Kritika Svetske revolucije s pozicije rđavog muslimana

Piše: Aleksandar Abasi 

 

Moju kritiku sekularne kolonijalne zapadnjačke levice zbog njenog saučesništva u rasizmu usmerenom protiv muslimana ne treba smatrati reakcionarnom pozicijom uperenom protiv marksizma i protiv levice. Naprotiv, ona je poziv sekularnoj zapadnjačkoj levici da bolje razume komplikovani odnos prema muslimanima izvan svojih evrocentričnih i zapadnjačkih okvira. U svojoj knjizi Duše crnih naroda V. E. B. di Boa je istakao da je Boljševička revolucija doprinela da se probije međunarodna rasna barijera, omogućivši kolonizovanim narodima da steknu trajnu podršku iz stranih zemalja kako bi se suprotstavili kolonijalnim vlastima, što je za mnoge bilo istina, ali ipak ne možemo reći da je to važilo univerzalno i za sve. Crvena plima je bez sumnje za mnoge bila revolucionarna, međutim u odnosu na muslimane, Boljševička revolucija samo je učvrstila već postojeće antimuslimanske „rasne barijere“, ako priznamo da je dugoročno posmatrano odnos Rusije prema muslimanskim narodima bio kolonijalne prirode.

 

„U svim ovim mišljenjima previđa se bitan element u ovom pitanju, koji se mora priključiti svim ostalim elementima, a to je duh krstaških pohoda koji je u krvi svih Zapadnjaka i u dubini njihovog uma, na koji se nadovezuje imperijalistički strah od islamskog duha i nastojanje da se uništi snaga islama, dok se Zapadnjaci povezuju u zajedničkom osećanju i zajedničkom interesu da ga unište. Tako se ujedinjuju komunistička Rusija i kapitalistička Amerika.“ (Sajid Kutb)

Globalnoj radikalnoj levici potrebna je doza terapije koju sama prepisuje drugima. Potrebno je da pronađe nešto sa spiska svoje recepture kritičke teorije i da se psihoanalitički malo pozabavi sopstvenom kolektivnom svešću pre nego što uperi prst na bilo koga, a naročito na muslimane. Stanovište globalne radikalne levice i njena hegemonistička istoriografija Boljševičke revolucije i sovjetskog projekta koji je iz nje proizišao mora se kritički preispitati i raskrstiti sa svetačkim hagiografijama koje čitavih 100 godina kasnije nastavljaju da propagiraju video snimci poput ovog. Štaviše, ovakvu esencijalizmu sklonu istoriografiju kritikovali su i mnogi pripadnici radikalne levice, ali su oni marginalizovani unutar šireg diskursa radikalne levice. Ne kažem ovo kao neko ko je iz neznanja protivan radikalnoj levici niti sam neko ko nekritički podržava radikalnu levicu. Ja zapravo imam komplikovan odnos prema sekularnoj zapadnjačkoj hegemoniji ukorenjenoj u globalnu radikalnu levicu i to zbog načina na koji je paradigmatski sankcionisala pokušaje muslimana da budu politički samostalni i autonomni koristeći se jezikom islama odnosno islamizma (Sajid 1997 & 2014). Ova evrocentrična sekularna kolonijalna istoriografija Boljševičke revolucije i opštijeg sovjetskog projekta moraju se podvrgnuti dekolonizaciji kako bi globalna radikalna levica bolje razumela i reformisala svoj odnos prema muslimanima i islamskim pokretima koji teže sticanju samostalnosti i autonomije.

Naličje Boljševičke revolucije

Od samog izbijanja Boljševičke revolucije, u godinama koje su usledile i u periodu sovjetskog imperijalističkog projekta  uvek je postojalo i naličje, druga strana koja se odnosila na muslimane u ruskim kolonijama. Citatom kojim počinje ovaj tekst Sajid Kutb ukazuje na „duh krstaških pohoda“ koji čini kolonijalnu modernost, a koji je, po njemu, bio upisan u „krvi i umu“ kako Istočnog tako Zapadnog bloka tokom Hladnog rata. Bauk muslimana oduvek je izazivao strah kod ateističkog sovjetskog čoveka u samoj osnovi njegovog sekularizma. U stvari, najveću pretnju za sovjetskog čoveka predstavljala je muslimanska žena, čija je rasno, rodno i klasno određena Drugost bila iskonski neprijatelj idealnog Sovjetskog čoveka.

