U Srbiji opoziciji prete, a u Republici Srpskoj je biju

Most: U Srbiji opoziciji prete, a u Republici Srpskoj je biju

RSE – Omer Karabeg

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se tome kakav je odnos Aleksandra Vučića i Milorada Dodika prema opoziciji. Sagovornici su bili dva opoziciona poslanika – Draško Stanivuković, poslanik Partije demokratskog progresa u Narodnoj skupštini Republike Srpske, i Balša Božović, poslanik Demokratske stranke u Skupštini Srbije.

Bilo je reči o tome da li je opasno protestovati protiv vlasti, kako vlast u Republici Srpskoj sve više zabranjuje proteste, kakav je odnos policije prema protestima u Srbiji, a kakav u Republici Srpskoj, kako se režim sveti onima koji demonstriraju protiv vlasti, kako je Draško Stanivuković hapšen maltretiran, proglašen za državnog neprijatelja i optužen za navodni državni udar, da li policija prisluškuje i prati opozicione poslanike i kritičare režima, kako režimski mediji objavljuju laži o opozicionarima, kako je Dodik kupio deo opozicije u Republici Srpskoj, kako vlast krađom glasova dolazi do pobede na izborima, zašto deo srpske opozicije, koja oštro kritikuje Vučića, ima blagonaklon stav prema Dodiku, ko je veći autokrata – Vučić ili Dodik, kao i o tome da li je teže biti istinska opozicija u Republici Srpskoj ili u Srbiji.

Omer Karabeg: Da li je danas opasno protestovati protiv vlasti u Republici Srpskoj i Srbiji?

Draško Stanivuković: Danas je u Republici Srpskoj opasno uopšte imati svoje mišljenje i svoj stav. Danas se više cijene oni koji su spremani da slijepo slušaju jedan u pravom smislu riječi diktatorski režim. Znate koje su odlike diktatorskog režima? Da se ne možete mirno okupiti na trgu, da ne možete da iskažete svoje mišljenje, a da vas pri tom ne uhapse. Ako ne odgovarate režimu, ako drugačije razmišljate, odmah vas proglase izdajicom. Za onoga ko misli svojim glavom kažu da ne voli Republiku Srpsku, da je protiv srpskog naroda, da ruši institucije. Danas se borba za svoj stav, za svoje mišljenje plaća ili otkazom ili odlaskom iz zemlje. Mnogi su bili prinuđeni da radi vlastite bezbijednosti, radi egzistencijalnog opstanka svoj dom i posao potraže van ove zemlje. Vjerujte da od 1.200.000 stanovnika, koliko je pokazao popis, danas nema ni 800.000 onih koji noće u Republici Srpskoj. Kad zbrojite sve one koji u inostranstvu rade na crno, koji preko ljeta rade na moru kao sezonski radnici – nema ih ni toliko. Ovo više nije politička borba, nije borba da opozicija dođe na vlast, ovo je borba za opstanak naroda i za opstanak građana koji žive u Republici Srpskoj.

Balša Božović: U Srbiji sigurno nije tako opasno protestovati kao u Republici Srpskoj. Inače, mislim da je i u Republici Srpskoj i u Srbiji i dalje na delu politika devedesetih. Vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj nisu se odrekle onog čuvenog da svi Srbi žive u jednoj državi. Beograd podržava rukovodstvo Republike Srpske koje građanima vlada čvrstom pesnicom. Gospodin Stanivuković je rekao koliko je teško boriti se u Republici Srpskoj za osnovna ljudska prava i slobode, a da ne budete uhapšeni i progonjeni, da o vama ne pišu laži razni tabloidi. Slično je i u Beogradu. S tim što smatram da je u Beogradu situacija nešto povoljnija s obzirom da je Beograd pod budnim okom Evropske unije. Evropska komisija je u poslednjem izveštaju ogolila Vučićev režim ukazujući na loše stanje ljudskih prava i odsustvo vladavine prava. U tom pogledu mi i Bosna i Hercegovina se nalazimo na začelju Evrope.

Omer Karabeg: Da li policija bije demonstrante?

