Znate li one žene koje ulicom hodaju kao balerine? One žene koje pomalo infantilno poskakuju i privlače pažnju? Možda niste veliki posmatrač ljudi i ne primećujete te detalje. Kao umetnica koja ceni individualnost uvek sam gladnim očima posmatrala znake ekscentričnosti na ulici. Sve dok jednog dana u studiji iz psihijatrije nisam pročitala “Šizofreni ljudi su karikaturalno upadljivi”. Takođe sam pročitala da se za šizofreniju vezuje “morsko osećanje” Vilijema Blejka. Šizofreni ljudi imaju rascep duha i tela? Kao veliki ljubitelj Vilijema Blejka osetila sam se nelagodno. I ja sam jedna od onih koja često pomisli “Moj duh i moje telo nisu isto?”. U krajnjoj liniji zašto ne hodati ulicom kao balerina ako se tako osećaš i upravo si srećna zbog novih cipela?. Da li da žalim lude ljude koji su poludeli ili da prezirem one koji zbog takozvane “normalnosti” nemaju na sebi znak da ih je Duh specijalno predodredio kao njegove nosioce? Psihijatrija i antipsihijatrija i tužno pitanje “Šta se dešava sa čovekom kad malo poludi i potraži pomoć?” to su neke teme koje nam se nameću iako nismo izašli iz kuće s ciljem da o tome razmišljamo. Svako ima nekog prijatelja ili rođaka koji je nekad bio hospitalizovan. U tom smislu, evo jedne autentične priče. Pošto sam 4 puta hospitalizovana zbog bipolarnog poremećaja i pošto sam provela 6 godina u kontaktu sa psihijatrijom, osećam se kao miš koji drugim miševima hoće nešto da cijukne. Teška su vremena i miševi bi ipak trebalo da se drže zajedno. Da li je tim pomagačima zaista stalo da pomognu?
U vremenima policijskog časa zbog Korone Klinika za psihijatriju u Pasterovoj nije radila to jest nije otvorila službu za pomoć pacijentima koji su, svi znamo, u uslovima kućne izolacije još ugroženiji nego inače. Jednom sam zvala dežurnog doktora i medicinska sestra koja se javila na telefon mi je rekla “Doktor nema telefon u sobi”? Da li su bili u nemogućnosti da uspostave dežurni telefon ili ih je bilo baš briga, to još ne mogu da kažem. Taj čin građanske neodgovornosti zauvek me je odelio od institucije u kojoj sam doživela mnogo neprijatnosti i poneku simpatičnu scenu. Na neki način, kockica se složila na kockicu i ja sam odlučila “Ako mi ikad bude ponovo trebala pomoć otići ću kod privatnog doktora”, pod parolom “Plati, pa se klati”.
Kada sam na istom tom mestu, pre šest godina, bila hospitalizovana, papiri su bili spremni za dobijanje invalidske penzije. Bilo nam je potrebno samo još mišljenje nadležne doktorke. Deo mene se naravno nadao da će se neko setiti da PTSD može da prođe, da moj mozak može da se oporavi. Deo mene je iščekivao da mi neko kaže “Narvno da ćeš se izboriti, život je pred tobom”. Zapala mi je lepuškasta dobro obučena doktorka koja nije preterano ličila na doktorku. Kao ekspert za neuronauku nije pokazala želju da sa mnom previše priča. Tri sata sam radila testove koji su pokazali da ne umem da zapamtim šta sam mislila pre 10 sekundi niti da pristojno saberem dva broja. Niko nije mislio da se moje stanje može popraviti pa je doktorka s foxy lady energijom odlučila da je moj najveći kvalitet taj što sam bila sexy. Nisam se osećala dobro na sterilnim hodnicima, iza rešetaka i televizor koji je bio postavljen na sredini hodnika nije me nimalo zanimao. Želela sam da mi se vrati moje ljudsko i intelektualno dostojanstvo. Doktorka je prišla i rekla “Bojana, zašto ne gledate televizor? Ima neki zgodan momak u ovoj seriji?”. To je bilo vreme kada sam mogla da čitam samo Šekspira i Virdžiniju Vulf. Štreberaj ili želja za doživotnim usavršavanjem, kako god to da nazovemo, u trenucima najveće bede tešila sam sebe da ću upisati drugi fakultet. Posle trideset dana kompulsivnog pušenja cigareta, pružanja ruke da uzmem šačicu lekova, konačno sam bila pozvana u njenu kancelariju. Ako modni fašizam može biti doveden do perfekcije, lepa doktorka je, uprkos bedi koja je okružuje po hodnicima i sobama zračila samopouzdanjem koje samo po sebi, na prvi pogled, nije bilo štetno. Upitala me je šta ću raditi kad odem u penziju. Ja sam naivno odgovorila da ću studirati jer na to imam pravo. Dobila sam podsmešljiv odgovor da je moje pravo da studiram “isto ka njeno pravo da se dere na sred Slavije”. Nisam u tom trenutku bila svesna da li je to samo paternalizam i njena želja da me zaštiti od frustracije ili samo osionost. Pokrenula sam to pitanje godinu dana kasnije. Iako više nije bila moj doktor, raspravile smo tu stvar i ja sam shvatila da za većinu psihijatara postoje samo dve vrste ljudi: oni uspešni koji su sposobni da rade i koji treba da studiraju i mali miševi koji ne mogu dobro da se snađu na tržištu rada. Socijaldemokratska ideja da je obrazovanje dobro koje svima treba da bude dostupno bez obzira na to da li pomaže u plasiranju na tržištu rada bilo je miljama daleko od mentalnog prostora mojih pomagača. Inkluzivno obrazovanje i olakšice za ljudima sa invaliditetom, to nisu teme kojima se ljudi u Srbiji bave, ma koliko da su upućeni u problematiku.