Sovjetski projekat značio je smrt autohtonog muslimanskog načina života, znanja i vladanja unutar granica sopstvenog sveta. To je postala civilizacija smrti, a Crveni nastavak evrocentričnog sveta, kako kapitalističkog tako komunističkog, imao je da proguta, disciplinuje i uništi islamsku civilizaciju koju su Zapadne imperije kolonizovale i podjarmljivale tokom 500 godina dugog procesa dugog trajanja kakav su bili modernizacija i kolonijalizma.

Uspon modernog/kolonijalnog svetskog poretka odigrao se na brojnim frontovima u odnosu na muslimanski svet. Počev od osvajanja muslimanske Zapadne Afrike (sredinom XV veka), razaranja Al-Andalusa (1492) i osvajanja Južne i Jugoistočne Azije (1498) koje su izvršile Španija odnosno Portugalija, do uspona Ruskog carstva u XVI veku do kojeg je došlo na islamskim teritorijama u Centralnoj Aziji, islamofobija je uvek predstavljala jednu od najrasprostranjenijih, ako ne i najrasprostranjeniju formu kolonijalne ontološke razlike između onih koji se smatraju ljudima i onih koji se smatraju neljudima pri uspostavljanju modernog/kolonijalnog svetskog poretka. Pojava ovog rastućeg planetarnog rasizma usmerenog protiv muslimana nastala je u vreme zapadnohrišćanskih krstaških pohoda protiv muslimanskog neprijatelja, pri čemu su pojmovi hrišćanstvo i Evropa uzajamno zamenljivi u okviru konceptualizacije koju Zapad formira o sebi sve do XVII veka, dok se kasnije preobražava u sekularni pohod protiv muslimana i svih Drugih koji se smatraju ne-zapadnjacima.

Dobar i rđav musliman 

Binarna podela na dobrog i rđavog muslimana obično se predstavlja kao problem vezan za period nakon Hladnog rata, kada je došlo do porasta islamofobije i straha od Zelene opasnosti, koja je zamenila Crvenu paniku i strah od komunizma. Ova ograničena hladnoratovska i posthladnoratovska istoriografija je u istorijskom smislu uska i netačna zato što prenebregava sistemske socijalne razlike koje postoje između takozvane Zelene i Crvene opasnosti.

Ja zastupam stanovište da moramo uvideti da binarna podela na dobrog i rđavog muslimana predstavlja osnovu za kolonijalno ontološko razlikovanje Zapadnih subjekata i muslimanskih objekata u okviru kolonijalnog modernizma. U ravni političke ontologije, hegemonistički Zapadni projekti kolonijalizma i robovlasništva, bilo da je to u formi kapitalizma ili komunizma, uvek su muslimane delili na „prijatelje“ i „neprijatelje“. Distinkcija prijatelj/neprijatelj koju uvodi politička ontologija odgovara distinkciji dobar/rđav musliman, pri čemu „dobri muslimani“ jesu „prijatelji“ dok „rđavi muslimani“ predstavljaju „neprijatelje“.

Dobri muslimani, razume se, jesu oni koji se saobražavaju zahtevima vesternizacije, liberalizma, sekularizma i modernizma. Rđavi muslimani su njihova suprotnost, oni koji na različite načine odbacuju idole modernog/kolonijalnog svetskog poretka. Dok se na dobre muslimane gleda kroz optiku islamofilije koja muslimane vidi kao „prijatelje“ dostojne da budu podvrgnuti vestoksifikaciji, rđavi muslimani se posmatraju kroz optiku islamofobije koja muslimane vidi kao „neprijatelje“ i antimoderna čudovišta koja treba disciplinovati i uništiti. Ono što je, međutim, značajnije jeste to da i islamofobija i islamofilija skrivaju antimuslimanski stav, čiji neizrečeni cilj jeste da se muslimanima rasistički zabrani svako samostalno i autonomno izražavanje putem kontra-univerzalnog jezika islama.

