Milan Marinković: Nacionalista ne može biti patriota
Patriotizam je racionalan jer je baziran na ličnom – samim tim donekle možda i sebičnom, ali šta fali?! – interesu da se živi u uređenom i prosperitetnom društvu, dok je (etnocentrični) nacionalizam iracionalan, pošto se svodi na emocionalno-afektivni impuls, bez utemeljenja u realnom stanju i poretku stvari kojima smo okruženi kao žive i misleće jedinke
Piše: Milan Marinković
Moram priznati da sam se iznenadio kada sam otkrio da se u engleskom jeziku patriotizam i nacionalizam vode kao sinonimi. Da li je to zbog toga što je patriotizam zaista „poslednje utočište hulja“, kako sugeriše ona mnogo puta citirana misao, ili možda zato što nacionalizam u razvijenim zemljama ima drugačije značenje od onog kako se ovde shvata?
Razmišljao sam dugo o tome i došao da zaključka da se ono što mi sa ovih prostora uobičajeno definišemo kao nacionalizam zapravo pravilnije zove – etnocentrizam. Reč nacija, naime, simboliše nacionalnu državu, a ne etnički narod, premda je tačno da su nacionalne države primarno nastale kao rezultat istorijske evolucije bazično etničkih naroda. Posmatran iz ovakve perspektive, ne-etnički nacionalizam može se, uslovno, poistovetiti (i) sa određenim oblicima patriotizma.
Zbog sramne zaostavštine nedavne ratnozločinačke prošlosti, pristojnim ljudima sa ovih prostora, koji su nažalost u manjini, na sam pomen termina nacionalizam javljaju se najružnije moguće asocijacije, a isto manje-više važi i po pitanju patriotizma, pošto su i njega, kao „poslednje utočište hulja“, domaći etnocentristi (koje, grubo rečeno, možemo podeliti na šoviniste, ksenofobe, fašiste i naciste, mada se na kraju sve to svede na isto), počev od „proslavljenih“ ratnih huškača, prisvojili kao eksluzivno „njihov“, proglašavajući sve one koji se sa njima ne slažu – izdajnicima, „autošovinistima“ i sl.
Photo: EPA
I pored naših postkonflitno-traumatskih specifičnosti, pogrešno je uverenje da je nacionalizam fenomen ograničen samo na relativno zaostala i primitivna društva, kakva su, između ostalih, balkanska. Itekako je prisutan i u najrazvijenijim zemljama, samo se manifestuje na ipak znatno civilizovaniji i umereniji (umiveniji?) način, iako u vremenima velikih ekonomskih kriza i tamo, kao što vidimo, može početi da se otima kontroli u većoj ili manjoj meri. Sama okolnost da je svet – uprkos tome što je proces globalizacije prilično odmakao – i dalje organizovan na principu nacionalnih država, a koji (princip) gotovo niko na međunarodnoj političkoj areni ne dovodi u pitanje, čini nacionalizam neizostavnim elementom naše istorijske epohe, kako na političkom, tako i na širem društvenom planu.
Da bismo bolje razumeli sve te komplikovane nijanse, pođimo od shvatanja nacionalizma kao „ljubavi prema sopstvenoj državi (naciji)“. Državu, tu se valjda možemo složiti, čine svi njeni građani, pa prema tome, ako kažeš da voliš svoju državu, onda bi valjda trebalo da imaš jednak odnos prema svima koji žive u njoj, a ne da pripadnike sopstvenog etničkog naroda, kao većinskog, stavljaš u povlašćen položaj.
I šta uopšte znači ljubav prema državi, bilo da je ona tipična nacionalna država ili pretežno multietničko-interkulturalna politička zajednica? Po meni, voleti svoju državu znači, u najkraćim crtama, raditi sve što je u vašoj ličnoj moći da je učinite lepšim i kvalitetnijim mestom za život.
Baš na tom mestu dolazimo do suštinske razlike između patriotizma i (etno)nacionalizma.
Patriotizam je racionalan jer je baziran na ličnom – samim tim donekle možda i sebičnom, ali šta fali?! – interesu da se živi u uređenom i prosperitetnom društvu, dok je (etnocentrični) nacionalizam iracionalan, pošto se svodi na emocionalno-afektivni impuls, bez utemeljenja u realnom stanju i poretku stvari kojima smo okruženi kao žive i misleće jedinke.
Etnonacionalizam je – upravo zbog svoje iracionalnosti – inače prepun paradoksa. Verovatno najperverzniji među tim paradoksima jeste onaj kada je etnonacionalista, koji oseća ljubav i empatiju prema pripadniku svog etničkog naroda koji živi u susednoj državi i kojem nikada u životu nije ni oči video, istovremeno u svađi „na krv i nož“ sa svojim prvim komšijom, takođe etničkim sunarodnikom, što uopšte nije redak slučaj; naprotiv. Ali, budući teško ograničenog uma, naš vajni nacionalista u tome neće videti ništa sporno ili neobično.
Ta teška ograničenost uma ujedno je zaslužna i što ovdašnji etnocentrični nacionalisti krivotvorenje istorije radi umanjivanja odgovornosti vlastite države (naroda) za nečasnu ulogu u međunacionalnim oružanim sukobima smatraju „vrhunskim patriotizmom“. Takvo verovanje ne samo da je etički nakazno, nego je upravo klasičan primer anti-patriotizma. Onaj ko bezočno laže kako bi svoj narod ili državu prikazao u lepšem svetlu od realnog, a pod izgovorom da time navodno „brani njene nacionalne interese“, je sve samo ne patriota.
Niko i ništa, naime, pa tako ni država, ne može početi da se razvija i napreduje sve dok odbija da se hrabro suoči sa svim svojim nedostatacima i greškama, uključujući i one najmračnije (takve pogotovo!). No, kad smo kod toga, moramo biti krajnje pošteni i priznati da to ni kod jednog naroda ne ide nimalo lako (kod nekih, reklo bi se, ne ide nikako). Kao pozitivnog izuzetka ćemo se najčešće svi setiti svetlog nemačkog primera, ali veliko je pitanje da li bi se i Nemci nakon Drugog svetskog rata uspeli (u relativno kratkom roku) denacifikovati da nisu decenijama bili pod okupacijom sila pobednica iz antinacističkog bloka saveznika.
Photo: Goran Necin
U slučaju da vam je sve ovo previše komplikovano, najmudrije je da se držite one dobre stare latinske: Ubi bene, ibi patria. Učini li vam se to previše sebičnim, setite se da niko od nas ne može birati gde će da se rodi (a ni da li uopšte želi da se rodi).
Moj lični doživljaj patriotizma nalazi se negde između ove „sebične“ latinske izreke i one već navedene definicije po kojoj, da ponovim, „voleti svoju državu znači raditi sve što je u vašoj moći da je učinite lepšim i kvalitetnijim mestom za život“. Da pojednostavim: dok živim u Srbiji biću srbijanski patriota, a kada (i ukoliko) se preselim u neku drugu zemlju – biću tamošnji patriota, jer će ta zemlja onda biti moja (nova) domovina (tim pre što sam je lično izabrao).
Dakle, da rezimiramo. Patriota? Da… možda… ponekad. Nacionalista? Nikad!
