Rusija danas stoji nasuprot „načinu života, koji ima za cilj obožavanje čoveka, a ne Boga“. Politika Ruske pravoslavne crkve koja teži savezu sa islamom na osnovama antizapadnjaštva se može činiti kao novina, ali su slični fenomeni postojali i ranije u istoriji
Krajem novembra u ruskom gradu Kazanju, centru islama u Rusiji, održana je zajednička konferencija predstavnika ruskog pravoslavlja i islama. Pravoslavnu delegaciju, na najvišem nivou, predvodio je mitropolit volokolamski Antonije, predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze RPC-a. Mitropolit je svoje izlaganje održao na sednici posvećenoj aktuelnoj temi: „Religijska interakcija među državama kao jedan od temelja mira i razvoja“. Ima li, dakle, mira i razvoja u svetu bez saradnje i razumevanja između različitih religija? I šta na tu temu ima da kaže mitropolit Antonije u ime Ruske pravoslavne crkve?
Rusija je uspela da izgradi uzoran model saradnje religija koje su tradicionalno zastupljene na njenom državnom prostoru: pravoslavlja, islama, judaizma i budizma. I svaki narod koji živi na teritoriji Rusije shvata da je neophodno poštovanje tradicije i kulture drugih naroda. Zato Ruska pravoslavna crkva već decenijama vodi dijalog sa religijama Istoka, a naročito sa islamom, kaže mitropolit Antonije i konstatuje da ruska crkva u tom dijalogu „često nailazi na mnogo više razumevanja kod muslimana nego kod hrišćana na Zapadu“. Iz ličnog diplomatskog iskustva, mitropolit svedoči i da muslimanski svet u ovom trenutku takođe ima poseban interes za međureligijski dijalog sa Rusijom, jer njegovi predstavnici dobro znaju da Rusija danas stoji nasuprot „načinu života, koji ima za cilj obožavanje čoveka, a ne Boga“. Različite zapadne hrišćanske crkve su za razliku od pravoslavnih usaglasile ljudska prava sa svojim teološkim koncepcijama i zato je razumljivo da ruska crkva nailazi na veće razumevanje kod onih verskih tradicija koje imaju iste teškoće sa prihvatanjem ljudskih prava.
„Mi danas govorimo – citira Antonije reči patrijarha Kirila – o globalnoj jeresi obožavanja čoveka, kao novom idolopoklonstvu koje nastoji da iščupa Boga iz ljudskog života. Upravo na prevazilaženje ove glavne savremene jeresi, koja može dovesti do apokaliptičnih događaja, Crkva danas mora da usmeri snagu svoje reči“. Antonije podseća da je patrijarh Kiril ove reči izgovorio 2016, prve nedelje vaskršnjeg posta, koja se još naziva i Nedeljom pravoslavlja. Istorijski kontekst ovog praznika može da baci dodatno svetlo na stavove patrijarha Kirila za koga su ljudska prava jeres. U pitanju je crkveni praznik ustanovljen u 9. veku u Vizantiji, nakon pobede ikonofila nad ikonoborcima. Praznik se naziva i Pobeda pravoslavlja i tom prilikom se čita Sinodik pravoslavlja u kojem se ispoveda istinska vera i baca anatema na sve dotadašnje jeresi. Šta bi ovakav kontekst trebalo da nam govori?
Pre svega da se pravoslavno razumevanje sveta zadržalo na predmodernim normama. A da se kasniji istorijski razvoj, tokom kojeg se od verskih progona stiglo do verske tolerancije, slobode veroispovesti i ljudskih prava, odbacuje kao neprihvatljiv. Sa ljudskim pravima se očigledno treba obračunati na isti način na koji se pravoslavlje tokom istorije obračunavalo sa drevnim jeresima. Međutim, pravoslavne metode su tokom istorije bile drugačije od zapadnih. Pravoslavni su umesto crkvenog suda inkvizicije progone i represiju prepuštali državnim organima i državnom zakonodavstvu. Isti je proces i danas na delu u Rusiji. Država donosi zakone protiv ljudskih prava uz odobravanje ruske crkve.
