O fabrici akumulatora i drugim demonima Srebrenice

Koračam sa Suadom i Arifom iz Viteza kroz pogone fabričke hale i zamišljam kako je to industrijsko grotlo progutalo mnoge srebreničke žrtve. Hala je dizajnirana kao vorholovsko svedočanstvo na strašni zločin. Zapravo su ubistva koje su snage bosanskih Srba počinile nad zarobljenim Bošnjacima predstavljena kao neka vrsta bizarnog pop-arta, kao umetnička galerija za istorijske performanse. Fotografije Slobodana Miloševića, Ratka Mladića, Radovana Karadžića i još nekoliko srpskih generala u Haškom tribunalu čine deo postavke, uz crno-bele slike majki Srebrenice, nekoliko svetskih zvezdi i groblja u Potočarima.

Suad i Arif marširali su valjda tri dana, odnekle iz Bosne, ka ovoj fabrici koja je sada Spomen-soba srebreničkih žrtava. Na ulazu je knjiga žalosti.

Hodam dalje sa Suadom i Arifom. Priznaje mi Suad i moli da se ne ljutim. Daj, kaže, ne zameri mi, ne bih popio sada kafu s tobom. Ne pijem kafu sa Srbima. Arif je nešto fleksibilniji. Bar što se tiče kafe. Potom smo počeli da pričamo o starim vremenima. Ćaskamo mi tako o Želji, Sarajevu, Zvezdi. Da, smejemo se samo na pomen Nikole Nikića. Sećate se Nikole, klinci? Sme li se u Spomen-sobi pričati o luckastom špicu Osimovog Želje koji je imao dva talenta? Da vrhunski prolazi po desnoj strani i da se vrhunski glupira. Bio je bosanska replika Nišlije Dragiše Binića.

Ali, volele su Nikolu narodne mase. Tako se, vremenom, razgalio i Suad. Da, posle svega deset minuta hoda, predaje se. Iz njega je iščilela mržnja, nataložena godinama. Daj, bolan, kaže mi. Seo bih na kafu sa tobom. I daj, bolan, da je popijemo. Šetamo dalje, jer fabrici kao da nema kraja.

U centralnom delu je postavljena pozornica na kojoj su dan kasnije o miru, pomirenju, budućnosti pričali bivši američki predsednik Bil Klinton, turski premijer Ahmet Davutoglu, pa Kolinda, Borut Pahor… Među zvanicama je sedeo i Vučić. Jedno vreme bio je potpuno sam. Jedna od majki Srebrenice ga je zagrlila, jedna mu je za rever sakoa zakačila cvet, simbol stradanja… Potom su ga u Potočarima, pošto je položio ljiljan na spomenik žrtvama, umalo rastrgli. Da su ga se dočepali, prošao bi kao Gadafi.

Ko je stvorio ovu halu, pitam se? Kao da je balkanski “Hotel Kalifornija”. Đavolje mesto. Ima li joj kraja i početka, ima li joj ulaza i izlaza?

„Dobro došao u Hotel Kalifornija, tako divno mesto, tako divno osoblje… Opusti se, reče mi recepcionar. Uvek se možeš odjaviti, ali nikada i stvarno nećeš otići…”

Ne znam odakle mi pade na pamet refren Iglsa baš na ovom mestu? Ne znam odakle mi pade na pamet da pevušim taj prokleto pevljivi refren u Spomen-sobi. Nije li to skrnavljenje mesta na kom su stradali Bošnjaci?

Ali pomoći nam nema. Ni Suadu ni Arifu, ni meni, kao što nam nema ni izlaza, iako smo posle oko sat vremena napustili nekadašnju fabriku akumulatora. Video sam Sunce, ali je ono daleko. Kao da mi sada, umesto Iglsa, šapuće Dobrica Ćosić. Sutradan sam video da je pomirenje zaista daleko, kao i Sunce.

Video sam groblje ubijenih Bošnjaka i gomile ljudi koje pristižu kao na vašar. I video sam kako se događaj iz vrelog jula 1995. godine brendira kao da je reč o hepeningu, obeležavanju masakra kao spektakla, poput koncerta Stounsa, recimo, a ne sramnih dešavanja zbog kojih se stidim.

