bez obzira na sve zakonske i sistemske promene.

Kao što se vidi na grafikonima 1, 2 i 3, u poslednjih nekoliko godina se menja makroekonomska slika, jer se udeo potrošnje smanjuje, a raste i izvoz uz smanjenje spoljnotrgovinskog deficita. Ovo nije posledica vladine politike, već je reč o prilagođavanju na promenjene finansijske i tržišne okolnosti. Najpre, izgledi da se dugovi nekako otpišu su neznatni, dok je pristup stranom tržištu značajno olakšan. Uporediv period je onaj sa početka 80-ih godina prošloga veka, ali ovog puta privatizacija i liberalizacija spoljne trgovine nisu ciljevi koje je tek potrebno ostvariti. Zbog čega je moguć rast izvoza na, pre svega, tržište Evropske unije, a i nema sistemskih, mada ne nedostaju druge, prepreka preduzimljivosti.

Ostaje problem održivosti, gde vladina privredna politika ne pomaže. O tome sam već pisao. Imajući u vidu srpsku privredu i politiku, prilagođavanje na promenjene svojinske, trgovačke i finasijske okolnosti se mogu odvijati na dva načina. Jedan je nastavak privatno-državne korupcije, a drugi je rast privrede oslonjene na strana tržišta, pravnu regulativu i na alternativne vidove socijalne i zdravstvene zaštite i obrazovanja. Naravno, opozicija bi mogla da ponudi program po kome bi država uspostavila vladavinu prava i vodila razvojnu privrednu politiku uz valjan sistem socijalizacije rizika, ali to je malo verovatno. Cilj bi trebalo da bude da se podstaknu ulaganja, da se smanji udeo potrošnje i da se rastom izvoza uravnoteži spoljnotrgovinska razmena, što implicira povećanje domaće štednje. Uz jednake izglede svih i uz aktivnu politiku zapošljavanja, gde bi se značajno povećala stopa zaposlenosti. U tom smislu je potrebno razumeti značaj tržišta Evropske unije i svega što uz to ide, kolikogod liberalno to izgledalo. Detaljnije o tim alternativama, u sledećem napisu.

Peščanik.net