Politika RPC-a koja teži savezu sa islamom na osnovama antizapadnjaštva se može činiti kao novina, ali su slični fenomeni postojali i ranije u istoriji. „Pravoslavna antizapadna osećanja su intenzivirana tokom dugog perioda osmanske vladavine“, piše grčki teolog i sociolog religije Vasilios N. Makridis. Privilegije koje je Mehmed II podario carigradskom patrijarhu imale su za cilj da onemoguće savez pravoslavnih sa zapadnim krstašima u borbi protiv Otomanskog carstva. Rim je Vizantiji nudio savez pod uslovom da prihvati crkvenu uniju sa Rimom, ali je među Vizantincima na kraju pobedila stranka koja se protivila uniji. „Bolje turski turban, nego katolička mitra“, bio je moto protivnika unije i nakon pada Carigrada pravoslavni su otomansku vlast legitimisali pozivanjem na božansku promisao.
Božiji plan je naime bio da „izbavi pravoslavni Istok od potčinjavanja rimokatolicizmu, što bi vodilo do konačnog gubitka pravoslavlja. Zato je Bog dozvolio osmanskoj vlasti da osvoji pravoslavni Istok, koja je zapravo ostavila pravoslavlje netaknuto“ (Makridis). Istu politiku su imali i pravoslavni Sloveni na istoku Evrope. Novgorodski pa kijevski knez Aleksandar Nevski je u 13. veku odbio savez i uniju sa Rimom i opredelio se za savez sa Mongolima, koji su u to vreme prihvatili islam. A Mongoli će kasnije, tokom svoje prevlasti od 13. do 15. veka nad zemljama drevne Rusije, pravoslavnoj crkvi podariti velike povlastice. Da li današnja Putinova i Kirilova Rusija nastavlja tradiciju mongolskih kanova i turskih sultana i da li se definitivno pretvorila u savremeni „pravoslavni kaganat“? – kako je postkijevsku i moskovsku Rusiju, nastalu krajem srednjeg veka, opisivao pravoslavni ruski teolog i istoričar Georgije Fedotov polovinom 20. veka. Ruska politika tradicionalnih vrednosti i odnos prema tradicionalno zastupljenim religijama na prostoru Rusije, van kojih ne postoji mogućnost ljudske realizacije i izbora, upravo na to podseća.
Mitropolit Antonije smatra da su reči patrijarha Kirila o tome da zapadno odbacivanje Boga vodi u apokalipsu bile proročke. Svedoci smo, kaže Antonije, „upravo takvog razvoja situacije: šta je, ako ne ignorisanje Boga i Njegovih zapovesti, dovelo do sadašnjeg stanja, kada se proliva krv i čuju pretnje globalnom vojnom konfrontacijom?“ Ali jedini koji prete globalnom vojnom konfrontacijom su oni koji su izvršili agresiju na Ukrajinu, pozivajući se na Boga. Mitropolit to nehotice i priznaje, kada kaže da ga današnji događaji podsećaju na starozavetnu istoriju jevrejskog naroda. Jevreji su uprkos tome što su bili u tehnološkom zaostatku za drugim narodima, poučava Antonije, uspeli da pobede svoje nadmoćnije neprijatelje i „zauzmu neosvojive gradove“. Rusija je slaba i tehnološki manjkava, ali će u ratu pobediti i osvojiti Ukrajinu, kao od Boga obećanu zemlju – Svetu Rusiju. Možemo li nakon ovih reči govoriti o ruskom pravoslavnom džihadu?
Videli smo da fenomen antizapadnjaštva nije rezervisan samo za rusko pravoslavlje, ali u odnosu na druge pravoslavne crkve, danas jedino ruska pravoslavna crkva nudi rat ili neprekidno ratno stanje između „bezbožnog“ zapadnog sveta i sveta koji prihvata poredak tradicionalnih religija. Zato i pored nagomilanih pravoslavnih frustracija modernim svetom, upravo takav svet nudi i pravoslavlju skladan duhovni razvoj. O čemu svedoči i činjenica da se pravoslavna teologija u 20. veku razvijala upravo na zapadu i u saradnji sa zapadnim naučnim centrima. Novi vek je prošao mahom mimo pravoslavlja, ali ipak nije započeo bez njega. Vizantijski humanisti su, naime, nakon pada Carigrada u 15. veku otišli u Italiju i dali svoj doprinos renesansi – što je u perspektivi doprinelo tome da, recimo, rimske pape više ne pozivaju na krstaške ratove i ne nameću pravoslavlju politiku unije. Još samo da nekako preživimo ovo rusko pravoslavlje, pa da dočekamo da renesansa stigne i u Rusiju.
Autor: Vladimir Veljković, Peščanik.net
Izvor fotografije: Y. Kadobnov/AFP/Getty Im.