Ako se vratimo na fazu neposredno nakon pojave boljševizma, možemo videti kako funkcioniše ova antimuslimanska logika u trenucima pokretanja takozvane Svetske revolucije. Muslimani iz sovjetskih kolonija pokušali su da uspostave prijateljski odnos sa Sovjetskom Republikom i nastojali su da ostvare komunizam u skladu sa sebi svojstvenim panislamskim načelima u ranoj fazi Oktobarske revolucije, smatrajući svoju sudbinu vezanom za težnje globalnog proletarijata, kako Zapadnog i Istočnog, tako Severnog i Južnog, sa željom da budu prethodnica koja je komunizam približila islamskoj zajednici. Kao odgovor na nastojanja muslimana da komunizam ostvare shodno sebi svojstvenim načelima, sovjetska imperijalna vlast ih je odbacila zato što su previše orijentalni, što je zapravo značilo previše muslimanski. Sovjetska vlast je nastavila sa strogim sprovođenjem projekta prisilne rusifikacije i sovjetizacije, kojima je pokušala da zatre sve tragove muslimanske kulture i islama koji bi mogli da budu protivni toj civilizaciji smrti koja ih je okruživala.

Sovjeti su zabranili godišnje odlaske na hodočašće u muslimanska sveta mesta, masovno su zatvarali džamije, uništavali vakufe i druge oblike muslimanske ekonomije, učestvovali u masovnom širenju antimuslimanske i antireligijske propagande, preduzeli više pokušaja sprovođenja genocida usmerenih na istrebljenje određenih grupa muslimanskog stanovništva (kao i drugih nemuslimanskih „opasnosti“), u više oblasti su zabranili upotrebu arapskog jezika i pokušali da ćirilicom sprovedu lingvističku kolonizaciju muslimanskih naroda. Muslimanske žrtve takve dugotrajne sovjetske politike uperene protiv muslimana mahom su bile iz oblasti koje danas, između ostalih, zauzimaju teritorije Čečenije, Azerbejdžana, Irana, Tadžikistana, Uzbekistana i Avganistana.

Razume se, muslimani su preživeli i pružili otpor, vodeći se duhom imama Šamila i mnogih drugih mudžahedina koji su se borili protiv kolonijalizma i koji su odavno bili svesni razmera ruskog rasizma u odnosu prema busurmanima (stari ruski pogrdni izraz za muslimane). Ovaj uvid u naličje sovjetskog projekta pokazuje da se stari „religijski“ rasizam usmeren protiv muslimana u doba Carstva samo pretvorio u „sekularni“ rasizam usmeren protiv muslimana u doba Sovjeta, uklapajući se u obrazac viševekovnog teološkog i antropološkog razlikovanja koji je preovladavao u projektima vesternizacije kakvi su bili kapitalizam i komunizam. U ravni političke ontologije, to znači da su Sovjeti takođe imali dobre i rđave muslimane. Dobri muslimani su za Sovjete bili oni koji su se povinovali ontološkim zahtevima Sovjetskog čoveka i evrocentrične komunističke revolucije koja se širila svetom. Rđavi muslimani su oni koji su pružali otpor ili kritikovali ili predlagali alternative Sovjetskom čoveku i njegovoj evrocentričnoj komunističkoj civilizatorskoj misiji.

U periodu pre i za vreme Oktobarske revolucije, postojali su muslimanski nacionalni komunistički pokreti koji su želeli da budu delom Sovjetske Republike. Međutim, oni su takođe hteli kulturnu i versku autonomiju za muslimane i mogućnost da komunizam prilagode sopstvenim okolnostima u skladu sa panislamističkim načelima. Težnje muslimanskih nacionalnih komunističkih pokreta su neprekidno osporavane, što je sultana Galijeva, jednog od istaknutih muslimanskih komunističkih vođa toga doba, navelo da kaže:

“Boljševički lideri su zaboravili na Istok sa populacijom od milijardu i po ljudi koji žive podjarmljeni od strane Zapadnoevropske buržoazije. Razvoj internacionalne klasne borbe i dalje je zaobilazio Istok… Usled neznanja u odnosu na Istok i straha prouzrokovanog tim neznanjem, pomisao o tome da revolucionari sa Istoka učestvuju u svetskoj revoluciji bila je sistematski odbacivana.” (Bennigsen)

Sultan Galijev i drugi muslimanski nacionalni komunistički lideri upozoravali su ostale koji su se iz Trećeg sveta okretali ka Moskvi da ruski komunizam suštinski nije različit od ruskog carizma i da će naposletku poslužiti kao sredstvo ruskog imperijalizma .

