Tarapana u Europi-drugo prošireno izdanje
Autor: Haris Sejdić (magazinplus.eu)
Ova priča se dogodila, nažalost, zapravo u raznim verzijama ona se događala nekoliko godina sve do 2011. godine. Hvala Bogu ne događa se više.
Tarapana je popularna pjesma od Severine, ali zapravo tarapana znači gužvu, haos, krkljanac, ali može kao riječ da označava grupu, skupinu ljudi, koja većinu svoga vremena provodi u kafani, kafiću, gostionici. To su ljudi koji glavne probleme društva ili države rješavaju u ambijentu dima od cigarete, u ambijentu muzike, pića i ića (u prevodu hrane), I NARAVNO KORUPCIJE.
Glavni lik u ovoj priči je osoba pod nadimkom Hudo.
Ostali likovi:
– Big Bos (lokalni moćnik (u međuvremenu dobro posrnuli) poznat i pod nadimkom Papa),
– važni ministar ili direktor za izgradnju cesta,
– prijatelj ili šofer od važnog ministra ili direktora za izgradnju cesta,
– djevojka u tridesetim godinama inače asistentica na fakultetu kriminalističkih nauka kojoj Papa laže već pet godina da će je ženit’,
– njena prijateljica sa dubokim dekolteom,
– dvojica “glumaca”, ustvari đilkoša,
– radnice u buticima u BBI Centru,
– konobar u restoranu hotela Europa.
Radi lakšeg praćenja toka priče radnja priče je napisana u prvom licu.
Ko bi rekao da će priča desiti baš na tom mjestu, ali desila se, a ja, Hudo, sam po ko zna koji puta platio račun i to veliki. Bilo je to nekako početkom juna, ljeta Gospodnjeg 2010. godine, spremam se i krećem za Sarajevo, jer imam važan sastanak u hotelu Europa.
Trebam se naći sa nekim “važnim” ministrom ili direktorom direkcije za izgradnju puteva. To mi je naime sinoć javio Big Bos i rekao mi još da ne kasnim da budem tačno u pola osam.
Doš'o sam ja u 6 sati (18 h). Ima fore još, odem malo prošetam da vidim ima li kakve haljinke za mene.
Uđem ja u butik, nisam ništa kont'o kupovati, jer nemam baš nešto para (ono imam para ali nemam za to sad, čuvam za te ministre), ali ono.. hajd da vidim šta se nudi.
Viđam ja raju po čaršiji da se oblače “budiBogsnama”, ili kako se to još kaže “alahsalamet”, ali hajd opet kontam da su to sami odabrali jer eto kao to sad moderno.
Eh, sad.hodam ja tako po butiku, gledam odjeću, je*ote da sam neki veliki vjernik, učio bih sve dove što znam. Farmerice sve poderane, košulje sa zakrpama na laktovima, karirane, kao što je moj djed Bajro nosio kad je išao u štalu, cipele samo one kanađanke imaju. Duksevi samo neke “vrišteće” boje.
Opet, kontam u sebi “jebiga Hudo”, može biti da si postao staromodan ili kako se to već kaže, samo ti još ti niko nije rekao, ali nekako mi bezze dati sto marki (100 maraka) za poderane farmerice, kad i kod kuće već imam sedmere poderane i izbljedjele. Karirane košulje imam od đeda i oca, ali nisam stavio zakrpe jer sam kontao da ima za kupiti nekih koje nisu poderane na laktovima i zakrpljene… Osim toga, kanađanke mi se ne sviđaju, što govori da ću ipak morati da prezimim u ovim crnim patikama od prošlog ljeta. Da mi nije rahmetli djed umro, mogao sam od njega posuditi odjeću da nosim i da budem sad u ovim vremenima normalan, ali mislim da je nanaba bacila skoro svu njegovu odjeću u kojoj je inače išao u štalu, na njivu i tako.
