Svetlana CENIĆ: Kolac naš nasušni

Eto nemačko-britanske inicijative, a eto i nas. Oni o Evropskoj uniji, mi na poslaničkoj pijaci. Koliko košta poslanik? Valjda ćemo saznati nakon veštačenja ovog audio zapisa naše premijerke i njene partijske drugarice, šta li je već. Poslanik po kili žive vage izgleda vredniji nego svi poplavljeni zajedno.

(PIŠE: Svetlana CENIĆ – Oslobođenje)

Malo o inicijativi i nekoliko pitanja, ako mi je dozvoljeno.

Što pre formirati vlast, kažu. Eh, nisu znali da kod nas radi kvantaška poslanička pijaca. Dakle, kad završimo posao na pijaci, pa po tezgama poredamo izabrane i oni, kao, da potpišu nešto.

Pitanje broj dva: ko će nadgledati izvršenje? Jer, toliko godina gledamo ono “trebalo bi…”, “opredeljeni za…”, “moramo…”, da svi znamo šta treba i šta mora, samo ne znamo kako i s kim. Imati, a nemati.

Pitanje broj tri: zašto potpisivati obavezu na nešto što je presuda? Jer, bojim se da ne uvedemo praksu da za bilo koju presudu moraš potpisati i da ćeš je izvršiti, pa bi to bila nova svetska sudska praksa. Presuda u slučaju Sejdić&Finci je obavezujuća, koliko se ja razumem.

Onda dođem na ono što je nazvano Compact for Growth. To bi nešto kao značilo kompaktno za rast ili celovito za rast? Dobro. Uočeni su problemi i ono “potrebno je”, odnosno reforme tržišta radne snage, poslovne klime, preduzeća i privatne inicijative, borbe protiv korupcije, kao i reforma sistema socijalne zaštite.

Kako do toga? To je na domaćima. Da budu kompaktni i nađu načina. Piše na kraju da bi monitoring trebalo da rade građani i civilno društvo, ali! Teško je, kažu, okupiti tako šaroliko društvo, pa će EU redovno raditi izveštaj, u saradnji sa lokalnim partnerima i vodećim učesnicima Foruma.

Koga, čega obuhvata glagolska radnja?!

Kome ili čemu izveštaj?!

A sve će biti mereno po specijalno napravljenom indeksu. Ama, mi smo za specijalno odelenje uz specijalni, odnosno posebni indeks, koji će nam meriti napredak od teške depresije i počesto shizofrenije ka fazi spoznaje o značaju edukacije i samopomoći.

U fazi nadgledanja bh. bolesnika, nekako im promaklo ovo tržište poslanika i robna razmena na principu “poslaničko meso za pare, ostasmo fukare”. Pozdravljam ja inicijativu, da ne bude zabune, da bar nešto ima, samo se pitam jesu li svesni da je prave za zemlju u kojoj danas i sutra postoji samo za neke, a prekosutra gotovo ni za koga. Ono juče bolje ne pominjati. Ako ne bude pisalo da se za sve ovo ne smeju i dalje zaduživati kao da su na teškim drogama, ostasmo kod iste mete i na istom odstojanju.

Ovi Britanci i Nemci kao i da stvarno ne znaju da je naš zaštitni znak kolac. Od najmanjeg do najvećeg. Evo, glede manira, možemo se raspoznati po tome što onaj mali kolac zvani čačkalica držimo u ustima i nakon obroka, premećemo jezikom, pa tako i izlazimo iz restorana ili sale za ručavanje. Onda malo veći da se upokoji vampir, politički ili neke druge vrste. U pogledu zauzimanja imovine, odmah okolčimo, pa onda menjamo zakone i pravila za potrebe okolčara. Sve to proslavljamo uz neku životinju nabijenu na kolac. Na istim proslavama, a u duhu tradicije, povade se počesto kočevi kao oružje.

Ne znam da li u paketu sa poslanikom dođe i kolac. Recimo, kupiš Vojina Mitrovića iz NDP-a (pišu da je u transferu) i uz njega dobiješ kolac da ga na kraju ili pribiješ na njega ili ga zabodeš onome ko mu mandat za pijace dade.

Često pominjani radikali, kao predmet trgovine, očigledno su naplatili u nekoj cesiji. U pregovorima sa dvojicom naprednjaka, dobro osmotriti da li se i olovka drži kao kolac. Vešto, kako samo umemo.

Dalje, da li uz fakturu bilo kojeg poslanika spremnog za transfere, u onaj deo ugovora koji podrazumeva prelazne i završne odredbe, možeš prelazno da ga opajdariš kocem, a u završnici koristiš glogov kolac.

Pa, kako je ova poslanička pijaca javna, nešto se bojim da će i Evropljani ipak shvatiti da ćemo izgleda čekati neku zajedničku inicijativu Severne i Južne Koreje, što će reći sveto Nikad.

Jer, ima ona naša i da nam je lakše zaterati kolac u stražnjicu nego milimetar pameti u glavu. Posebno kad imaš posla sa onima skupljenim s koca i konopca, što objašnjava zašto nam ne ide ta borba protiv korupcije i kriminala, a odlično ide nezakonito okolčavanje imovine.

Kod nas je bio običaj sve do sredine devetnaestog veka, posebno za vreme turske vladavine, nabijanje na kolac ili smrt vešanjem (konopcem). Za one koji pobegnu s vešala ili izbegnu nabijanje na kolac, kaže se da su s koca i (s) konopca, što će reći da je naglasak na okupljanju zlih i pokvarenih ljudi, onih koji se ne libe nikakvih zločina i prevara. Za njih bismo rekli da ih treba goniti kocem i konopcem dok ne omaste kolac.

Ne, ne, nije ono na zastavi i grbu stilizovani oblik BiH, već zašiljeni kolac, nakon kojeg treba sve zvezde da vidiš pošto si pomodreo od batina i požuteo od gladi.