Može li samopouzdanje da šteti mentalnom zdravlju?

Ako bih iz svoje prakse morala da izaberem šta je ono što mladi ljudi najčešće žele kada se jave na psihološko savetovanje jeste da imaju više samopouzdanja.

Autor: Stanislava Popov

Kada malo detaljnije proanaliziramo tu želju, često dođemo do toga da oni ne misle toliko na samouverenost u pogledu neke konkretne aktivnosti (što je bliže pojmu samopouzdanja), već žele da više vole sebe i više vrednuju sebe (što je bliže pojmu samopoštovanja). Na prvi pogled to deluje sasvim OK i nema ničega o čemu bi se tu moglo diskutovati. Sasvim jedna prirodna želja. Ipak, savremena istraživanja iz domena psihologije ličnosti, kao i iz oblasti kognitivno-bihejvioralne terapije ukazuju da je vreme da preispitamo opšte popularne koncepte samopouzdanja i samopoštovanja.

»Imanje i nemanje«, »gubitak i podizanje« samopouzdanja su uobičajeni termini duboko usađeni u naš svakodnevni rečnik kojima označavamo uzroke problema ili uzroke uspeha ljudi. Nema danas poželjnije psihološke osobine od samopouzdanja. Ono predstavlja »socijalnu vakcinu« protiv gotovo svakog životnog problema ili neuspeha. Samopouzdanje predstavlja univerzalno rešenje za sve probleme, a njegov nedostatak je univerzalni uzrok svih problema. Što ga imamo više, to smo zdraviji i uspešniji, govorila su silna istraživanja od druge polovine 20. veka na ovamo. Upravo zbog ovih istraživanja nastali su vaspitni i obrazovni programi koji se temelje na sistematskom razvoju i negovanju samopouzdanja i samopoštovanja. Izgradnja samopouzdanja se forsira u kućnom vaspitanju, u obrazovnom sistemu, u poslovnom ponašanju, u ljubavnom životu. Ko ima samopouzdanje, taj ima psihološki imunitet. No, da li je to zaista tako?

Samopouzdanje predstavlja veru u sopstvene snage i sposobnosti i predstavlja važan motivacioni faktor za gotovo sve važne stvari u životu. Međutim, samopouzdanje se gradi i oslanja isključivo na lične uspehe, pobede i pozitivne osobine i predstavlja davanje jedne globalne pozitivne ocene sebi na osnovu toga. I tako dolazimo do pojma samopoštovanja koje se definiše kao opšte osećanje lične vrednosti.

Samopoštovanje predstavlja uslovno prihvatanje sebe zbog toga što o sebi mislimo otprilike ovako:

»Ja vredim samo AKO… postignem nešto, uradim nešto, ako sam voljen od meni značajnih ljudi i sl…«

Ovakva vrsta uverenja je takođe utkana u naš vaspitni sistem, pa nam se to razmišljanje čini sasvim normalnim i uobičajenim, zar ne? Međutim, ovo je opasan stav koji može štetiti našem emocionalnom životu i psihološkom funkcionisanju. Kako su u životu porazi neizbežni, ukoliko mislimo da vredimo samo ako postignemo određene standarde, svaki put kada dožvimo neuspeh bićemo skloni da omalovažavamo sebe, na primer:

»Ako opet padnem ispit, ja sam potpuni luzer.«

Ljudi su često skloni da sebe obezvređuju ili osuđuju zbog svojih loših postupaka.

U dugoročnom smislu, samoobezvređivanje prvo uvodi osobu u depresivno raspoloženje, strahove i napetost, a onda ih i održava te oni postaju hronični problemi u emocionalnom životu i ponašanju jedne osobe. Sa druge strane, ljudi koji sebe globalno vrednuju, skloni da sebe idealizuju ili da se sebi dive zbog svojih dobrih postupaka, na primer:

»Pošto sam na vrlo teškom ispitu dobio 10, moja ljudska vrednost je veća od većine ostalih ljudi u mojoj okolini.«

Iako se nekom može činiti da je ovakav stav iritantan jedino za okolinu, a da je za samog subjekta veoma poželjan, u dugoročnom kontekstu euforija sobom može uvoditi u druge maladaptivne emocije i ponašanja (npr. agresija kada postoji pretnja da se ta »naduvana« slika o sebi naruši). Dakle, obezvređivanje sebe i samoidealizacija počivaju na globalnom vrednovanju sebe na osnovu svojih postupaka i iskustava, stoga je koncept samopoštovanja i na njemu zasnovanog samopouzdanja veoma nestabilan i podložan velikim oscilacijama u odnosu na promenu životnih okolnosti. Šta će onda biti sa našim studentima iz primera, sa onim prvim koji možda zaista često pada ispite i sa ovim drugim kada ne dobije 10?

