Intervju : Svetlana Cenić o građanskom aktivizmu “Ako nemate samopoštovanja, onda sedite u vlastitom blatu i neka vam i dalje duva promaja između dva uva”
Jedan od najvećih kritičara današnjeg sistema i svih onih anomalija koje nam život čine nemogućim, a na koje uredno šutimo, je svakako Svetlana Cenić. Sigurni smo da većina naših pratilaca jako dobro poznaje gospođu Cenić i njene čvrste stavove koje je nebrojeno puta istakla kroz intervjue i svoje pisanje. Ovaj put Svetlanu Cenić želimo predstaviti iz jednog sasvim drugog ugla, odnosno iz ugla građanskog aktivizima , što je i naša primarna tema rada i pisanja.
Da za djelovanje čovjeka , kao odgovornog građanina , nije potrebno masovno udruživanje, da bismo u „krdu“ rekli ono što mislimo , osjećamo i da kroz to ukažemo na nerad ili neadekvatan rad institucija, dokaz je upravo gospođa Cenić, koja za većinu neaktivinih građana predstavlja Don Kihota. Ali za one koji žele dati svoj doprinos u borbi za pravedniju i funkcionalniju državu iz koje nam mladost više neće odlaziti u nepovrat, ova žena je oličenje građanske borbe na jedan sasvim poseban način.
Kako Vi gledate na društvenu pojavu građanskog aktivizma u BiH i smatrate li da smo generalno građani koji zaslužuju da imaju jednu uređenu zemlju?
Nema toga ko ne zaslužuje uređenu zemlju, samo se za nju valja izboriti. Međutim, nismo mi baš vični aktivizmu, jer smi proveli decenije u jednopartijskom sistemu, a podsećam da je i deo vaspitanja ona čuvena rečenica da šut s rogatim ne može i da je bolje ne zamerati se. Da ne govorim da se aktivizam guši u startu izjavama partijskih lidera da se pita samo onaj ko je u politici, odnosno kandiduj se, pa menjaj, ako dobiješ izbore. To ukazuje na potpuno neznanje šta su temelji uspešnih društava. Koliko ste puta čuli nekoga da kaže da je odlučila/odlučio da uđe u partiju, jer samo tako može nešto da promeni? Posle toga ni glasa, ni promena. Samo jako civilno društvo može da bude korektivni faktor i to se može videti na primeru funkcionalnih demokratskih država. Kod nas je još u povoju i demokratija i aktivizam civilnog društva.
Vaše kritike putem medija i društvenih mreža neki doživljavaju kao isprazne priče, ali mi smatramo da kada bi bilo više Svetlana Cenić među nama , naročito akademskim građanima, stvari bi izgledale znatno drugačije. Da li se često susrećete sa negativnim komentarima na Vaše izjave, napadima na Vaš privatni život i širenjem laži o Vašim namjerama, kao što je to inače običaj kod nas kada su u pitanju ljudi koji su građanski aktivni?
Kad komentar da su to isprazne priče da neko ko se očešao o obrazovanje, ne čita i ne uči ništa, onda mi je i tužno i smešno. Volela bih tada da izađemo na megdan javno i ukrstimo naše priče, ali čemu?! Rasprava sa zlonamernim ne vodi ničemu. Jer, takav ne preispituje onoga kojeg plaća da radi za opšte dobro, nego se bavi mnome. To mu bude lakše, nego da se zameri, ne daj Bože, onome na vlasti . U decenijama iza mene svašta sam doživela i preživela i nešto naučila iz svega toga. Nikada nisam prestala da učim, jer najpogubniji po društvo je onaj ko temelji svoje stavove na predrasudama, naslovima, društvenim mrežama i onome “rek’o mi jedan čo’ek”. Odnosno, najgori su oni koji ne znaju koliko ne znaju, a ponašaju se kao da sve znaju. Eksperti za virusologiju, svetsku politiku, tuđe živote, a nijednog monenta ne ustaju da traže svoje prava ili da pitaju gde su njihove pare i kako se troše. Ako im je tako dobro, zašto bih uopšte raspravljala sa njima?! Ili se pravdala?! Ponavljam: ja ne vučem za rukav novinare, živim od svog rada, najviše sa poslovnim sektorom, a kad me pitaju, onda i kažem šta mislim. Uključujem se u neke kampanje samo onda kad ja mislim da treba, a svo to javno pokazivanje je pro bono i zarad svoje savesti. Interesantno, sve češće čujem eho vlastitih reči, baš od onih kojima je sve bilo “šuplja” dok nije došlo do njih.
