Šta je osnovna linija koja stvara razlike među ljudima širom sveta? Da li je to ona podela na imućne i one koji nemaju? Na Istok i Zapad, ruralno i urbano, sekularno i religiozno? Ili na globaliste i nacionaliste, što bi objasnilo Putina, Bregzit i uspon Trampa? Sva ta razdvajanja su značajna, ali nijedno ne pruža doslednost u razumevanju razlika od antikog perioda do danas, u svemu, od međunarodnih odnosa do odnosa u našim kućama.
U autorskom tekstu za Gardijan, Mišel Gelfand, socijalna psihološkinja, profesorka psihologije na Univerzitetu Merilend i autorka, kaže da osnovni pokretač razlika nije ideološki, ni finansijski, ni geografski, već kulturni. Ponašanje, ispostavilo se, zavisi mnogo od toga da li je kultura u kojoj živimo “čvrsta” tj. stroga ili “opuštena”.
Njena istraživanja pokazuju da, kako kaže, kada se ljudi osećaju ugroženo, žele “strože” društvene norme, što ostavlja duboke posledice po politiku. To je jednostavan način da se opiše snaga društvenih normi i strogost kojom se te norme primenjuju. Sve kulture imaju norme – pravila za prihvatljivo ponašanje – koje uzimamo zdravo za gotovo. Kao deca naučimo ih na stotine: da ne uzimamo stvari iz ruku drugih ljudi; da se svakodnevno oblačimo. Nastavljamo da usvajamo nove norme tokom života: šta treba obući za sahranu, kako se ponašati na rok koncertu a kako na simfonijskom, i koji je prikladan način obavljanja rituala, od venčanja do crkvene službe.
Društvene norme su lepak koji drži grupe ljudi zajedno, daju nam identitet i pomažu nam da koordinišemo na jedinstven način. Ipak, kulture variraju u snazi tog društvenog lepka, s dubokim posledicama na naš pogled na svet, naše okruženje i naš mozak.
Strože kulture imaju snažne norme i malo tolerancije za devijantnost, dok su one slobodnije kulture opozit. U Sjedinjenim Američkim Državama, relativno “labavoj” kulturi, nije moguće proći ulicom a da ne vidite povrede uobičajenih pravila ponašanja, od razbacanog smeća, prelaženja ulice na crveno i vikanja. S druge strane, u Singapuru, ulice su čiste, a kršenje propisa retko. Ili razmislite o Brazilu, relativno labavoj kulturi, gde je kašnjenje na poslovni sastanak pravilo pre nego izuzetak. U stvari, ako želite da budete sigurni da će neko stići na vreme u Brazilu, naglasićete da dođe sa “britanskom tačnošću”. U Japanu, pak, zemlji čvrstih normi, veliki je naglasak na tačnosti, vozovi skoro nikada ne kasne. Retko, u danima kada dođe do kašnjenja, neke železničke kompanije će putnicima podeliti karte koje će ih opravdati kod šefova zbog kašnjenja.
Otkriće koje je objavljeno u magazinu “Science” a koje kaže da snaga kulturnih normi nije nešto nasumično. Iako su bili razdvojeni kilometrima, pa ako hoćete i vekovima, čvrste i vrlo različite kulture kao što su Sparta i Singapur imaju nešto zajedničko: svako se suočava ili se suočavao sa s visokim stepenom pretnje, bilo zbog prirode: bolesti, katastrofa i oskudice hrane ili ljudske prirode – haosa koji izazivaju osvajanja i unutrašnji sukobi. Stroge norme su potrebne u ovakvom kontekstu, da bi pomogle grupama da prežive. I kada pogledamo u slobodnije kulture, od drevne Atine do modernog Novog Zelanda, vidimo suprotan obrazac: uživaju u luksuzu ili se suočavaju sa daleko manjim pretnjama. Ta bezbednost se koristi da bi se istražile nove ideje, prihvatile pridošlice i tolerisalo ponašanje širokog spektra. U kontekstima gde je manje pretnji i zato manje potrebe za koordinacijom, jake norme se ne realizuju.
