Žene u crnom, Inicijativa mladih Srbije, Fond za humanitarno pravo su nevladine organizacije Srbije koje su pozvale Aleksandra Vučića da Srbija bude jedan od kosponzora rezolucije o genocidu u Srebrenici.
Nakon obilježavanja 32. godišnjice zločina u Bratuncu razgovarali smo sa predsjednicom Žena u crnom Stašom Zajović o rezoluciji, suočavanju s prošlošću i odgovornosti političke i intelektualne elite, građana Srbije i međunarodne zajednice za stanje negiranja genocida u Srebrenici i veličanja raznih zločinaca kojima je preplavljen javni prostor Srbije.
Preporod: Godinama istrajno stojite uz porodice žrtava genocida i drugih zločina koji su počinjeni nad Bošnjacima tokom agresije ‘92.-’95. Danas ste s porodicama žrtava u Bratuncu kao što ste svih ovih godina uz njih na obilježavanjima godišnjica zločina iz devedesetih. Žene u crnom koje predvodite istrajno i uporno potvrđuju da u Srbiji postoje snage koje podržavaju istinu, procese pravde i suočavanje s prošlošću i pored napada i teškoća s kojima se pri tome suočavate. Kako vidite procese u Srbiji koji prate najavljeno glasanje za reviziju o genocidu u Srebrenici pred Generalnom skupštinom UN-a?
Zajović: Prvo da zahvalim na Vašem podsjećanju na naše napore koji nam se ponekad čine jako beznačajnim u odnosu na probleme s kojima se suočavamo u Srbiji zbog glorifikacije ratnih zločinaca i zločina. Ovo sve što se dešava danas u Srbiji je posljedica nesuočavanja s prošlošću. Imate to da su se vratili na scenu oni koji su stajali u pozadini zločina i naravno počinjenja genocida. Neki od njih su direktni, aktivni učesnici, neki od njih su ratni propagandisti, bili ratni huškači, neki od njih su slavili ratne učitelje, Šešelja i druge ali niko od njih nije nevin, niko od njih nije naivan. Ovo što sad rade jedna je opasna manipulacija, jedna obmana zato što oni stalno govore o tome da se ovom rezolucijom srpski narod naziva genocidnim. Nigdje se to u rezoluciji ne spominje i nikome to ne pada napamet. Ustvari, zaklanjanjem iza spskog naroda tim pripisivanjem kolektivne krivične odgovornosti srpskom narodu, oni kriju svoje tragove zločina iz prošlosti. Oni ustvari imaju druge razloge zbog kojih to rade. Zapravo, oni srpski narod, čitav narod, sve građane pretvaraju u taoce zločina i zločinačke politike. To je jako opasno i traumatično za sve ljude.
Svi smo odgovorni za ono što se čini u naše ime
Preporod: Žene u crnom su još prije gotovo 20 godina počele da pozivaju na usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici.
Zajović: Da. I moram da kažem da je, zaista, jako traumatično i to što smo prvi put 2005. godine u jednoj deklaraciji G8 organizacija pokrenuli kampanju – tražili da se poštuju sve žrtve svih zločina, a prvenstveno genocida u Srebrenici. Tražili smo od Skupštine Republike Srbije, onda kada smo mislili da postoje demokratske snage koje će podržati da se to pitanje rezolucije o Srebrenici uvrsti u njen dnevni red. Nažalost, iako je tada na vlasti bio Boris Tadić – za koga smo mislili da je jedan odgovoran demokrata, to nikada nije uvršteno u dnevni red.