Kakav je Vaš stav po pitanju odnosa građanskih inicijativa i politike? Smatrate li da to trebaju biti dvije potpuno odvojene cjeline ili bi ipak trebala da postoji neka saradnja između građana i političara?
Društvo se temelji na tri sektora: javni (vlast i uprava), poslovni i civilni. Samo interakcijom ta tri sektora društvo ide napred. Davne godine, na nekom od višednevnih skupova, zapazila me jedna profesorica sa Cambridge University. Ubrzo mi se javila i ponudila stipendiju za postdiplomski , koji je upravo bio o saradnji ova tri sektora i kreiranje partnerstava. Multidisciplinaran pristup i međunarodnog sastava. Iz te prve generacije stipendiju smo dobili jedan Izraelac i ja, a bilo nas je stvarno iz celog sveta. Nekome je platila država, nekome firma, nekome organizacija za koju radi. Pisalo se od self-reflective eseja do grupnih radova, mimo predavanja, žestokih debata i učenja. Mislite da su tek tako uspostavili studij o kreiranju partnerstava između ova tri stuba društva? Naravno da ne. I državi i poslovnom sektoru je izuzetno važna saradnja sa civilnim sektorom bilo da premosti prepreke, bilo da unapredi svoj rad. To u normalnom svetu znaju, a kod nas se to etiketira onim čuvenim o izdajništvu, stranim plaćenicima i sličnim glupostima, jer vlast ne radi za opšte, već za privatno dobro. Onaj na vlasti gleda na društvo kao svoje vlasništvo, neće da zna ništa drugo mimo onoga što oni smatraju politikom.
U zadnjih par godina smo svjedoci buđenja tog građanskog bunta u cijeloj BiH. Šta smatrate najvećim uzrokom tog iznenadnog buđenja ljudi nakon više decenijske uspavanosti?
Ne vidim ja još taj građanski bunt svugde. Ostala je Pravda za Davida kao jedina istrajna grupa ljudi, pa donekle ljudi okupljeni oko gospodina Memića. Ostalo ne vidim. Nema vakcina, ljudi umiru,sve poskupljuje, država se zadužuje besomučno, nema empatije ni prema građanima, ni prema privredi…I svi ćute. Što je pogubno ne samo za društvo, već i za psihu ljudi. To potiskivanje nezadovoljstva je kao pretis-lonac – jednom će eksplodirati, a tada više neće biti dijaloga. O tome govorim već duže. Pođite od toga da ako vas neko dugo zlostavlja, jednom puknete. To su oni slučajevi kad komentarišemo šta mu bi, a bio je tako miran komšija, svakom nazivao dobar dan i nikada se čuo nije da povisi glas. Tog pucanja će biti sve više.
Da li smatarate da će promjene u zemlji, ukoliko do njih dođe, donijeti neke nove politike ili upravo sami građani svojim angažovanjem i “stajanjem na rep” razuzdanim političarima?