Ako ste muškarac kakav-takav bilo da su vam rekli da ste muško, ili ste jednostavno pogledali u svoje gaće i vidjeli da vam nešto “visi preko dva” ili čak da tio nešto stoji uspravno, kako god da ste sebi dokazali da ste muško onda NEMOJTE SA ŽENSKIM ČELJADETOM IĆI U KUPOVINU, NIKADA, ZA NIKAD, čak ni u pekaru da kupite hljeb, kifle, lepine, ni u apoteku po andol, kafetin ili aspirin… NE !!! Muškarac koji ostane smiren nakon kupovine sa ženskim čeljadetom, treba opet da provjeri da li spada u kategoriju muškarca i to na sljedeci način, i sa sljedećim dokaznim materijalom, korpus delikt: -rodni list, ne stariji od mjesec dana; -dva svedoka koja su vidjela da mu nešto visi preko dva…
Bože dragi kad nisam slom živaca zaradio samo razgledajući po onim buticima po BBI centri u “kupovini”…
Jesam balkančina neotesana, ali i da nisam…popizdio bih (da prostite na izrazu)… SREĆA MOJA NIJE BILO ŽENSKA BLIZU MENE.
Batalim to sve i odšetam do hotela Europa, već je 7 i 20 (19 i 20h).
A znate kako je u hotelu Europa, gore kada insan četiri puta zrak uzdahne, peti put ti je to pet (5) maraka, sve skupo gore žera. Ali, hajd, “selam, alejkum, kako ste, gdje ste to”, zovem telefonom Big Bosa, “ovamo u restoranu, okrugli sto”, odgovora.
Ja tamo kad sjedi Big Bos (ili Papa kako vam je lakše) i još neka dvojica, “selam alejkum”, “alejkumu selam”, pozdravimo se.
Konobar dolazi da nas posluži i oni tek stigli, ja kontam u džepu imam 200 maraka i nešto sitniša, sve ukupno 207 maraka i 20 feninga, kontam može valjda 7 maraka biti za parking (a i parking im je preskup, da Bog sačuva), i ovih 200 maraka mi može bit čak i ako budu nešto jeli. A vidim odmah hoće jest, al’ jebaji ga Hudo, nema veze, šta sad, pa zbog posla si i došao, moram malo i potrošit, mada mi nije do toga, a i nije mi prvi put.
Naručuju oni odmah cijeđenu narandžu, već ja kontam cijeđena narandža je 8 maraka puta 3 ukupno 24 marke i ja ću vodu ukupno 26 maraka. Ali, hajd nadam se da ce moći biti 200 maraka mada je start strašno skup, ali nisu one cijeđene narandže ni došle, kad u Pape, pardon Big Bosa, mobitel zvoni, ona Nokia što mu je onaj poklonio za upis kćerke na fakultet, “eeee..selaaam, pa di ste vi, a tu ste, hajd hotel Europa okrugli sto restoran”.
Za nepune tri minute idu dvije, djevojke, napucane, tridesetak godina, lakirani nokti, do pola jedna boja, od pola druga boja, velike tašne, i trepavice, ja to nisam nikad vidio, a svašta sam vidio za ovih četrdesetak godina, grle se, pa se ljube, pa jednom pa drugi put, pa osmijeh od uha do uha,.. sjedoše, ja se pomakinjem od Big Bosa i od ministra, mene kiselo gledaju i onako površno pružiše ruku, ko vele ko je ovaj.
A, što ne volim vid't kod takvog ženskinja kad obuče “topić” (ili kako se već zove ona majica bez rukava i bretela) i ispod toga grudnjak totalno kontra boje, čije se bretele naravno vide iz aviona. I, da…imaju i one “nevidljive” bretele za grudnjake, samo da znate.možda ja u takvim prilikama imam savršen vid ili šta već, ali ja njih vidim, pa makar bile i skroz nevidljive.
Fine su one, toliko su fine, ni rođene matere ih ne vole, a kamoli ja da ih volim, koštat će me i one vidim ja to odmah, donji si Hudo opet, konju jedan.
Kaže Big Bos, “tamam ste stigle mi naručujemo malo večere”, i one traže jelovnik, prija toga naručuju cijeđenu narandžu, još 16 maraka brzo računam ja, kontam, još se nadam, da se mogu izvući sa 200 maraka, ali nisam ja te sreće donosi konobar onaj veliki jelovnik, one naručuju nešto, ne znaju one to ni izgovoriti nego prstom pokazuju neko jelo, i kažu “ovo ćemo”. Ja zavirim, pokušavam, da vidim od koliko je para to jelo, vidim konobar govori “to je specijalitet posebni”, naručiše odmah one taj posebni specijalitet, naruči i Big Bos i ova dvojica neki manji specijalitet, uzmem i ja ona jelovnik, gledam specijaliteti su od 70 do 90 maraka, dva specijaliteta od dvije dame, (koze kamenjarke, je*em im mater, kontam u sebi, al’ šutim) najmanje 140 maraka i one cijeđene silne narandže i moja voda, brate hudo već si blizu dvije stoje, pušana, al jebiga.