Na margini sovjetskog imperijalnog projekta, bosanski revolucionarni islamista Alija Izetbegović bio je više puta na robiji pošto ga je jugoslovenski komunistički režim zatvarao zbog toga što je radio na samoopredeljenju bosanskih muslimana koji su trpeli komunističku represiju. Za vreme koje je proveo u zatvoru, formulisao je materijalnu i metafizičku kritiku sovjetskog projekta kojom je pripremio plodno tle za dekolonizatorsko muslimansko kritičko tumačenje „100 godina od Revolucije“. Izetbegović je pisao o pogubnim antimuslimanskim materijalnim posledicama koje su imali ne samo staljinizam već i lenjinizam:

“Teror u SSSR nije počeo sa Staljinom već sa Lenjinom. [Aleksandar] Solženjicin smatra da je Lenjin tvorac Gulaga. On tvrdi da je povod za stvaranje ovih logora bio neuspeli pokušaj ubistva Lenjina, nakon čega je boljševički vođa svojeručno potpisao više ukaza o nemilosrdnom i masovnom sprovođenju terora. Lenjin je otvaranje ovih logora objašnjavao potrebom da se ruska zemlja očisti od svih štetočina. Tako su izrazi očistiti i čistka ušli u upotrebu, a krivci nisu bili ljudska bića već insekti. Statistika potvrđuje da je već krajem 1920. godine samo u Republici Rusiji bilo 84 logora sa preko 50.000 zatvorenika. Od tada su broj logora i zatvorenika bili u stalnom porastu. Prema svedočenju Solženjicina, više od 55 miliona ljudi nestalo je za vreme boljševičke vladavine. Drugi izvori barataju znatno nižim brojkama, ali nijedan ne ide ispod 15 miliona.” (Izetbegović)

Muslimani su predstavljali jednu od najvećih demografskih i ontoloških pretnji po Sovjetskog čoveka i pretrpeli su milionske žrtve zbog rasističke logike Sovjetskog čoveka koji ih je tretirao kao insekte i štetočine koje treba zbrisati sa lica Crvene planete. Izetbegović je takođe ukazao na metafizičku prirodu sovjetskog projekta na osnovu uobičajenih fraza kojima se Sovjetski čovek definisao u odnosu na muslimanskog Drugog kao što su „Lenjin je življi od svih koji su sad živi“ ili „Lenjin je veći čovek od svih ljudi“. Ovi i slični slogani viđali su se posvuda širom SSSR. Kasnije će na njegovo mesto doći Staljin, zatim Hruščov, pa Brežnjev. U materijalnoj i metafizičkoj ravni, osim pokretanja Svetske revolucije koja je važila za neke, boljševički projekat je, od početka do kraja, za muslimane značio i povratak u svet podzemlja pod sovjetskom vlašću čiji period od „100 godina“ je ostao obeležen višestrukim ontološkim katastrofama.

Izvan teritorija svojih neocarističkih kolonija, Sovjeti su sekularne muslimanske nacionaliste uglavnom tretirali kao „prijatelje“ koje su pomagali u njihovoj borbi protiv kapitalističkih evropskih kolonizatora. Ovi muslimanski prijatelji su za Sovjete bili „dobri muslimani“. Mnogi od njih su bili svesni asimetrije u odnosu na snagu Crvenih i nisu se slagali sa prisustvom imperijalistički orijentisanih Sovjeta i Amerikanaca koji su pokazivali interesovanje za njihovu borbu. Ovi sekularni nacionalisti iz muslimanskih zemalja, kao što su Indonezija i Egipat, postali su predvodnici antikolonijalizma preko Pokreta nesvrstanih pošto su se sa ostalim antikolonijalnim sekularnim nacionalnim organizacijama iz Trećeg sveta sastali na Bandunškoj konferenciji koja je održana 1955. godine. Preko 50% „tamnije“ populacije sveta koja je dolazila iz Afrike i Azije formiralo je Pokret nesvrstanih i time uputilo poziv da se ne prihvate „ni kapitalizam ni komunizam, već antikolonijalizam“, kao što je to rekao indonežanski predsednik Sukarno na Bandunškoj konferenciji.