Tri godine sam bila potpuno dezorijentisana. Šta je smisao mog života? Da li sam ja stvarno toliko bolesna da je ljudima smešno kad kažem da hoću da studiram? Vođena mudrom intuicijom pređašnje doktorke da je moj seksipil moj najveći kvalitet izabrala sam novog, mladog i lepog, doktora s kojim sam svoju histrioničnost razigravala do Elizabeth Taylor momenata. Međutim, ni to me nije učinilo srećnom jer je mladi doktor manje više ponavljao stavove svojih šefova. Jedino što ga je izdvajalo od ostalih bio je njegov trud da me nauči da “isplaniram dan”. Naravno, nismo planirali put u Pariz. U opticaju su bile one “male stvari” koje su za druge ljude rutinske, a koje mene kao malog nefunkcionalnog miša treba da učine srećnom “sredjivanje stana, pranje suđa, odlazak u samoposlugu itd”. Tortura tim “spasonosnim rešenjem” koje se naziva “plan dnevnih aktivnosti” dovela me je do stanja izbezumljenosti jer sam osećala da mi se on uselio u stan kao veliki nadzornik koji iz nekog ćoška viče “hajde, dokaži da si normalna, peri to suđe”, kao i u svaku mišićnu ćeliju u telu. Njegova tiranija nada mnom koja sam, nije oklevao da dijagnostifikuje, imala “nespecifikovanu insuficijenciju ega” podsetila me na Fukoovu tezu da je psihijatrija u jednom trenutku postala borba dve volje. Kasnije sam saznala da isti ovaj psihijatar ljudima koji su pod starateljstvom (što je još jedan skandal s kojim moderna društva treba da se suoče) oduzima džeparac i svaki oblik raspolaganja novcem uvodeći im radnu terapiju za koju ti ljudi, i ovako obespravljeni, dobijaju “žetone”. Oblik “terapije” koji je u civilizovanim društvima prevaziđen, a u slučaju ljudi koji imaju staratelja predstvalja psihofizičku torturu u kućnim uslovima.
Patnalizam, ubijanje dostojanstva, borba dva volje i ubacivanje u liberalno-kapitalistički kompleks manje vrednosti, kao i gušenje ljudskih prava u slučaju ljudi pod starateljstvom, to su bili početni utisci koji su me naveli da se zainteresujem i za psihijatriju i za antipsihijatriju, jer jedna sam od onih “mazohističnih” osoba koje se posle silovanja vraćaju svom silovatelju. A možda je i to očajnička želja da nešto sopstvenim naporima promenim.
Moje samostalno istraživanje psihijatrije počelo je kada sam poželela da saznam šta je to od čega ja bolujem. Svaka osoba je drugačija i srećno klimanje glavom kada se dva pacijenta sa istom dijagnozom prepoznaju na nekom sterilnom hodniku samo je deo mimikrije jer, svima je jasno, to je previše kompleksna tema, o tome se pišu članci, a miševima treba staviti F i dati lekove uz dve tri smernice o kvalitetnijem načinu života. Ja sam uvek bila jedna od onih koji su uvek pili minimalnu količinu lekova i razmišljali suštini svog problema. Naravno, psihoterapija psihoza u vreme procvata medikamentoznog pristupa previše je skupa i nepraktična. Neki unutrašnji osećaj govorio mi je da stvari ne mogu biti tako crne kako su ih “profesionalci” postavili. Živela sam u potpunom neznanju dok prva iskrica intelektualne znatiželje nije zasvtlela u mom umu. Postavila sam pitanje: da li ja čujem glasove ili imam intruzivne misli? Pročitala sam tekst o kriterijumima za razlikovanje ova dva fenomena i otišla do dežurne doktorke da je pitam dva pitanja. Prvo pitanje koje sam joj postavila odnosilo se na potencijalni uzrok mog problema “Da li je moguće da su tri godine fanatične molitve u sinagogi izazvale poremećaj dopamina u mom mozgu?”. Doktorka je bila vidno iziritirana i kratko odgovorila “Vas dopamin ne treba da interesuje”. Iako mi je bilo jasno da smo već u zoni neprijatnosti koja se graniči sa hostilnošću postavila sam i drugo pitanje “Kakva je razlika između intruzivnih misli i glasova?”. Kratko me je pogledala i iako se nismo poznavale duže od 5 minuta i ništa nije znala o sadržajima mojih misli naredbodavnim tonom je izjavila “Ja vam vidim da Vi čujete glasove”. Kada sam je pitala odakle njoj to magijsko znanje samouvereno je objasnila da je ona “dijagnostičar”. Naravno, čitajući literaturu, ostavljena samoj sebi, napokon sam otkrila da bolujem od fenomenološke varijante sindroma mentalnog automatizma i da nijedna od ove dve kategorije (ni intruzivne misli ni glasovi) nije pogađala suštinu problema. Za utehu je što su o ovom sindromu pisali i filozofi kao što je Lakan i to što ga je ruski psihijatar Kandinski otkrio nakon što je sam doživeo epizodu. Da nisam mislila svojom glavom do dana današnjeg bi, oslanjajući se na “dijagnostičarsko oko” ove doktorke svoje sinptome pogrešno nazivala “glasovi”.