Nakon toga, 2009. godine kada je 15. januara Evopski parlament usvojio Rezoluciju o Danu sjećanja na genocid u Srebrenici, odmah u februaru, odmah od tog 11. februara nas sedam organizacija, među njima i Žene u crnom, pokrenuli smo da se svakog 11. u mjesecu organizujemo pred Predsjedništvom Srbije tražeći da se 11. juli proglasi danom sjećanja na genocid u Srebrenici. Nije to bilo samo nas sedam organizacija koje smo to pokrenile nego je bilo stotinu organizacija koje su se pridružile toj kampanji iz čitave Srbije. Time je pokazana ogromna odgovornost civilnog društva i jedna respektabilna politička moralna snaga. Iz mjeseca u mjesec smo stajali i tražili da se pitanje rezolucije uvrsti u dnevni red Skupštine Srbije. Nisu to uradili. Time je bilo jasno da u Srbiji ne postoji – ni tada kada su postojale demokratske, da kažemo relativno neke snage, ne postoji politička volja, ni moralni kapacitet da se suoči s teretom zločina u prošlosti. Dakle, ni tada kada je bio Boris Tadić. Moram to da kažem, jer smo kivni na njega zato što smo ipak imali nekog povjerenja da će se u to doba ipak nešto pokrenuti. Jesu usvojili godinu dana kasnije Deklaraciju o Srebrenici ali riječ genocid nisu pomenuli. Dolaskom Aleksandra Vučića to je prestalo. Mi smo u pravu, mi znamo da društvo koje ne priznaje zločine, društvo koje neće da se suoči s teretom zločina ne može da ide naprijed – ne može nikako. Ne može da gradi drugačiju budućnost. Polazeći od toga, pa čak i pragmatičnih, a naravno iz moralih ali i političkih i moralnih razloga, mi to znamo, jer znali smo da će se oni vratiti na scenu.
To je odgovornost i međunarodne zajednice
Preporod: Kako vidite odnos međunarodne zajednice prema tome svih tih godina?
Zajović: To je jedna od najvećih zabluda, mislim i na međunarodnom nivou. To je odgovornost i međunarodne zajednice, stvar i međunarodne zablude, to što u Srbiji neće da se suoče s onim što se desilo u Srebrenici. Ovdje imamo, također, odgovornost međunarodne zajednice zato što su imali mandat da zaštite ljude koji su bili pod njihovom zaštitom. To nisu učinili i nisu nikakvu odgovornost snosili zbog toga. Smatram da je jedini častan čovjek iz tog perioda Tadeusz Mazowiecki. On je jedini dao ostavku. Danas mi je u Bratuncu bilo jako, jako dirljivo, što je položen vjenac u ime omladine Holandije. To je divno. Znači da postoje društva koja žele da se suoče s onim što su učinili u naše ime. Možemo hiljadu puta da odgovorimo na pitanje: Pa što smo mi odogovni, mi nismo živjeli u tom dobu. Pa mi jesmo odgovoni za ono što se čini u naše ime. Niko od te omladine nije bio ni rođen u vrijeme počinjenja genocida i drugih zločina ali se suočavaju s prošlošću svoje zemlje. To je ono što radi i Inicijativa mladih Srbije. Niko od njih nije bio rođen tada, ali nastoje da izgrade odnos prema onome što se desilo u prošlosti.
Preporod: Međutim, medijski prostor u Srbiji je preplavljen politikom negiranja genocida i slavljenja ratnih zločinaca. Uporno se ne dopuštaju drugi glasovi, glasovi suočavanja s prošlošću.
Zajović: Da. Oni imaju sve medije. Oni su na bjesumučnoj, nemilosrdnoj, historičnoj, paranoidnoj – jednoj opasnoj propagandnoj mašineriji. I to imamo u javnom prostoru 24 sata. Naravno, možemo da pitamo zašto je to toliko prisutno. Prvo je to, čini mi se, moralni razlog, ali i politički i pravni, i svaki drugi. U osnovi toga je to što nemaju nikakav, da kažemo, pijetet prema žrtvama. Oni nemaju pijetet prema žrtvama genocida u Srebrenici, nemaju pijetet prema žrtvama svih zločina počinjenih, kako mi kažemo, u naše ime. Oni nemaju pijetet ni prema vlastitim žrtvama. Dakle, njima je samo stalo do toga kako će te ljude osiromašene ojađene, izmanipulisane obespravljene u Srbiji, kako će ih prodati velikim nekim, kako će sve resurse Srbije da prodaju, kako će oni da ostanu i dalje na vlasti. A ostat će na vlasti manipulacijama, lažima itd.