Bivša fabrika akumulatora izgleda sa polja još veća, još moćnija, kada sam izašao i udahnuo vazduh. I čitav taj socrealistički betonski kompleks kao da magnetski privlači nazad. Kao da zove da se vratimo.

Zašto u svim dostupnim javnim izvorima o toj fabrici piše samo da je bivša i da ju je preuzeo holandski bataljon pod komandom Ujedinjenih nacija, posle proglašavanja Srebrenice za zaštićenu zonu? Nakon ulaska snaga Republike Srpske, u fabrici su spas potražili Srebreničani. Mnogi ga nisu našli…

Ali ko je i kada sazidao ovakvu džinovsku fabriku u istočnoj Bosni? Kakav je bio cilj, kakva je bila namera, kakva je bila svrha? Da se sada okupe sve bivše zemlje Jugoslavije i da stave sve pare iz svojih trezora na astal, pa da privedu sve građevinske firme i sve radnike, te im narede da podignu takvu fabriku, eventualno bi mogli da sagrade, zajedničkim snagama – jedan zid. I, možda, ako načine istinski podvig, ugradili bi i prozorče. Da se sada dogovore da potpišu jedan građevinski Dejton, dobili bi, možda, i montažnu baraku.

Kako je niklo to betonsko čudovište? Ko je doneo odluku da se u bestragiji, u delu sveta koji infantilni reporteri opisuju samo kao tačku gde se dogodio genocid ili masakr, zavisno iz kog ugla analizirate, ne samo lingvistički već geopolitički i pravno, to leto užasa pre 20 godina, podignu temelji i postave mašine? Ko je izdao naređenje da se sprovede u plan dalji industrijski razvoj Srebrenice i Bratunca? Čuj, Srebrenice i Bratunca! Ko bi čuo za te varoši da nije bilo rata.

Zjapi to betonsko čudovište pored magistrale iznad koje se prostiru šumovita brda. Bila je to fabrika koja je proizvodila ogromne akumulatore za sovjetske brodove. Nisu to bili tek obični akumulatori za „juga” ili „floridu”, već teška elektronika za sovjetsku mornaricu. I sjajno je išao posao. Izvozilo se, bilo je para k'o blata, a radnici su dolazili iz Srebrenice i Bratunca. Bošnjaci i Srbi, šljakeri, okupljeni na jednom mestu, pravili su proizvode koje danas, da se okupe sve nove bananica zemljice bivše Juge, ne bi mogle da sklope za čitav jedan vek. Ako bi se baš potrudili, spojili bi nekoliko žica…

Dobro se seća te fabrike načelnik opštine Bratunac Nedeljko Mlađenović, koga sam posetio minut ili dva pošto je sa njim razgovarao šef misije OEBS-a u Bosni, američki ambasador Džonatan Mur. Uzgred, simpatičan tip, jedan od retkih zvaničnika međunarodne zajednice koji je, dan posle srebreničkog Dana sećanja, stigao ponovo u Bratunac, da prisustvuje pomenu srpskim žrtvama.

Nedeljko pamti tu fabriku, kao da je vidi danas u punoj snazi. Odlaze u nju Bošnjaci i Srbi, premašuju godišnje planove, prave akumulatore koji pokreću sovjetske brodove, izvoze li, izvoze… Kod Nedeljka u zgradi ništa se nije promenilo, još iz tih dana. Mora da je nameštaj stariji i seže u doba Informbiroa. Čak me i Nedeljkova sekretarica podseća na učiteljicu iz filma „Lepa sela lepo gore”.

I, šta se onda dogodilo? Kako su ti isti ljudi, umesto akumulatora, počeli da proizvode smrt? Šta treba da se dogodi da im se pomuti pamet?

Idu Srbi i Bošnjaci zajedno na posao, voze “stojadine”, planiraju gde će na letovanje. Da, deluje bajkovito, nestvarno, podmuklo jugonostalgičarski, uvijeno i kvarno, jer je kratak spoj u fabrici akumulatora, kao i u Bosni, kao i u Jugoslaviji, izbio zapravo iz jednog razloga. Da bi se pomislilo kako se to nije nikada dešavalo.