Ova profesorka kaže da je analiza na stotine grupe lovaca-sakupljača, kao i država-nacija, uključujući Acteke i Inke, otkrila je da su kulture koje su iskusile egzistencijalne pretnje, kao što su glad i rat, favorizovale jake norme i autokratske vođe. Njihovi kompjuterski modeli pokazuju sličan efekat: pretnja vodi do evolucije i zatvorenosti, tj. te čvrstine.
Ova čvrsta-labava logika takođe se primenjuje i na regionalne razlike među zemljama. Pokazalo se da su američke države sa mnogo većim pretnjama koje su uključivale prirodne katastrofe i veće nestabilnosti u nabavci hrane, bile mnogo su stegnutije nego one koje su uživale relativnu bezbednost. Slično tome, zajednica koje se suočavaju sa finansijskom opasnošću – glađu, siromaštvom, bankrotom – znatno su čvršće. Ovo pomaže da se objasni zašto oni sa niskim prihodima stalno govore da su im potrebni snažna pravila i lideri. U stvari, kada su profesorka i njene kolege zatražile od ispitanika da daju slobodne asocijacije na reč “pravilo”, oni sa nižim primanjima konstantno su pisali reči kao što su “dobro”, “bezbedno” i “struktura”, a bogatiji su pisali reči kao što su “loše”, “frustrirajuće” i “ograničavanje”. Ove preference su viđene i u ranijim njihovim istraživanjima: trogodišnja deca iz siromašnijih porodica vidljivo su bila uznemirenija u odnosu na vršnjake iz bogatijih porodica kada bi videla da su lutke iz predstave kršila jasna pravila.
Da li je bolje ako je društvo labavo ili čvrsto? Odgovor je nijedno, kaže profesorka Gelfand. Oba pružaju različite prednosti i obaveze, u zavisnosti od nečije pozicije. Čvrste grupe imaju nižu stopu kriminala i tendenciju da budu čistije i više koordisane. Oni takođe pokazuju veću samokontrolu: verovatnije je da će imati manje problema sa gojaznošću i dugovima, ali i niže stope alkoholizma i zloupotrebe droga. Labave grupe su relativno neorganizovanije i imaju mnoštvo propusta u primeni regulacije, ali odlikuje ih otvorenost. Mnogo su tolerantniji, kreativniji i fleksibilniji. Čevrte grupe manje su inovativne, više etnocentrične i otpornije na nove ideje. To je ono što zovu čvrsto-labavo trgovanje, prednosti u jednoj realnosti koegzistiraju sa nedostacima u drugoj. Te razlike mogu da objasne globalne obrasce sukoba, revolucija, terorizma i populizma. One funkcionišu kao univerzalna tačka prekida, čineći da se kulturna kohezija otvori i razbije. Kako nailaze pretnje, grupe se zatvaraju, postaju čvršće. Kako opadaju, grupe se opuste. Pretnje čak ni ne moraju da budu stvarne. Ti eksperimenti pokazuju da ljudi, dok percipiraju pretnju, ta njihova percepcija može da bude snažna isto koliko objektivna realnost. Pretnje dovode do želje za jačim pravilima i poslušnosti liderima koji obećavaju da će pružiti čvrst društveni poredak. Istraživanje potvrđuje da najjače Trampove pristalice, kao i pristalice Marin Le Pen u Francuskoj, veruju da je njihova zemlja ugrožena, bilo terorizmom, imigracijom, prirodnim katastrofama ili bolestima. Osećali su da su njihove zemlje previše labave i želeli su strožija pravila i strožije lidere. Strašljivi birači takođe su doveli do Bregzita i do izrazito desnih političara u Poljskoj, Rusiji, na Filipinima, Austriji, Mađarskoj, Holandiji i Italiji. Čvrsto-labavo je ključ za predviđanje naših podela. Uz veću svesnost o kulturnom kodu, možemo bolje da razumemo zašto se ponašamo na način na koji to radimo – od revolucija do rata, od Bregzita do Trampa, zaključuje profesorka Gelfand u tekstu za Gardijan.