Jedna od najvećih i najstrašnijih obmana koje su na sceni je ona koja se tiče genocida u Srebrenici i zločina iz prošlosti.
Odgovornost elite koja ne zna da izgovori riječ genocid
Smatram da je jedna ogromna populacija, prvenstvno mislim na političku elitu i to u dugom periodu, ne mislim samo na ovu danas, dakle u tom dugom periodu, elita je odgovorna, elita koja ne zna da izgovori riječ genocid. Kao da je to najteža strana riječ. Neće to da urade.
Dugo su oni ovdje odgovorni, jer nisu poštovali sudski utvrđene činjenice, međunarodne presude, na način da bi mogli da edukuju stanovništvo i da kažu mi pravimo diskontinuitet s režimima koji su vršili zločine, podržavali zločine, huškali na rat. To je njihova ogromna odgovornost. Umjesto da to urade oni su napravili teren da dođu ovi koji su direktni učesnici, saučesnici zločina iz devedesetih godina. Odgovorna je i intelektualna elita također koja nije učinila ništa, najveći dio njih. Prisutna je i ta intelektualna elita koja nam je bliska – briljantna, i moralno i emotivno i politički i svakako, ali to zaista nije značajan procenat u Srbiji. Odgovorni su i građani Srbije. Svaki građanin Srbije koji ne kaže žao mi je, ja neću da stanem uz onog ko je vršio zločin u moje ime, odgovoran je za stanje koje imamo danas.
Muralizam je zvanična religija Srbije
Preporod: Broj murala presuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića na fasadama zgrada u Beogradu prešao je brojku od 300. Kako je Beograd sebi takvo nešto mogao dopustiti, ako ništa bar iz estetskih razloga?
Zajović: Da, murali su prije svega stvar estetike. Ali oni su uspjeli da pervertuju, da obesmisle sam karakter, svrhu i značaj murala. Murali u svakom gradu na planeti zemlju služe za to da se promovivšu drugačije vrijednsti, kulturne, političke, emotivne, da oni koji nemaju društvenu moć postanu moćni. Murale rade briljantni umjetnički kolektivi. Mi radimo s nekima od njih.
Ali oni su uspjeli i to da obesmisle s muralima zločinca Ratka Mladića. Kako je to kazao moj nedavno preminuli prijatelj: Muralizam je zvanična religija Srbije. Murali Ratka Mladića su spoljna politika Republike Srbije. Prosto, ako je toliki broj ljudi u osnovnom, srednjem obrazovanju zatrovan, imate to.
Ako oni znaju bolje šta se dešavalo 1389. godine, šta su jeli na dvoru cara Lazara, a neće da znaju šta se dešavalo 100 kilometara dalje, onda imate to i onda ćete tako vidjeti kako se slave neki izmišljeni mitomanski likovi i srebrene kašike na dvoru. A neće da znaju za genocid u Srebrenici. Kako stoji u jednom istraživanju Demostata, koji predstavlja
poslaničke grupe u Evropskom parlamentu, gdje se kaže: Kako to da mladi ne znaju šta se desilo u Srebrenici, ne znaju da je bila opsada Sarajeva četiri godine, ne znaju šta je bilo u Vukovaru, a kako znaju pouzdano da je Ratko Mladić njihov heroj?! Znate, to je rezultat ispiranja mozgova koje traje jako, jako dugo. Predugo.
Očevi nacije kao duhovnici genocida i ratnih zločina
Preporod: Kako tumačite tu gotovo općeprihvaćenu kulturu laži u Srbiji?