Otuda nema nikakvih podataka o toj fabrici, osim da je bila mesto zločina. Otuda su izbrisane sve uspomene iz tih dana kada su fabrike zidane kao danas kiosci, jer su ta sećanja štetna za demokratiju i za svakakve vrste integracija. Svaki bedni tranzicioni zombi mora biti sluđen nekim drugim pričama, pa makar i jezivim storijama o zločinima. Istina o fabrici akumulatora kvari sliku o novom svetu, čija je mantra tako jednostavna: u tranzicionim mračnim pričama na kraju svi, osim retkih izuzetaka, treba da žive siromašni i nesrećni do kraja života.

Bilo je lako probuditi zver u ljudima. Divljina je to, u kojoj je neko pokušao da izgradi fabriku akumulatora o čijoj sudbini, osim da su u njoj izvršeni zločini, niko ništa ne zna. Kao da je dolebdela tu, da se u nju useli holandski kukavički bataljon, a potom da se u holovima te uklete fabrike iz koje su volšebno nestale sve mašine, čuju smrtonosni rafali.

Valjda je bilo lako učiniti sve to. Dedovi i pradedovi tih nesrećnih ljudi, Bošnjaka i Srba, preživeli su tolike vekove naučivši da prožderu, ako treba, sve vukove i medvede koji su se motali oko njihovih planinskih koliba, oko kojih je hučao divlji vetar. Zveri koje su se probudile, samo su nastavile svetlu tradiciju svojih predaka.

Posmatrao sam i ja u Beogradu slične procese. Gledao sam tu dobru decu iz epohe kraja socijalizma, koja se pretvaraju u čudovišta. Nestajala je čuvena fabrika IMT kraj novobeogradskih blokova, koja je proizvodila traktore kao da su šibice. Ti dečaci iz solitera kao da su dizajnirani u laboratorijama, kao da su bili deca iz epruvete novog doba. U mozak su im, kao kroz levak, ulili nešto od ćelija Tonija Montane, potom nasuli pomalo vijuga od šimpanze. Kada su im napunili glavu novim idejama, zatvorili su je, kao ekspres lonac, znajući da će kad-tad eksplodirati. U krv su im potom ubrizgali pojačane doze nacionalizma.

Nova bića zadržala su lica i tela dečaka, ali njihove oči postale su vučje. Njihovi zubi su hteli da grizu tuđe vratove, njihovi prsti da pucaju u živo meso.

Pionirske marame su, umesto oko vrata, počeli da vezuju oko lica. Tako je i fabrika akumulatora postala kasarna. I gle čuda, u nju su se prvo uselili stranci s puškama.

U fabrici akumulatora, akumulirana je mržnja. Bošnjaci i Srbi nisu mogli da se odupru sili koja je stigla i probudila đavole u njima, ubeđujući ih da su džinovski akumulatori za džinovske brodove bili samo ružan san. Ubedili su ih da nikada nisu kupovali “stojadine” od radničke plate, da nikada nisu išli na more i da moraju potamaniti jedni druge, jer je zapravo to svetla budućnost ka kojoj marširaju.

I tako mi je rekla Fadila Enendić. Prodaje ona ispred fabrike, u kiosku, knjige o Bosni, o stradanju Bošnjaka… Ali pamti gospođa Fadila i tu fabriku, i ta leta, i to more. Ubili su joj muža Hameda i sina Fejza. Leže u Potočarima. Ali Fadile, majke Srebrenice, nema u zvaničnim delegacijama. Ne mrzi ona nikoga, ne želi ni da miri nikoga. Ne želi ona ni srećniju budućnost, jer se ona davno pomirila sama sa sobom i sa drugima.

Da, tako mi kaže ona. “Bila je to divna fabrika, neka vas ne prevare. I bila je to divna zemlja. I moj muž je do samog početka rata čitao Politiku, a i ja sam je čitala, pored njega.” I Fadila mi priča da su nekada imali demokratiju u ovoj pustahiji. I da im je svima njima, neko iznenada, sve to oduzeo. I kao da im je rekao:

„Da, možete se odjaviti, ali nikada nećete izađi odavde.”

I gospođa Fadila, majka Srebrenice, ne greši. Danima već ne mogu da napustim tu fabriku, iako sam manje od 200 kilometara daleko.

Nedeljnik