Čitajući Tolstoja – “Hadži Murat”
„Taj svet mučno živi, a umire lepo“
Zašto volimo Tolstoja? Postoji stotinu odgovora na ovo jednostavno pitanje, među kojima verovatno i ono najprostije da Tolstoj lepo i zanimljivo pripoveda – na onaj drevni način kako su pripovedali priče naši pradedovi, a poznato je da je čovečanstvo odrastalo tako što je verovatno od samog postanka, to jest bar od nastanka govora, smišljalo i prenosilo priče kao način da upozna i razume svet oko sebe.
Uz ovo opšte i možda nedovoljno objašnjenje, dodao bih još ponešto.
Čini mi se da je jedan od razloga zbog kojih čitanja Tolstoja ostavlja utisak svežine, zadovoljstva i bogatstva utisaka ležu u jednoj vrsti „čulnosti“ njegove proze. Pogledajmo na primer ovaj odlomak iz priče „Hadži Murat“:
„ Sećao se i namrštenog dede, njegove sede brade, kako je kovao srebro svojim žilavim rukama i terao unuka da govori molitve. Sećao se i izvora pod brdom, gde je išao sa materom, da zahvati vode, držeći se za njene šalvare. Sećao se mršavog psa koji ga je lizao po licu, a naročito zadaha dima i kiselog mleka koji je osećao kad bi išao s materom u štalu, gde je muzla krave i kuvala mleko. Sećao se kad su mu prvi put obrijali glavu, i kad je na sjajnom bakarnom legenu koji je visio okačen na zidu, sa čuđenjem ugledao svoju okruglu plavkastu glavu.“
Osim nizanja brojnih detalja i sjajnih kratkih slika, Tolstoj se putem uživljavanja obraća svakom od čitaočevih čula: njegovoj viziji (obrijana glava), sluhu (govor molitve), dodiru (pas koji ga je lizao po licu), mirisu i ukusu (zadah dima, kiselo mleko…). Tolstojevi tekstovi, pored sjajnih opisa, uzbudljive, životne radnje, snage emocija, odišu „svim čulima“, tj. punoćom života, koji blista i preliva se na sve strane – čak i onda kada Tolstoj pripoveda o tužnim ili tragičnim temama.
Lav Nikolajevič je istovremeno slikar kako velikih prizora tako i malih detalja, pa se u samo jednoj, bogatoj rečenici može naći cela serija prizora, opisa, epiteta i podataka:
„Bilo je pola deset kada su se u magli mraza od dvadeset stepeni debeli, bradati Černiševljev kočijaš u plavoj kadifnoj kapi sa oštrim ivicama, sedeći na kočijaševom mestu malih saonica, istih onakvih na kojim se vozio Nikolaj Pavlovič, zaustavio na ulasku Zimskog dvora i prijateljski klimnuo glavom svom prijatelju, kočijašu kneza Dolgorukog, koji je, pošto je već davno dovezao svog goospodina, stajao na ulasku u dvor i, podmetnuvši diizgine pod svoj debeli kaftan, trljao ozeble ruke.“
Hadži Murat je kasna Tolstojeva novela, nastala kao sećanje na mladalačko doba i pisana rekao bih iz nekog iznenadnog naleta isnspiracije i prostog uživanja u pisanju kod ostarelog majstora. On je na ovoj priči radio sve do pred smrt i smatrao je nezavršenom. Objavljena je po prvi put tek nakon piščeve smrti.
U noveli se, pored ostalog, pokazuje i majstorstvo za portretisanje ličnosti – Rusa ili Čečena – Tolstojev veliki talenat da na način nekog velikog slikara, samo u par poteza pera skicira nečiji portret. U par rečenica, u paragrafu, u poglavlju, Tolstoj može da prikaže neki lik izvanredno plastično, poput (vrlo kritičnog i ironičnog) portreta cara Nikolaja, ili da ga uklopi u celu priču, poput sjajnog i nezaboravnog lika Hadži Murata.
Čovek je u ovoj Tolstojevoj prozi blizak prirodi, on sa njom stalno korespondira, ona je, koliko deo pejsaža tako čini i atmosferu priče („uvek divne, uvek drugačije snežne planine, koje se, kao drago kamenje, kušaju u svetlosti“). Možda bi se pisci koje čitamo, prema ovoj povezanosti sa prirodom ili ne, mogli podeliti na pisce seoske čulnosti (Tolstoj, Turgenjev, Markes, Bora Stanković, Crnjanski) u odnosu na pisce gradske kontemplacije (Dostojevski, Man, Borhes, Meša Selimović, Krleža).
Hadži Murat je i pripovest o susretu i sukobu dva sveta – o Rusima, hrišćanima i predstavnicima modernosti i o islamskim Čečenima, predstavnicima tradicionalnog života, što podseća na klasičnu podelu na „civilizaciju“ i na „divljinu“, na kontrast između često iskvarenih ljudi iz savremene civilizacije u odnosu na tradicionalne, surove, autentične i iskrene „divljake“ (slično npr. pripovestima sa Divljeg zapada ili raznim „kolonijalnim“ pričama).
Hadži Murat je za Tostoja iznad svega bila pripovest o otpornosti, o nepotkupljivosti, o dahu slobode u čoveku, o autentičnosti i titanskoj snazi ljudskog lika koji, poput divlje boce ili čička u polju – onog koji je pisca podsetio na lik i inspirisao za priču o Hadži Muratu – uvek pruža otpor i bori se, pokazujući istu strast za životom i onu istu autentičnu vitalnost i u poslednjim momentima, onda kada stupa u smrt.
„Videlo se da je preko celog žbuna prešao točak, ali se žbun posle podigao i zato je bio iskrivljen, no ipak je stajao. Kao da su mu istrgli jedan deo tela, izbacili drob, otkinuli ruku, isterali oko, aliion i dalje stoji i ne predaje se…“
„…Ali ono što se njima učinilo mrtvim telom, odjednom se pokrenulo. Prvo se podigla krvava, obrijana glava bez šubare, zatim trup i, uhvativši se za drvo, on se sav pridigao. Izgledao je tako strašan da su ustuknuli svi koji su poleteli na njega. Ali on je odjednom zadrhtao, ostisnuo se od drveta i svom dužinom, kao pokošena boca, pao na lice i više se nije pokrenuo“.
Ostaje na čast Tolstoju da je ovu sjajnu pripovest o ljudskom ponosu i lepoti posvetio jednom ruskom protivniku – čečenskom vođi (etničkom Avaru) koji je završio život u sukobu sa ruskom vojskom. Nema verovatno lepšeg prikaza nekog čečenskog vođe u celokupnoj literaturi, nego što je Tolstojev Hadži Murat. Američki kritičar Blum čak poredi lik Hadži Murata sa portretima heroja iz Ilijade i Odiseje.
Mnogi kritičari i pisci su isticali Hadži Murata kao primer vrhunskog pripovedačkog majstorstva. Maksim Gorki je smatrao „da se ne može napisati ništa lepše“. Poznati američki profesor književnosti Blum u delu „Zapadni kanon“ u kom prikazuje svetske klasike, napisao je da je „Hadži Murat vrhunac fikcije u prozi. Najbolja priča na svetu, ili makar najbolja priča koju sam ja ikada pročitao“