Draško Stanivuković: U Republici Srpskoj se to može dokumentovati. Oni kažu – nije upotrebljena prekomjerna sila. Ali video ne može lagati. Ljudi imaju mobilne telefone, pa su snimili sve ono što se događalo u Banjaluci tih kobnih dana decembra uoči Nove godine. Mi smo se okupili na trgu, a policija je izdala naređenje da se povučemo sa prostora koji su oni okružili. Mi smo se povukli. To im nije bilo dovoljno. Oni su htjeli da nas uopšte nema na trgu, pa su na nas krenuli pendrecima i palicama. Ja sam bio u prvom redu i to sam osjetio na svojoj koži. Svi smo bili izloženi teroru policije. Prvi dan Nove godine proveo sam u pritovoru. U pet-šest dana tri puta sam hapšen, mada ništa protivzakonito nisam uradio. Imam prekšajnih naloga za 15.000 eura, šest krivičnih prijava, prijeti mi 12 godina zatvora zato što sam navodno izvršio državni udar, oštetio službeni automobil, glasno uzvikivao. Ja sam rekao da želim da ovde bude bolje, a onda su njihovi režiseri, montažeri, javni servisi i mediji od mene napravili najgoreg čovjeka koji ruši institucije, iako institucije ovde ne postoje.

Lažni državni udar

Balša Božović: Režim Aleksandra Vučića to radi na mnogo perfidniji, ali i brutalniji način zato što to za njega radi mafija. To ne radi policija. Nije na udaru samo opozicija, nego i nezavisni mediji. Novinaru Milanu Jovanoviću je zapaljena kuća, pucano je u njegova vrata, čovek je jedva ostao živ. Režim Srpske napredne stranke i njegova medijska mašinerija crtali su metu na čelu Oliveru Ivanoviću, opozicionom lideru koji nije hteo da se pokori i da bude deo Srpske liste na Kosovu koja je produžena ruka Srpske napredne stranke, pa je na kraju ubijen. Prvooptuženi je Milan Radojičić, potpredsednik Srpske liste na Kosovu. Protesti u Srbiji su počeli zbog brutalnog prebijanje Borka Stefanovića, jednog od opozicionih lidera, koji je jedva ostao živ. Sve te stvari ne dobijaju sudske epiloge, ne zna se ko je naručio prebijanje, ko je naručio spotove protiv Olivera Ivanovića koji su se mesec dana vrteli na Pinku. Neko mora da stoji iza toga, neko ko je to naručio i platio. Sve to čini Srbiju jednom od najamanje bezbednijih zemlja u Evropi, odmah posle Ukrajine.

O kakvom je režimu reč najbolje govori konferencija koju je oktobra prošle godine organizovala organizacija koja se zove Nacionalna avangarda, finansirana novcem iz veoma sumnjivih fondova koji vode do Moskve. Na toj konferenciji, kojoj je prisustovala premijerka Brnabić, Marko Parezanović, visoki zvaničnik Bezbednosno-informativne agencije, rekao je da je deo novinara, nevladinog sektora i opozicije u destruktivnoj i subverzivnoj funkciji. Oni se po njemu ponašaju maltene kao državni neprijatelji. Eto, protiv kakvog režima i kakve politike mi ovde vodimo bitku. To su i dalje devedeste godine, ali na steroidima.

Prisluškivanje

Omer Karabeg: Da li se funkcioneri i poslanici opozicije i kritičari režima prisluškuju i prate?

Draško Stanivuković: U to sam se hiljadu puta uverio na vlastitom primjeru. Ovo što ću vam sada ispričati najbolje to potvrđuje. Nakon svih hapšenja, kada su mene i mog prijatelja – onako kako to samo oni znaju da namještaju – optužili da rušimo zemlju, donio sam odluku da na šest-sedam dana odem iz zemlje i da se presaberem, kako se to kaže. Pred odlazak telefonom sam razgovarao s jednim mojim prijateljem i samo je on znao za taj razgovor. Sutradan su na televizijskom javnom servisu objavljeni segmeti našeg privatnog razgovora. Zar ima boljeg dokaza da prisluškuju moj telefon? I ne samo moj. Režim prati svakog neistomišljenika.