Međutim, ja smatram da je sovjetska podrška njihovim dobrim muslimanima, kakvi su bili oni više ili manje prijateljski nastrojeni muslimani bandunškog tipa (koji su u konačnici ipak bili prijateljski nastrojeni prema Sovjetima), zapravo bila zasnovana na rasističkoj islamofobičnoj logici koja je težila dominaciji sovjetske civilizacije i ostvarenju sovjetskih političkih ciljeva. Ova dinamika između dobrih i rđavih muslimana očigledno se ispoljavala u stavu Istočnog bloka tokom većeg dela Hladnog rata, dok je Zapadni blok jasnije iskazao ovakav stav tek po okončanju Hladnog rata. Amerikanci su imali „prijatelje“ u muslimanima u Avganistanu krajem Hladnog rata zato što je to služilo njihovim interesima i želji da suzbiju sovjetski uticaj u ovom regionu. Ovim se nipošto ne diskredituju aktivnosti muslimana u Centralnoj Aziji koji su se borili protiv sovjetskog kolonijalizma i na drugim mestima za vreme Hladnog rata. Naprotiv, ovim se ističe da je binarna podela na dobrog i rđavog muslimana, koja je važila i u Zapadnom bloku, koji je bio u prijateljskom odnosu s muslimanima u Avganistanu osamdesetih godina XX veka, dok su ti isti muslimani devedesetih godina XX veka postali neprijatelji, bila jednako zasnovana na rasističkom i antimuslimanskom političkom odnosu.

Zelena opasnost starija od Crvene panike 

Posmatrano u svetlu ovakve, kompleksnije i višeslojne istorije koja pokazuje da je binarni stav dobar/rđav musliman postojao na obe sukobljene strane u Hladnom ratu, u stanju smo da jasnije vidimo da Zelena opasnost zapravo nije usledila nakon Crvene panike. Naprotiv, Zelena opasnost joj je vremenski prethodila, trajala paralelno i nadživela Crvenu paniku, tako da je i dalje vidljiva u skladu sa dominantnim bipolarnim hladnoratovskim narativima, kako na desnici tako i na levici. Ovi bipolarni narativi stvaraju sliku o Hladnom ratu u kojem se nalaze „narodi bez istorije“ kada je reč o muslimanskim snagama, kao i mnogima drugim koji su gurnuti u zapećak shodno ovakvoj bipolarnoj perspektivi, kao što ističe Bozo, koji su u regionalnim odnosima sa Zapadnim i Istočnim blokom uvek bili s druge strane rasno određene kolonijalne linije razgraničenja. Stoga je podela na Zapadni i Istočni blok unutar Zapadnog sveta i imperije zapravo samo ontička razlika u sferi politike, a ne ontološka razlika u domenu kolonijalizma prema kojoj su muslimanski objekti tretirani kao neljudi, kako u kapitalizmu tako i u komunizmu. Čak i kad je Zapadni blok kritikovao Istočni blok zbog njegovog „orijentalnog despotizma“, ova klasifikacija zasnivala se na prethodno postojećem antimuslimanskom i orijentalističkom jezičkom arsenalu kojim su se opisivali politički neprijatelji. Zapadna Evropa je na Rusiju odavno gledala kroz optiku imperijalnog razlikovanja, kao svojevrsnu „Španiju na Istoku“ i „Treći Rim“, pri čemu su i Španija i Rusija smatrane „belim hrišćanima nižeg reda“. Španija i Rusija su se mogle smatrati manje belima, ali je to bitno drugačije od kolonijalne razlike prema kojoj se oni koji ne pripadaju Zapadu smatraju neljudima.

