Svetlana CENIĆ: Majčica, majka i maćeha, a zapadne pare

Došao bi ruski samo da nije tog državnog nivoa, gde će ga zaustaviti, a Republika Srpska bi da to izbegne. Rekao preCednik po dolasku iz majčice, a radi se o mnogo puta najavljenom ruskom kreditu, za neupućene. U našoj nam slobodarskoj istoriji, Srbija je majka, Rusija je majčica, a maćeha je BiH. Da se zna. Nije važno gde dete sisa, važno je kako koga zove.

PreCednik kaže da će nama majčica dati, samo da se razrade ti tehnički detalji izbegavanja maćehe. Opet da prevedem da se očito tehnički detalji sastoje u tome što to nije nikakav državni, već komercijalni kredit za kojeg ne trebaju ti maćehinski nivoi, ali uz njega ide i kolateral, pa sad nagađamo šta je i koja bi nam od ruskih banaka dala taj veliki i šta bismo mi sve njima morali dati.

Kad je počela ta priča o velikom i malom, a ruskom, upitah i tada javno kako će banke dati toliko iznos, a pominjalo se 700 miliona eura u tom velikom, kad su pod sankcijama (nešto olakšanim u decembru 2014, ali i dalje sankcijama) i kada se ne mogu zaduživati na međunarodnom tržištu? Da ne pominjem da su ruske banke u celini u januaru ove godine imale ukupan gubitak od 24 milijarde rubalja, u odnosu na dobit od 39 milijardi godinu dana ranije. Pokazatelj za januar ove godine premašio je gubitak koji su banke imale u januaru krizne 2009. Hoće li to banke u gubitku davati bilo mali ili veliki jednom gubitašu, pa makar bio i srpski?

Odgovora ni od preCednika, ni od preCednice, a kamoli ministra finansija. I ne znam zašto bi to maćehinski nivo bio protiv kredita, kada pare daje majčica, a otplaćuje dečica? Rata ino-kredita se skida pre nego što se rasporede pare entitetima, a svaki entitet plaća svoj deo kredita, bez obzira na to što je usvojen na državnom nivou. Jedino se entiteti i zadužuju, državni budžet ne može, jer i nije budžet u pravom smislu te reči, već Zakon o budžetu institucija BiH i međunarodnih obaveza BiH, ne poznaje rebalans i ne može se zaduživati.

Dakle, na priču preCednika o dobroj majčici i zloj maćehi može samo da se primi totalni blećak. No stara seoska varalica ne bi bio to što jeste, da ne zvizne tako neku ublehu smatrajući da još uvek ima dovoljan broj naivica (a ima), te da opozicija neće smeti oštro na majčicu, kao što ne sme na majku. Od maćehe, inače, svi zajedno (dobro) žive i majku joj majčinu svakog ubogog dana. Još samo da saznamo ko je tata ili ko su tate: jedan za majku, drugi za majčicu, a treći za maćehu. Ovaj za maćehu sve će biti da bi se mogao zvati Dayton, ali onda nije jasno kako se tu zaklinju u tatu, a tako malo poštuju njegov izbor? Odnosno, maćehu.

A rekao je, ako dobro čuh, da će strane neke firme evo sad investirati u RS toliko da nam ne treba uopšte kredit, a grupa zapadnoevropskih banaka će pljunuti pare u Banku Srpske. Stvarno čovek daje izjave pretpostavljajući da će svi biti srpske ovce, koje pasu srpsku travu na zapadnim investicijama. Onaj ko investira ne ulaže u budžet, već u svoju imovinu, pa će plaćati obaveze. Dakle, nemoguće je da mu to popuni budžetski krater. Na stranu što bih volela da vidim te ozbiljne zapadne banke u protočnom bojleru sa felerima i vladinim gelerima, poznatijem kao Banka Srpske. Jedva čekam da vidim sve detalje tih poslovnih transakcija i kako to kapital radi na lepe oči, posebno plave, a ne za interes. Koji nam i vlast ujedini, pa onda razjedini.

I onda opet dođemo na porodične političko-interesne veze u vladama entiteta, a bogami i kantona, sa osvrtom na državnu vlast. Tim redom i značajem.

Privredna i socijalna politika na entitetima, kantoni su tu da nas obrazuju, opštinama svako psuje majku, a jedino bez njih se ne može. Državna vlast je nešto maglovito i od života daleko, nešto gde su vladajuće porodične veze neraskidive, a partijske jako varljiva stvar. I po širini i po dubini varljivo leto 2015. Kadrovska politika se svela na upotrebnu vrednost kesice čaja: pleše u bilo kojoj vrućoj vodi. Dovoljno je da je vruća, nema veze koliko prljava i u kakvoj posudi, turi kesicu i otpustiće. Tako i sa kadrovima: ako je vruća vlast, samo ih spusti. Proplesaće, otpustiće podobnu boju i začiniće.

Kad smo kod državne vlasti, a i po dubini, sretnem nekidan predratnu sarajevsku komšinicu. Radi u državnim institucijama i nije neka velika čivija. Kaže uskoro će u penziju, dosta je bilo, a decu ostavlja za sobom u državnim institucijama, takođe. Zbrinula ih, kaže. Onda je kukala na državu i kako više ništa nije isto, gde ovo sve vodi i ima li nam spasa. Samo sam gledala u nju teleći, sa facijalnim grčem umesto osmeha i razmišljala šta da kažem, jer ona to sa državnom službom i zbrinjavanjem baš kao da je privatna firma koju ostavlja deci, a ona se povlači. Na kraju rekoh da, za razliku od nje i njenih, mi smo doživotno nezbrinuti, hvala na pitanju, i neka puno pozdravi svoje.

Preuzeto iz magazina Dani.