Reditelj uoči premijere u JDP, o zaboravljenim piscima, društvu u tranziciji, vrednovanju sveta, odsustvu dobrog dramskog teksta
Vukica STRUGAR
novosti.rs
DRAMSKI prvenac Dragoslava Nenadića, zaboravljenog pisca prve polovine prošlog veka, 15. oktobra će premijerno biti izveden u Jugoslovenskom dramskom pozorištu: “Pod žrvnjem” režira Egon Savin i na scenu izvodi svet periferije, kriminala, memljivih udžerica, rasturenih porodica, poniženih i uvređenih junaka. I dok ih život melje i prolazi u kalu do guše, svi oni sanjaju o nekom boljem i srećnijem sutra… Pisac (koji je u Parizu studirao ekonomiju, a potom najveći deo radnog veka proveo kao činovnik Ministarstva finansija) ostavio je za sobom nekoliko dramskih dela, s kojih bi naše vreme tek trebalo da skine prašinu.
– Nenadić je napisao pet komada, a “Jedrilica bez jedara” podjednako je dobra kao i drama “Pod žrvnjem”, prvi put izvedena u Narodnom pozorištu 1908. godine – kaže reditelj Egon Savin. – Pisao je uglavnom građansku i socijalnu dramu. Reč je o veoma darovitom piscu, koji je posle nekih izrazito negativnih kritika prestao da stvara. Jednu, Grolovu sam pročitao. I Skerlić i Bogdanović bili su izuzetno konzervativni, nisu razumeli pozorište.
* Nije se samo Nenadić susretao sa ovakvim nerazumevanjem?
– Sličnu sudbinu doživeo je i Vojislav Jovanović Marambo, pisac najznačajnije socijalne drame svoga doba “Naši sinovi”. Ondašnji kritičari posebno nisu imali sluha za naturalizam i socijalnu književnost. Zbog naturalističkog pristupa, sličnu sudbinu doživeo je i Bora Stanković. Ali ništa nije čudno kada se zna da Branislav Nušić, naš pozorišni genije, nije dobio nijednu pozitivnu kritiku tokom cele svoje uspešne karijere. Ne želim da napadam kritičare, govorim samo šta su uzroci toga da jedan značajan pisac biva zaboravljen.
* Sada ga vraćate na scenu i svetlost dana?
– Imam zadovoljstvo što je premijera ove značajne socijalne drame na Velikoj sceni JDP, sa sjajnom glumačkom podelom. Ovom prilikom želim da pomenem još jednu sličnu dramu, nastalu u isto vreme – Predićevu “Golgotu”. Izuzetan komad koji ću u dogledno vreme negde predložiti da radim.
* Sličnom miljeu pripadaju i junaci jednog od vaših omiljenih pisaca Ace Popovića, kao i “Palilulski roman” koji ste po Nušićevim motivima postavili u BDP?
– To su pisci periferijskog miljea. Glavno lice socijalne drame i jeste milje koji utiče na sudbine ljudi. Oni su bez perspektive, nade i mogućnosti da se uključe u normalan život. Mi danas živimo u svetu surovih socijalnih razlika, u kojem deca nemaju ni približno iste šanse. Uostalom, u savremenim demokratskim društvima više nema tabua. Sve nastranosti su postale društveno prihvatljive. Možete biti kriminalac, pedofil, tajkun – bićete socijalno prihvaćeni. Jedina neprihvatljiva stvar u savremenom svetu je siromaštvo. I ovde kod nas, u našoj palanci, najveća je sramota biti gladan.
* Veća nego 1908. godine, kada je delo nastalo?
– Malo sam proučavao to vreme. Frapantan je podatak da je Beograd, od početka veka pa sve do Drugog svetskog rata, imao 80 odsto stanovništva koje možemo nazvati sirotinjom! Nijedna metropola Evrope nije imala toliko sirotinje koja je živela čak i u centru grada, u nekakvim čatrljama, zemunicama, izbama. I nije reč o ljudima bez posla već o radnicima. Mnogi od njih radili su čak za državne institucije i dvor, gradsku opštinu. Bili su čuvari, čistači… Danas je biti siromašan u savremenom svetu zaista nesreća. Ako tome još dodamo raznorazne političke i ratne krize, reč je o milionima nesrećnih koji ne znaju ni gde će. Viđamo ih već svakodnevno na ulicama, u izbegličkim logorima širom Evrope. To su surovi oblici kapitalizma u kojima živimo. Takozvana tranzicija razorila je svaku socijalnu, egzistencijalnu, pa i psihološku stabilnost. Imperativ zarade, karijere, uspeha toliki je da sve drugo postaje nezamislivo. U tom smislu, nema nade da će biti bolje: tržišna ekonomija i siromašna država proizvode milione gladnih.