Šta sad, šuti, Hudo konju jedan znam imam master kreditnu karticu, valjda na njoj ima para. Ustanem da odem ko fol do wc-a, a u stvari obiđem nekoliko krugova da vidim ima li naljepnica za plaćanje karticom, vidim ima, hvala Bogu, ne bih sramote, jer ipak je taj neki ministar direktor, šta je nešto jest, a i valja će mi da kakav posao dobijem, ugovor na pet godina.
Dođem ja tamo, kad još neka dvojica sjede, u međuvremenu došli, sve nešto kao oni važni, već je donijeto i neko predjelo, veliki tanjir, a na sredini nešto malo skupilo se, vidim one uzele noževe pa to nesto mažu (pašteta od tunjevine), a isto i predamnom stoji taj veliki tanjir, uzmem i ja mažem, mislim se u sebi, Bože koliko li će ovo koštati, šta ako kartica ne prođe, osramoti, uto dođe konobar donesoše i glavno jelo ( i ova dvojica novih naručili po bečke šnicle) a ja kako sam bio izašao nisam ni naručio, naručujem i ja neku peku, ali onako malo srednje pečenu, vidio sam da je to najjeftinije, “samo” 26 maraka. Pojedoše oni to, naručuju se još cijeđene narandže, i kolači, ali ne jedu one kolač, tek su malo uzele kašikicom, i na kraju kažu daj kafu, ali skroz, skroz malu, prstima pokazuju malu kafu, kratku. Valjda je to tako kad si dama u velikom gradu, mora se malo i glumiti, šta će meni glumit’, bio sam ja čak u Minhenu (mislim se u sebi),…
Smiju se oni, svi se smiju, ovaj Big Bos priča nešto kako su nekog njegovog stranačkog predsjednika klempave uši, pa neku sekretaricu sa S. spominju, onda kako je Bakir babin sin, pa onda priča s kim se od direktora Telecoma žena povlači po hotelskim sobama, koga je nana Mejra uvrijedila na cesti kad je bio veliki stranački skup i ko je otac onom nesretnom dijetu malom Halidu s kraja ulice. MA NIJE ME BRIGA O TOME, VALJA ĆE POČETI PRIČA O POSLU. Isto tako me nije briga ko je najveća kurava u selu zvanom Tešanj, niti ko je najveći alkoholičar i pijanac i ko se od koga razvodi, ko koga zavodi, odvodi, razvozi, ja se znojim, kontam valjda će se početi o poslu pričati, ali niko pos'o i ne spominje. Ide trač do trača.
U neka doba ustaje onaj ministar sa onim još jednim pozdravljaju se i ja se pozdravim, ” alahimanet”, “alahimanet”, valjda je ovaj Big Bos nešto dogovorio i govorio za mene i moj posao, ove dvije što su bile i one bi išle, pokazuju rukama da se kao poslije sa njim vide (sa ovim Big Bosom jedna petlja, on joj obećo da će je ženiti, samo dok se razvede), ja tražim račun, vadim karticu, a sav sam znojan i mokar, drhtim, donosi konbar u kožnom povezu račun, auuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu Hudo, šta je ovo, osamstosedamdesettri marke, 873 marke.
Dajem onu karticu, a u sebi učim sve što znam od ettehijatu i salvata do vel asri sure i dova ono malo što znam, ako sad ne prođe karticu, gotov sam u zemlju propast’. Čitava vječnost, nema konobara, nema, one dvije kikoću se, nešto se smiju, nema konobara, nema, kad ide, kaze: “gospodine, može li potpis”, “moze” -ja sretan tooo, prošla je kartica, nije bitan račun, bitno je da je kartica prošla.
Kaže Big Bos (Papa) “hajd odvezi me do stana na Mejtaš”, sjedamo u mog audija, tad sam ja audija voz'o,
gore ispred stana mi kaze, “eto budi pametan, nemoj da imam brigu” i to je to.
Krenem ja nazad, i do Lašve kontam, “joj, dobro je upoznao sam ljude, važni su, valjat će mi”, a od Lašve do kuce kontam “Hudo konju jedan koja si ti budala džaba si išao ništa od toga”.