Balša Božović: U Srbiji to radi državna bezbednost, odnosno Bezbednosno-informativna agencija. I za to postoje dokazi. Jedan je i pomenuta izjava visokog zvaničnika te agencije o navodnim subverzivnim elementima. Kada su ga pitali na osnovu čega Bezbednosno-informativna agencija tvrdi da ti ljudi deluju destruktivno i subverzivno, on je rekao da nema komentar i da je pogrešno protumačen. Dakle, očigledno je da prate, snimaju i prišluškuju. Vrlo se bave i privatnim životom kritičara režima. To je njihova paranoja. Oni to rade zato što su u strahu, zato što se boje da jednog dana ne izgube vlast. To su radili i Milošević i Čaušesku i mnogi drugi.

Zabava za narod

Omer Karabeg: Kako se borite protiv laži koje režimski mediji šire o vama? Imate li ikakav pristup medijima?

Draško Stanivuković: Imamo, bogu hvala. Ovde postoje portali koji nisu režimski. Moju Facebook stranicu i moje profile prati preko 100.000 ljudi, ona je čitanija od polovine njihovih izmišljenih portala i medija. Ima i televizija koje su objektivne. S druge strane, protiv nas je upregnuta velika mašinerija. Ali ja ne želim da se branim. Ja sam neko ko se bori, ko napada njih. Jer oni kradu, oni pljačkaju, ne radim to ja. Nema potrebe da se branim, nema potrebe da budem u defanzivi. Mlad sam, mogu više od njih da radim i da se borim. Vidim da su na pomolu promjene. Ja to osjećam. Ali ovdje se krade na izborima. Izborna krađa koja mijenja volju naroda debelo se plaća novcem, javnim novcem. Ne može me niko ubijediti da je 308.000 ljudi glasalo za Željku Cvijanović. Jednu damu koja svaki dan lupa gluposti. To je nevjerovatno. Ne može se riječju opisati ono što ona javno govori na televiziji. Vjerujte, to je za jednu dobru humorističku seriju – da se narod baš dobro nasmije. Vlada se hvali da je produžila životni vijek u Republici Srpskoj. I jeste, jer su život naroda obogatili humorom. Narod se se zabavlja, smijući se glupostima funkcionera Republike Srpske koje oni svaki dan izgovaraju.

Balša Božović: U Srbiji već sedam godina tabloidi rade svoj prljavi posao i to na najbrutalniji mogući način. Ne štede nikoga iz opozicije, posebno su im na meti predsednici Demokratske stranke. Za ovih sedam godina oni su provučeni kroz najgore blato srpske političke scene. Za nas su televizije sa nacionalnom frekvencijom i novine sa velikim tiražom potpuno zatvoreni. Imamo pristup na televiziju N1 i još jednu ili dve kablovske televizije, jednu dnevnu novinu i dva nedeljnika. To je sve.

Srpska opozicija i Dodik

Omer Karabeg: Gospodine Stanivukoviću, koliko vam je značila podrška poslanika Demokratske stranke iz Srbije koji su došli u Banjaluku da se solidarišu s vama kada vas je policija hapsila i maltretirala zbog učešća na protestu Pravda za Davida i kada su vas lažno optužili za državni udar?

Draško Stanivuković: Mnogo mi je značila podrška tri narodna poslanika iz Srbije, među kojima je bio i Balša. Ne gledam ja na njih kroz stranku. Za mene su oni ljudi koji su ovde došli da mi daju podršku i da dignu glas protiv onoga što se ovdje zbivalo. Taj njihov gest i njihovo i prijateljstvo meni je iznad stranke.

Omer Karabeg: Gospodine Božoviću, podrškom gospodinu Stanimiroviću, vi ste pokazali šta mislite o režimu Milorada Dodika. Međutim, imam utisak da deo opozicije u Srbiji nema ništa protiv Dodikovog načina vladanja i nikada ne kritikuje njegove nedemokratske postupke?

