Poznati beogradski historičar i profesor Odjeljenja Filozofskog fakulteta u Beogradu Nikola Samardžić, objavio je u listu Danas kolumnu koju prenosimo u cijelosti.
Piše: Nikola Samardžić
Bilo je potrebno pet godina od donošenja zakona o restituciji imovine čiji su vlasnici nestali u Holokaustu, do antisemitskog ispada aktiviste koji je uvežbavao aplauz pre posete predsednika Srbije Kliničkom centru Srbije.
Antisemitizam je obično poslednje utočište hulja, ako je u ovom slučaju poslednje jer se svet promenio da dopušta takav povratak u prošlost koja je kulminirala u tridesetim, a nove tridesete predstoje.
Ispad nisu osudili ni Predsednik, ni kritička javnost. Opozicija već dugo nije alternativa Vučiću, nego slaba, kolaborantska konkurencija koja deli njegove suštinske stavove.
Kad im je Ljotić prebegao Vučiću, postao je sporan ne kao Ljotić nego kao Vučićev.
Antisemizam kao da se podrazumeva. Isti su profitirali na atentatu i podržali da se NIS pokloni Putinu.
Istima je bilo u redu da afera Krušik završi u ruskoj agenturi.
I promene će dopirati spolja, ovde više nema ničega.
Nije slučajno afera FBI prva koja je otkrila veliko naprsnuće u poretku koji se održavao ne samo na unutrašnjoj popularnosti radikalske džeparoške sovjetofilije, nego i na slabosti zapadnog sveta kontaminiranog političkom korupcijom Donalda Trampa i Angele Merkel.
Iscrpevši svoje odnose sa opozicijom do besmisla, tako da su potrošene sve političke snage, sva energija, na obe strane, Vučić je konfliktni menadžment ponovo preneo na odnose sa susedima, tamo gde se sa opozicijom najbolje razume.
Uvek je moguć nov nacionalni dogovor oko stare zločinačke politike.
Zato odgovornost nije isključivo njegova, nego i njegovih zapadnih protektora koji su dopustili da samu Evropsku uniju razvali populizam isključivo vezan za odnose Nemačke i Rusije, i kineske koruptivne uticaje.
Istom putanjom, bivša Jugoslavija vratila se u mrežu organizovanog kriminala, i na retoriku pretnji novim sukobima i promenama granica, koje Vučić naizgled ukida šibicarskim projektom malog Šengena.
I dok je, nakon podrške Jevrejskoj zajednici, dopustio svome saradniku da izazove antisemitski incident, koji su svi oćutali, istim manirom, Vučić podržava integritet susedne BiH i, istovremeno, njeno rasturanje.
Već je produbio podele u Crnoj Gori.
Severnokosovskoj mafijaškoj hobotnici prepustio je infrastrukturu, da je dele s Kinezima.
Celu Srbiju je, kao i obično, ponovo oblepio poternicama protiv svih koji će nastaviti da zahtevaju nastavak normalizacije odnosa s Hrvatskom.
Dodik je tragikomična replika Dučea u projektu Srpskog sveta koji propada istom logikom radikalske destrukcije, kojom je najavljen.
Anšlus neće uspeti, ali se Crna Gora od zajedničkog zuluma neće zadugo pribrati, a svaka šteta je obostrana.
Nasuprot početnim očekivanjima, Dodikov uticaj opstajaće upravo zahvaljujući ulozi novog visokog predstavnika u BiH, nemačkog diplomate Kristijana Šmita, koji će paziti da ne povredi maligne ruske interese, u skladu sa zaveštanjem kancelarke Merkel.
Nemačka politika kao da hrli ka novim tridesetim. Da li će SAD imati dovoljno snage da treći put u istoriji zaustave isto bezumlje? S veoma sličnim političkim, vojnim i ekonomskim akterima.