Da ponovimo milioniti put: samo jaka opozicija stvara bolju vlast. Ne zato što vlast voli narod, već zato što zarad svog opstanka mora da učini nešto. Mi takve opozicije nemamo, a nemamo ni jakog cilvilnog društva. Već ste sami u svom pitanju rekli da ljudi kao ja, koji se bune, dožive da im svaka šuša komenatriše, jer zašto baš ona? Ili im smeta što im sreću kvarim ili ih podsećam da sami nemaju ni petlju, ni znanja da se bore, da im je lakše u masi i u horu, gde će se manje primetiti njihova ispraznost i odsustvo kičme. Kod nas je prisutno i to očekivanje da neko drugi obavi sve, recimo međunarodna zajednica. Ili neki mesija novi. Samo niko mesiju ne traži u sebi, pa otud i meni ona pitanja na ulici ili na društvenim mrežama zašto ja ne povedem narod. Čuj povedem?! Dakle, opet traže goniča ili čobana da ih vodi u masi. Onda ide ljutnja na mene što tako kažem, pa i komentari da je sve samo isprazna priča i tome slično. Obrazovni sistem nam je srozan, čitanje i učenje kao da je postalo sramota, a idoli su žestoki momci, kriminalci i polupismeni svet koji se na sumnjiv način, pa i preko politike, obogatio. Zato i ne teba očekivati drugačije reakcije sve dok mečka ne zaigra u vlastitom dvorištu.
Političari na vlasti će sami sebi presuditi onoga momenta kad ne bude plate za javnu upravu, onog momenta kad još nečije dete strada, onoga momenta kad budu morali štititi otetu imovinu. Tada nastaju te promene, koje će u prvo vreme biti haotične i neće doneti bog zna kakav kvalitet, ali će biti malo otrežnjenja kod većine da se može menjati opet.
Mi smo odavno na dnu i valjamo se u vlastitoj bljuvotini i blatu. Pitanje je samo kad će potisnuto nezadovljstvo eksplodirati, kad će pući film, a onda je teško kontrolisati taj bes. Među rečenicama , koje čujem kao eho, jer sam ih davno izgovrila, a sada ih drugi koriste, ona je da nema većih revolucionara nego javna uprava kad ne primi platu. Između ostalog. Onda traže odmah nekog drugog, koji će im obećati isti, ako ne i bolji status.
Kakva bi za kraj bila Vaša poruka svima onima koji su aktivno uključeni u građanski aktivizam , ali i onima koji i danas od njega zaziru i usvajaju šablon serviran iz režimske kuhinje, da su aktivisti uglavnom Soroševci koji su plaćeni da unište Republiku Srpsku?
Najsmešnija stvar kod nas regionalno je ta priča o Soroševcima. Daću dva primera. Soroš je pomagao i uzdizao i Viktora Orbana, da bi se ovaj okrenuo protiv njega kad je populizmom došao na vlast , kada je potpuno promenio priču, pa je čak i Univerzitet Sorošev zabranio. Drugi, nedavni primer, je onaj projekat Mali Šengen, kojeg je za Vučiča osmislila jedna američka NVO, a finansirao Sorošev sin, odnosno Fondacija. Samo da pokažem koliko oni koje je pomagala ta fondacija imaju strah da bi mogli i nekog drugog da “poguraju”.
Republiku Srpsku može da uništi samo neodgovorna, korumpirana vlast. Svaki dijalog i civilni bunt može da je unapredi, svaka kritika, svako ukazivanje na nepravilnosti. Ta žvaka o unitarnoj državi gde postoji dvodomni parlament i entitetsko glasanje, zaista je namenjena nepismenima, ograničenima i nedotupavnima. Takvi odbijaju da se zapitaju zašto je Republika Srpska sve siromašnija, zašto ljudi odlaze, zašto se ne rasvetaljavaju ubistva i kriminal, zašto su oni koji je, navodno, brane sve bogatiji i bahatiji, a narod sve gladniji i obespravljeniji.
Moja poruka je jednostavna: ako nemate samopoštovanja, onda sedite u vlastitom blatu i neka vam i dalje duva promaja između dva uva. Samo, u tom slučaju niko ne treba da vas žali i spašava, niti imate pravo da slinite kad ta mečka zaigra u vašem dvorištu.
Hvala Vam na Vašim iskrenim i kao uvijek britkim odgovorima. Iskreno se nadamo da će mnogi koji budu pročitali ovaj tekst shvatiti da nisu tu samo zbog ravnoteže među zvijezdama, kako je u svojim stihovima rekao veliki čovjek i pisac, Đorđe Balašević.
Autor: SLOBODNA RIJEČ