Bolji deo mog života i neka vrsta olakšanja došla je sa spontanim i vidnim umanjenjem simptoma koji naravno ne mogu tako lako nestati. To je bilo vreme kada sam sa hospitalizacija u bolnicama prešla na boravak u dnevnoj bolnici. Manje više, terapija se svodila na ispijaje kafa i pušenje cigareta u maloj sobici koja je gledala na dvorište. Načelnik dnevne bolnice lično je brinuo o ružama koje je sadio u dvorištu. Na samom početku konverzacije oslovio me je sa “Bojana “ti””. Posle svih poniženja koje sam pretrpela, na izmaku snaga, zamolila sam ga da me oslovljava sa “Vi”. Sutradan sam dobila povećanu dozu lekova koju naravno nisam htela da pijem jer nisam smatrala da je nenormalno da 38godišnja žena zahteva da joj se obraćaju sa “Vi”. Danas mi je pristup dnevnoj bolnici zabranjen. Čak i da nije nikad više tamo ne bih otišla.
Poslednji pokušaj da nađem pristojnu osobu u toj instituciji bio je početak lečenja kod zamenika načelnika. Isprva je bio ljubazan a onda su na naše seanse počeli da dolaze specijalzanti. Dvoje troje njih bi uvek sedelo u kancelariji. Kada sam ga zamolila da poštuje moj komfor i osećaj za privatnost on je odbio da zamoli specijalizante da napuste prostoriju. Kao neko ko je studirao etiku na Filozofskom fakultetu došlo mi je da zavrištim “Princip zaštite privatnosti i komfora pacijenta ima primat nad Vašim akademskim radom. U obavezi ste da svakog pojedinačno pitate da li ga deranžiraju specijalizanti?”. Međutim, razumela sam da me čak i da vrištim niko neće čuti.
Osim nekoliko inteligentnih ljudi koji poznaju i druge oblasti i nekom Božijom voljom imaju jak moralni osećaj, normalan čovek koji se slučajno obreo na psihijatrijskom lečenju ne može se oteti utisku da takozvani “profesionalci” više brinu o svojim člancima nego o realnim ljudima i dostojanstvenom tretmanu. Sa žaljenjem mogu reći da takva nebriga njihov profesionalizam pretvara u “neprofesionalizam” jer sam ja lično primer nekog ko je sam nakon 6 godina otkrio suštinu svog simptoma. U tome mi je mnogo pomoglo čitanje knjige prof. Aleksandra Damjanovića “O duši i telu” koji je jedan od retkih psihijatara zainteresovanih za epistemologiju. “Šta kao naučnik mogu da znam?” “Šta principijelno mogu da znam?” nije pitanje koje se obično postavlja u psihijatrijskim kabinetima, a ako dozvolimo da DSM priručnici uvedu esencijalne definicije i pozivanje na morbidnu anatomiju, klasa korisnika psihijatrijskih usluga biće iz statusa miševa svedena na status žrtava mentalnog Holokausta. Današnja psihijatrija nosi klicu fašisoidnosti i uprkos diskursu o destigmatizaciji, podstiče najpre autostigmatizaciju. Ni danas ne postoji elementarna kultura da nam najpre kažu šta ne znaju pre nego da nam kažu šta znaju i vrata za dogmatizam i opresiju širom su otvorena.
Sve je počelo sa sitnicama koje normalan čovek želi da zaboravi ili potisne, ali ako ne zaustavimo snežnu grudvu pre nego počne da se kotrlja, pojedinci i njihove porodice biće zatrpani lavinom koju neće moći da objasne. Iz ovog razloga antipsihijatrija i reforma psihijatrije uvek će biti goruće teme.
za P.U.L.S.E: Bojana Nikolić
Ukratko: Bojana Nikolić
Bojana Nikolić rođena je 1982. godine u Beogradu gde je diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu. I dalje se bavi teorijom, saradjuje sa Radio Beogradom, kao i prevođenjem i poezijom. Korisnik je psihijatrijskih usluga i zalaže se, unutar NGO sektora, za dobrobit i pravnu zaštitu korisnika.