Balša Božović: Šta smo mi želeli da pokažem svojim dolaskom u Banjaluku? Želeli smo da pokažemo da je taj režim prevršio svaku meru, da je ugrozio ljudska prava i da nije rešio slučaj ubistva Davida Dragičevića, jer se iza toga očigledno nešto krije. Verovatno je neki visoki funkcioner Republike Srpske u to umešan na ovaj ili onaj, posredan ili neposredan način. Inače, ne vidim razlog zbog čega se taj slučaj ne bi rešio. Istovremeno su ljudi, koji su saosećali sa roditeljima ubijenog mladića i koji su tražili istinu i pravdu, na najbrutalniji način batinama sklanjani sa ulica. Jedan od onih koji je štitio građane bio je Draško Stanivuković. Mi smo bili zabrinuti za njegovu bezbednost i želeli smo da pokažemo da on nije sam i da narodni poslanici iz Srbije prate sve što radi režim Dodika u Republici Srpskoj.

Omer Karabeg: Ali u Savezu za Srbiju, kome vaša stranka pripada, ima stranaka i lidera, kao što su Boško Obradović i Vuk Jeremić, koji nikada ne bi rekli nijednu lošu reč o Dodikovom načinu vladanja Republikom Srpskom.

Balša Božović: Meni je krivo što je tako. Ja osuđujem ćutanje. Mislim da je ćutanje devedesetih godina dovelo do velikih problema. U Savezu za Srbiju postoje stranke koje Dodika smatraju za svog na neki način prirodnog partnera. U tom smislu opozicija u Srbiji, pa i Savez za Srbiju, mora da se opredeli. Ukoliko ne želi da bude samo tehnička koalicija koja se bori za ravnopravne izborne uslove, mora da se odluči da li je za evropske vrednosti ili je za vrednosti koje zastupa Milorad Dodik. Da li je za politiku devedesetih ili za politiku otvaranja i ljudskih prava. Ne može da se ćuti na te stvari. Ukoliko se ne bude opredelio za evropske vrednosti – Savez za Srbiju će doživeti neuspeh. Našim odlaskom u Banjaluku hteli smo da pokažemo da nećemo da ćutima već da želimo da pružimo podršku onima koji se bore za evropske vrednosti.

Ko je veći autokrata?

Omer Karabeg: Ko je po vama veći autokrata – Vučić ili Dodik?

Draško Stanivuković: Mislim da je to teško pitanje, teška je konkurencija. Vučić je mudriji, pa spolja djeluje da je manje autokrata nego Dodik. Dodik javno prijeti, kaže – ko ne glasa za Savez nezavisnih socijademokrata dobiće otkaz, a penzionerima poručuje da mogu vratiti povećanje penzija, ako ne glasaju za njegovu stranku. Centralna izborna komisija to nije sankcionisala, što je nevjerovatno. Mi u Republici Srpskoj ne možemo dobiti dozvolu da se okupimo na trgu, a u Srbiji ljudi protestuju na trgu. Dakle, spolja situacija u Srbiji izgleda bolje, mirnije. Međutim, možda se iza toga kriju mnogo gore stvari, mnogo veći kriminal. To je vrlo teško porediti. Mislim da tu nijanse odlučuju. Kada prođe vrijeme i kada dođu novi ljudi, istorija će o ovoj dvojici ispisati istinu, iako danas vedre i oblače. Za vrijeme vladavine SNSD-a i Milorada Dodika pojedini džepovi su se dobro napunili. Tri banke su opustošene, preduzeća, koja su bila javna, su privatizovana. Izvađeni su milioni i milijarde. Zemlja je dovedena do kolapsa. Oni su svoju djecu obezbijedii stanovima po Beču i vilama po Beogradu i svugdje u svijetu. Napravili su zaleđinu koja ih čeka kada odu s vlasti. Stvorili su privatnu državu.

Mi smo danas na rubu egzistencije. Oko 300 ljudi dnevno odlazi iz ove zemlje. Kad neko ode van ove zemlje njegovo dijete već bolje priča njemački i engleski nego srpski jezik. Ti ljudi su doprinjeli da bude uništen san o jednom narodu. Preživjeli smo seobe, ratove – balkanske, svjetske, nažalost, i otadžbinske. Ali ovoliku puštoš nikad nismo doživjeli. Možda će neko reći: ”Draško, nije mudro tako govoriti o nekom iz Srbije”. Ja ne vidim da je tamo bilo kome bolje. Vidim da je i tamo – dobro jutro s Vučićem, popodne s Vučićem, veče s Vučićem. Ovdje je doručak s Dodikom, ručak s Dodikom, večera s Dodikom i Lukačem. Svaki sekund su na televiziji, ispiraju mozgove. Kao fol čuvaju institucije, a sve živo su opustošili. Meni je žalosno da neki ljudi, kad dobiju poverenje naroda, odluče da to iskoriste za ličnu korist. Postanu autokrate i diktatori i iza sebe ostave pustoš.