Ono što je potrebno jeste antiteza mitu o samopouzdanju. Kao konstruktivniji način samovrednovanja možemo ponuditi bezuslovno samoprihvatanje. Bezuslovno prihvatanje sebe predstavlja alternativu samoobezvređivanju i samoidealizaciji. Podrazumeva svesno odbijanje globalnog samoprocenjivanja, uz istovremenu svest o svojim postupcima i procenu svojih postupaka i osobina na skali dobro – loše, na primer:

«To što sam opet pao na ispitu ne znači da sam luzer, već da se ne pripremam adekvatno.«

Suštinska intelektualna karakteristika ovog stava je filozofija neosuđivanja sebe, uz zadržavanje kritičkog odnosa, bilo pozitivnog ili negativnog, prema svojim iskustvima, postupcima, mislima, osećanjima i osobinama. Prema tome, stav bezuslovnog prihvatanja sebe podrazumeva da u konkretnoj situaciji osoba ima pozitivno ili negativno mišljenje o svojim postupcima, mislima, osećanjima i iskustvima, ali da istovremeno odbija da globalno procenjuje sebe na osnovu tih pojedinačnih aspekata, na primer:

»To što sam dobio 10 ne čini me vrednijim čovekom od mojih kolega, već uspešnijim studentom.«

Odustajanje od globalne procene sopstvene vrednosti doprinosi konstruktivnijem i zdravijem emocionalnom reagovanju, a tako i mentalnom zdravlju osobe.

Čovekovo »Ja« je suviše kompleksno da bi mu se mogla dati jedna globalna ili prosečna ocena:

Prvo, mi se menjamo tokom vremena, odrastamo i razvijamo se, tako da sebi ne možemo dati jednu stabilnu, statičnu ocenu. Nešto što nam je bilo važno i uticalo na naše ponašanje u 12. godini, ne mora biti uopšte značajno u 36. godini.

Drugo, ne možemo čitavu svoju ličnost oceniti kroz jednu ili nekoliko osobina, bez obzira koliko su nam one važne – jer mi nismo samo TO. Naše »Ja« se sastoji od mnogo više različitih uloga, osobina, postignuća, želja, potreba, snova, interesovanja… Nemoguće je svesti sve pojedničane aspekte našeg »Ja« odjednom na kategoriju dobro-loše.

Treće, dobro i loše predstavljaju subjektivne kategorije i takođe se menjaju sa vremenom. Čak ni zbog posedovanja onih osobina za koje postoji konsenzus u svetu da su dobre ili loše, ne može se reći da je neko potpuno dobar ili potpuno loš.

Jedan od najjednostavnijih načina da shvatimo koncept bezuslovnog samoprihvatanja, koji (priznaćemo) nije baš uobičajen, jesu metafore ove vrste: Zapitajte se da li bi ste zbog pokvarenog akumulatora bacili na otpad čitav automobil, ili bi ste zamenili akumulator? Da li bi ste se odrekli čitave svoje bašte zbog malo korova u pojedinim ćoškovima? Da li bi ste zbog jedne natrule jabuke, bacili čitavu korpu sa voćem? Svi oni koji bi na ova pitanja odgovorili sa NE, neka se dalje zapitaju: Zbog čega bi onda obezvredili sebe kao osobu zbog svojih pojedinačnih postupaka ili osobina?