NEOPHODAN nam je zakon o pozorištu. Moramo promeniti način rada i finansiranja institucija kulture, vratiti im mesto u društvu koje zaslužuju. Srbija je puna domova kulture koji ili zvrje prazni ili su zloupotrebljeni u druge svrhe. Potrebno je i da se struka više pita, a ljudi koji rukovode kulturom trebalo bi da budu krajnje kompetentni u svojim profesijama – upozorava naš ugledni reditelj.
* Nenadić nije jedini pisac na koga želite da skrenete pažnju?
– Velika mi je satisfakcija što ne samo javnosti već i ljudima iz kulture ukazujem na značajne pisce i dela s početka 20. veka u Beogradu. Ima bar deset sjajnih komada koji su u poređenju sa onim što se danas piše i gleda u teatru maltene remek-dela! To govori o živom pozorištu i potrebi da se kroz pisanje i igranje komentariše i vrednuje svet, kao i fenomeni savremenosti. Pisci s početka prošlog stoleća osećali su pozorište kao javno mesto na kojem treba kritički razmišljati i stvarati. Bilo bi mi zadovoljstvo da radim i Bojića, Ilića, Matavulja.
* Kako objašnjavate činjenicu da su ove drame “remek-dela” u odnosu na ono što viđamo u savremenom teatru?
– Imao sam zadovoljstvo da mi dođe u ruke Romčevićevo “Pasivno pušenje”, koje sam nedavno postavio u Zvezdara teatru. Komad je jedna ozbiljna farsa, ne samo zabavna već i socijalna. Takve drame pojavljuju se u intervalima od pet do deset godina. Nažalost, danas nemamo ozbiljnog dramskog pisca (pa ni glumca) u poređenju sa vremenom od pre trideset, četrdeset godina, kada je pozorište bilo privilegovano mesto u ondašnjoj Jugoslaviji. Naše predstave su nešto značile i u širem prostoru. Moramo stvoriti kvalitetne institucije kulture, propisno dotirane, sa dovoljnim brojem stručnjaka. Onda će se stvarati i ozbiljne predstave.
* Koje savremene autore vi izdvajate?
– Još od “Odumiranja” Dušana Spasojevića i poneke Romčevićeve komedije, nisam imao priliku da čitam (a još manje da radim) neki značajan, ili bar provokativan komad. Siniša Kovačević ima dve veoma dobre drame koje iz raznoraznih razloga nisu na repertoaru beogradskih pozorišta. To je nepravda.
* Nekada se i u samim pozorištima vodilo više računa o tome šta će se staviti na repertoar?
– Celo pozorište je učestvovalo u izboru. Dramaturško odeljenje, umetnički direktor, umetničko veće. Danas više nemamo takvu ni brigu ni trud oko onoga što izlazi pred publiku. Ako novi ministar uspe da postigne ono što je obećao, verujem da će uraditi više nego svi ministri kulture kojih se sećam.
VELIKI ANSAMBL
U VELIKOM ansamblu predstave “Pod žrvnjem” sutra ćemo gledati Borisa Isakovića, Anitu Mančić, Marka Janketića, Jelenu Petrović, Amara Ćorovića, Bojana Lazarova, Nebojšu Milovanovića, Vesnu Stanković, Milicu Gojković, Miodraga Dragičevića, Nenada Jezdića i Nebojšu Ljubišića.
Reditelj je uradio i adaptaciju. Dramaturg je Miloš Krečković, scenograf Vesna Popović, a kostimograf Bojana Nikitović. Posle premijere u JDP, Savina čekaju novi projekti – u Crnogorskom narodnom pozorištu, Zetskom domu na Cetinju i jednom budimpeštanskom teatru.
