Svetlana CENIĆ: Ka(d)riranje

Država kao ukrštenica. Nije ovo kadriranje, već kariranje. Valja ukrstiti interese prvo po nacionalnim bojama, a onda unutar partija i kojekakvih tipova koji žele samo kooperativne kadrove, što je u njihovom tumačenju onaj ili ona koja se ni za šta ne pita, slepo sluša i izvršava “stav partije” (čitaj: njihov!), a snosi odgovornost za sve i treba da napravi čudo.

Nije tačno da ne može pita od govana. Na primeru otadžbine na svim nivoima vidimo da može, a vidimo i da nije jestiva.

Opet da istaknem. Dakle, to otprilike izgleda ovako: mi imamo interese koje preko naših ljudi moramo zaštiti, a svako smatran nekooperativnim u tom smislu biće javno odstreljen na uobičajene načine pljuvačine, blokada, podmetanja, nametanja i već dobro poznate strategije da se pusti buva u levi ćošak da bi se u desnom moglo neometano da vršlja. Dok se jedni češu, drugi su se očešali.

Ima i ona finija, ali provaljena taktika da se pusti glas da je neko viđen za ministra i premijera i samo ostavi hijenama i lešinarima da odrade posao.

Aksiom: vlast i državna imovina kao privatna prćija. Pojmovi kao što je javno dobro ili javni interes imaju akcenat na javni u smislu prostitucije. Sve je dozvoljeno, sa svima je dozvoljeno, svaki seks u mozak opravdan i ne postoji pojam političke perverzije.

Sve su to mahom face koje se lako svrstavaju u nekoliko kategorija. Jedna je sigurno onih kojima je prostoproširena rečenica bila najveći domet obrazovanja, ali su umeli da se preporuče i da ih neko uzme pod svoje. Sve kasnije je došlo u paketu: papir iz neke škole, funkcija, odelo i isprazna retorika. Uporni, poslušni toliko da nikad ne dovode u pitanje komande, postali su na taj način oni koji izdaju komande i vodaju svoju svitu upornih, a poslušnih.

Druga je grupa onih bizMismena, sirovih i halapljivih, neostvarenih ni karijerno, ni obrazovno u životu, no dovoljno lukavih da na mišiće, isisavajući državu preko partijskih velikodostojnika, naprave kapital, često ušminkan i na klimavim poslovnim nogama. No tu su uvek kooperativni i postavljeni da izađu ususret bilo tenderom, bilo kreditom ili čistom primenom sile.

Treća grupa su tatina i mamina deca. Namnožilo ih se, brate, geometrijskom progresijom, pa kamo puste sreće da nam je i stopa nataliteta takva u sve tri boje. Sve dobijaju na gotovo: diplome, stranku, poziciju, stan, ponekad i ženu, pa i ljubavnicu. E, onda tek nastaju problemi, jer umisle da su to sami stvorili i da im sve to pripada, pa urnišu sve redom svojim nadobudnim tiradama.

Četvrta grupa je nekih profesora, nabeđenih stručnjaka neke fluidne polunauke ili samozvanih intelektualaca širokog spektra, kao antibiotik, pa mogu da se umetnu i u partiju, i u savet nečega, i u vladin-nevladin sektor, a najviše u upravne odbore, sa posebnim akcentom na izradi nekih strategija, studija i programa za velike pare. Njih kako naviješ, tako i pričaju o onome u čemu su navodno stručni. Zar neko misli da ono što ulazi u stražnjicu vlasti može iz nje da izađe u boljem stanju?!

I tako možemo redom, sve do one brojčano najmanje kategorije dobronamernih i stručnih, što je već endemska vrsta, a služe za slikanje i davanje legitimiteta gore nabrojanim. Kad treba pričati o poštenju i dobrim namerama, njihovo se ime pominje, sa njima se slika. Upadnu nekim slučajem i potrebom, tu su sve do onog momenta kad stave primedbu na ka(d)riranje, jer njihov je zadatak, zaboga, da nesposobne stranačke kadrove postavljaju, a da nekim čudom naprave dobar rezultat (“Pa, ti si stručnjak!”) uz svu krađu zbog koje su ovi nesposobni i postavljeni. Takozvano balkansko ludilo, a bolje je reći patologija naše nesposobnosti i kriminala.

Ko god misli da preterujem, garantujem životom svojim da sam bila nadasve blaga opisujući ovaj naš karo stajling. A ovih dana mi šapuću pojedini, dobro informisani, kako je moje ime u opticaju za neku važnu funkciju. E, sad, nije prvi put, pa moram svekolikom pučanstvu samo da pojasnim da je vrlo bitno ko ime izgovara u smislu ko ga pominje prvi na stranačkim pregovorima: oni koji su taze i žele nešto da urade, ili oni kojima je potrebno da izgledaju pošteniji u očima javnosti, ako je to uopšte moguće, a da licitiranjem imena prizovu lešinare da ga kroz blato provuku.

Ako su ovi prvi, shvatam, a ako su ovi drugi, pitam – piše li mi na čelu magarac? Ako i piše, molim da se ne sudi po ambalaži, a niti etiketi. Jer, ako tako sude, nisu ni za mesne zajednice, a kamoli za entitetskog ili državnog nivoa. Pri tome, ja koja bi trebalo da budem subjekat, samo sam objekat, jer samo ja o tome pojma nemam. I nisam jedina čije ime (zlo)upotrebljavaju, naravno.

Da sumiram osobine modela sezone 2014/2015: potrebna je osoba bez afera, popularna, stručna, a voljna da napravi pitu od njihovih kadrovskih govana i da pri tome rezultat bude za prikazivanje, neistomišljenici za potkazivanje, a kriminal za neiskazivanje. Konobar, ponesi turu za društvo u kadrovskom ćošku i pitaj imaju li i muzičku želju!

PIŠE: Svetlana CENIĆ

Preuzeto iz mkagazina Dani.