Koncept bezuslovnog samoprihvatanja ne predstavlja novinu u filozofskoj misli. Pored egzistencijalizma i etičkog humanizma, ideja o odvajanju ličnosti od postupaka, kao i odustajanje od globalne procene ljudske vrednosti prisutno je veoma dugo i u različitim religijama. U Tao filozofiji razvijenoj od strane Lao Tzu-a (551-479 p.n.e.) govori se o tome da, kad čovek prestane da kontroliše, vrednuje, procenjuje i prosuđuje sopstveni self, može da dosegne stanje visoke inspiracije i kreativnosti. Prihvatanje sebe i drugih u Taoizmu je korak ka prosvetljenju. U budističkoj tradiciji, koja postoji i razvija se preko 1700 godina, govori se o „iskrivljenim“ kognicijama koje vode u emocionalni poremećaj. Sledbenici ove tradicije neće reći da teže bezuslovnom samoprihvatanju, ali će reći da teže zameni iluzije selfa koji se može vrednovati na neki ograničen, proizvoljan ili rigidan način. Ne može se zanemariti sličnost koncepta bezuslovnog samoprihvatanja ni sa hrišćanskom doktrinom opisanom u Novom zavetu gde se govori o oproštaju grehova i podvlačenju razlike između greha i grešnika. Ovde se osuđuje postupak, a ne čovek.

Za one koji nisu skloni da se oslanjaju na religioznu i filozofsku misao, tu su rezultati empirijskih istraživanja koja dovode u pitanje bilo koji vid globalne samoprocene. Savremena istraživanja u domenu samopoštovanja ukazuju na to da se ne radi o jednodimenzionalnom konstruktu čije je shvatanje svodivo na dihotomiju „visoko-nisko“. Istraživači su godinama bezuspešno pokušavali da ugrade sve procese vezane za samovrednovanje samo u jedan njegov aspekt – nivo samopoštovanja (bez obzira da li je visok ili nizak). Oslanjanje samo na nivo samopoštovanja u objašnjenju njegove uloge u psihološkom i socijalnom funcionisanju čoveka proizvodi slabe, nekonzistentne i ponekad kontradiktorne rezultate. Dalje, navode da visoko samopoštovanje ne mora nužno predstavljati poželjnu osobinu sa aspekta mentalnog zdravlja i ličnosti. U poslednjoj deceniji, rezultati više istraživanja govore u prilog tome da između dva ekstrema (visoko-nisko) postoji mnoštvo međupojava koje određuju da li će visoko samopoštovanje biti u korist ili na štetu individue.

Možemo zaključiti da korišćenjem nivoa samopoštovanja i samopouzdanja, bez uzimanja u obzir ostalih aspekata ovih pojava, ne dobijamo kompletnu sliku o tome kakvu ulogu oni imaju u psihološkom i socijalnom funkcionisanju čoveka. Karakteristike samopoštovanja koje moramo uzeti u obzir kada govorimo o njegovoj konstruktivnosti jesu osetljivost, vremenska stabilnost, svesnost, i zavisnost od zadovoljavanja određenih standarda. Vremenski nestabilno i krhko samopoštovanje (koje se lako podiže i spušta iz situacije u situaciju), kao i ono koje je zavisno od postizanja zacrtanih standarda, bez obzira da li je svesno ili ne, ne može se smatrati poželjnim sa aspekta mentalnog zdravlja pa makar bilo i visoko.

I da zaključimo: odustanimo od globalnog samovrednovanja. Od nivoa samopouzdanja/samopoštovanja mnogo je bitnije na kakvim je osnovama ono izgrađeno.

Literatura:

Baumeister, R. F., Campbell, J. D., Krueger, J. I., & Vohs, K. D. (2003). Does High Self-Esteem Cause Better Performance, Interpersonal Success, Happiness, or Healthier Lifestyles Psychological Science in the Public Interest, 4(1), 1–44.

Ellis, A. (2005). The myth of self-esteem: how rational emotive behavior therapy can change your life forever. Prometheus Books.

Kernis, Michael H. (2005). Measuring Self-Esteem in Context: The Importance of Stability of Self-Esteem in Psychological Functioning. Journal of Personality, 73(6), 1569–1605.

London, T. P. (1997). The Case Against Self-Esteem: Alternative Philosophies Toward Self That Would Raise the Probability of Pleasurable and Productive Living. Journal of Rational-Emotive and Cognitive-Behavior Therapy, 15(1), 19–29.

Autor: Dr Stanislava Popov, psihoterapeut

 

 

Izvor Psihoverzum