Nasuprot ekonomski redukcionističkim predstavama koje imaju mnogi sa radikalne levice, Sedrik Robinson je skovao izraz „rasni kapitalizam“ kako bi razumeo načine na koje rasizam uvek podupire kapitalizam, stvarajući moderni poredak sveta koji je on nazvao rasnim kapitalizmom. U svetlu ovih činjenica, verujem da je korisno sagledati istorijski hegemonizam komunističkih projekata i pokreta (mada ne nužno i sâm komunizam) u odnosu na muslimane, a potencijalno i ostale nezapadnjake, kao svojevrstan „rasni komunizam“ koji se takođe uspostavlja na rasnoj osnovi. Kao što su to istakli Marks, Engels i druge pristaše sa radikalne levice, komunizam je u velikoj meri predstavljao evrocentričnu kritiku evrocentrizma koja se prevashodno bavila jednom logikom ugnjetavanja koju sprovodi moderni/kolonijalni svetski poredak, a koju čine politička ekonomija i kapitalistička eksploatacija. Epistemološka islamofobija bila je latentno i eksplicitno prisutna u spisima Marksa i Engelsa, kako je to primetio Grosfogel, i oni su, baš kao i njihovi sovjetski sledbenici, aktivno zastupali stavove i svetonazor po kojima su muslimani držani za inferiorne narode bez ontološkog instrumentarijuma potrebnog da se suprotstave kapitalizmu, a kamoli kolonijalizmu, pomoću jezika islama.

Moju kritiku sekularne kolonijalne zapadnjačke levice zbog njenog saučesništva u rasizmu usmerenom protiv muslimana ne treba smatrati reakcionarnom pozicijom uperenom protiv marksizma i protiv levice. Naprotiv, ona je poziv sekularnoj zapadnjačkoj levici da bolje razume komplikovani odnos prema muslimanima izvan svojih evrocentričnih i zapadnjačkih okvira. U svojoj knjizi Duše crnih naroda V. E. B. di Boa je istakao da je Boljševička revolucija doprinela da se probije međunarodna rasna barijera, omogućivši kolonizovanim narodima da steknu trajnu podršku iz stranih zemalja kako bi se suprotstavili kolonijalnim vlastima, što je za mnoge bilo istina, ali ipak ne možemo reći da je to važilo univerzalno i za sve. Crvena plima je bez sumnje za mnoge bila revolucionarna, međutim u odnosu na muslimane, Boljševička revolucija samo je učvrstila već postojeće antimuslimanske „rasne barijere“, ako priznamo da je dugoročno posmatrano odnos Rusije prema muslimanskim narodima bio kolonijalne prirode.

Ne tvrdim da Boljševička revolucija i sovjetski projekat nisu delovali oslobađajuće na razne oslobodilačke pokrete niti da je to bio beznačajan istorijski događaj iz kojeg se ne mogu izvući pouke za stvaranje radikalne političke alternative kapitalizmu i kolonijalizmu. Pitanje koje postavljam jeste za koga je to u konačnici bilo od koristi? I za koga nije? Jer to svakako nije bilo korisno za sve, a naročito ne za muslimane koji su pokušali da pruže otpor, da se organizuju i da uspostave društvo uz pomoć vrhunskog označitelja i jezika islama a ne bilo kojeg Zapadnog jezika. Ako je globalna radikalna levica u stanju da vidi dalje od nekritičnog esencijalističkog narativa koji je u velikoj meri usvojila, onda je moguće intervenisati, kao u slučaju kad je prijatelju potrebna psihoterapija. Na nama je odgovornost da iz ovih grešaka i neispričanih povesti nešto naučimo ako doista želimo da se na etički ispravniji način zajedno borimo protiv sila koje i dalje traju. Ako globalna radikalna levica bude pogledala bez Crvenih naočara koje zamagljuju ovu lažnu Belu svest, onda će moći da vidi kako se muslimani (a možda i drugi) skrivaju i uzvraćaju udarac. Sto godina po izbijanju Boljševičke revolucije, po nastanku postsovjetskog doba, u vremenu Rata protiv terorizma, treba da smo u stanju da stvari sagledamo jasnije i više kritički, zar ne? A možda sam ja zapravo rđav musliman i treba da držim jezik za zubima.

Tekst je originalno objavljen na criticalmuslimstudies.com.

Fotografija iskorišćena u tekstu je propagandni materijala Internal islamic front-a koji je pozivao na borbu i otpor ruskoj okupaciji Avganistana. Kolekcija fotografija je autorski rad Metju Trevitika i preuzeta je sa foreignpolicy.com.

Prevod: Vuk Šećerović

algoritam.net