Balša Božović: Kada pogledate kako se vlada danas i kako se vladalo devedesetih godina, razlika je samo u tome što je onda bio rat. Danas rata nema, ali i Vučić ima svoje satelite u regionu kao što ih je Milošević imao u republikama bivše Jugoslavije. Bez obzira što je Dodik dočekao i ispratio mnoge na vrhu srpske političke scene, mislim da je on danas apsolutno pod kontrolom Aleksandra Vučića. Bez njega Dodik ne može da donese nijednu ključnu odluku. Vučić je mnogo veći politički igrač na ovom prostoru nego Dodik.

Omer Karabeg: Niste mi odgovorili na pitanje ko je od njih dvojice veći veći autokrata.

Balša Božović: Dodik je brutalniji, a Vučić veći autokrata.

Draško Stanivuković: Pošto nikad nisam glasao za Dodika, evo sada svoj glas daljem njemu.

Gde je teže biti opozicija?

Omer Karabeg: Gde je teže biti opozicija – u Srbiji ili u Republici Srpskoj.

Draško Stanivuković: Republika Srpska i Banjaluka, nažalost, nemaju ono što ima Beograd – akademsku zajednicu, umjetnike, glumce koji su poznati u cijeloj regiji, pa kad oni dignu glas – to svako čuje. Beograd je veliki grad, pa kad na proteste izađe 20.000, 30.000 ljudi vlast ne može da skenira svakog pojedinca. Banjaluka je manja sredina, pa vlast može da skenira svakog ko izađe na ulicu da protestuje i da mu prijeti otkazom ili nečim drugim. Ali bez obzira na sve to, mislim da nije teško biti opozicija. Mi ne treba da od sebe pravimo heroje. Naši preci su živjeli u vrijeme kada je riječ odsijecala glavu. Danas smo mi mnogo zaštićeniji.

Smatra se da je hrabrost izaći na mirni protest. Pa nije. Jeste opasno kada si na prvoj lini fronta, ali zar je svjetski podvig otići na protest, potpisati peticiju, izaći na izbore i dati glas onome za koga vjerujemo da će se boriti za ovu zemlju. Možda će zbog toga tri, četiri, pet mjeseci biti manja plata, ali to se može preživjeti, ako imamo neki viši cilj koji nas ujedinjuje, a to je potpuna promjena ovog sistema i opstanak našeg naroda. Danas je časno biti čovjek koji kaže ono što misli, koji vjeruje da je bolje živjeti pošteno nego biti poltron koji nema svoje mišljenje. Hajde da se ujedinimo i da se borimo da izgradimo demokratsko društvo, da budemo primjer u Evropi, ne samo da mi težimo da uđemo u Evropsku uniju, nego da i Unija poželi nas kao svoje članove.

Balša Božović: Verujem da je građanima Republike Srpske mnogo teže da se izbore sa brutalnošću i bahatošću nego nama u Srbiji. U Republici Srpskoj su, čini mi se, sve stranke osim Partije demokratskog progresa na neki način povezana sa vlašću, što ovde nije slučaj. I u Srbiji je veoma teško biti u opoziciji i veliki su pritisci. Ali građanski politički korpus, koji se u Miloševićevo vreme tukao za slobodu i evropske vrednosti, ima tradiciju borbe protiv autoritarizma. Sada se prvi put pojavljuje i nada u Repubublici Srpskoj. Draško Stanivukovic nije samo pozitivni incident u politici Republike Srpske, već je rezulat potrebe mlade generacije za normalnim životom.

Omer Karabeg: Na kraju, ja bih ovako definisao odnos vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj prema opoziciji – u Srbiji opoziciji prete, a u Republici Srpskoj je biju. Da li se slažete?

Draško Stanivuković: Ima smisla. Neka to bude definicija za kraj ovog razgovora.

• Omer Karabeg
• Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju “Most” s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade “Jug Grizelj” Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade “Erhard Busek” Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).
• [email protected]