Zajović: Oni koji su postali tzv. očevi nacija – Dobrica Ćosić – oni su zatrovali mozak. Kako kaže moj drug, oni su ustvari duhovnici genocida i ratnih zločina. Vršeći takvu propagandu i baveći se takvim lažima i obmanama, šireći takve laži i mitske vizije prošlosti, oni su krvavih ruku i dubokih džepova. Znači, oni su se obogatili od toga. Ako Dobrica Ćosić govori u jednom od svojih eseja o laži – da parafraziram: Treba lagati, patriotski je lagati i opet patriotski je lagati. On laže i vlastitu biografiju. On laže o onome što se dešavalo njemu. Prosto, kakav je to čovjek koji se nije usuđivao da kaže bilo šta dok je bio s Josipom Brozom, a onda laže, falsifikuje iskrivljuje. Ja kao neko ko radi na terenu mogu reći da to dovodi do jednog porobljavanja svijesti. Kako biste shvatili koji su to mehanizmi koje ljude porobljavaju, koji ih onesposobljavaju da razlikuju istinu od laži navest ću vam jedan primjer. Znate da sam radila s majkama čiji su sinovi prisilno mobilisani. Teške su posljedice imale i imaju i dalje. I sada kažem, hoću s onima koji su tada bili mladi i tome bili izloženi, a sada su već u godinama, hoću da pričam s njima. I šta nalazim?! Oni sada svoju ličnu biografiju, porodičnu, iskrivljuju, jer je propaganda takva. Sada kažu: „Ne, nije bilo prisilne mobilizacije, mi smo išli iz rodoljubivih razloga“. Ne, nisu išli iz patriotskih razloga, ja znam iz tog vremena tada da nisu išli iz rodoljubivih razloga, jer ne bi 800 hiljada muškaraca odbilo da ide na ratište, kako je tada bilo.
Preporod: Da li to znači da je za njih lakše živjeti s lažima nego prihvatiti istinu, ili se radi o tolikom strahu?
Zajović: Ja se ne slažem s tim načinom pristupa da je lakše živjeti s lažima nego govoriti istinu. To je strah, manipulacija, ucjena. Štrčite. Znate, nije lako stalno štrčati, biti izopšten. U Beogradu mi možemo to raditi, ali, recimo, u unutrašnjosti, znam građane i građanke koji su izloženi veoma velikim problemima u svom okruženju. Kad ja čujem šta moje drugarice u Leskovcu ili u Kraljevu, koje hrabro dođu u Srebrenicu i odmah, čim se vrate iz Srebrnice – znate, ljudi ne znaju za sve zločine, ali Srebrenicu svi znaju, šta doživljavaju. Kad moja drugarica Snežana nakon Srebrenice, a ona dolazi tu svake godine, 30 godina je s nama Ženama u crnom – kad uđe u zbornicu nakon toga niko ne ostane u njoj, svi izađu. Ne mogu da je izbace, jer je đaci štite. Ali, ona je na tom malom mikroplanu izložena, sama. Tu je potrebna jedna sistematska organizovana obrazovna reforma.
Preporod: Dakle, nema je, samo ti pojedinačni entuzijasti koji bivaju zbog govora istine izopčeni iz zajednice?
Zajović: Da, nema je. Nema te sistemske reforme u obrazovanju koja bi išla putem međunarodnih presuda. Postojala je neka mogućnost u vrijeme Đinđića, nakon toga dolaskom Koštunice i u toj sferi sve se mijenjalo. Trebalo bi da postoji jedna velika odgovorna pragmatična politika da bi se u tome uspjelo.
Preporod: Žene u crnom su zajedno s Inicijativom mladih, Forumom za humanitarno pravo i pojedincima iz intelektualne elite pozvali predsjednika Srbije Aleksandra Vučića da bude kosponzor rezolucije o genocidu u Srebrenici?
Rekli smo Vučiću da treba da skine ljagu s naroda i države Srbije
Zajović: Jeste, pozvali smo ga da bude kosponzor. Rekli smo mu da treba da skine ljagu s naroda, da skine ljagu s društva i države Srbije – u regiji prvenstveno, a onda i na čitavoj planeti, globalno. Ja to stvarno mislim, jer je to jedna od najperfidnijih manipulacija kojima on sada pribjegao. I najopasnija.
Preporod: Vučić ponovo brutalno negira genocid. Poziva i na povlačenje rezolucije. Šta time dodatno razotkriva?
Zajović: To razotkriva jednu vrstu varke da Dodik i njegovi trabanti u okviru toga što nazivaju “srpski svet”, njihova “velika Srbija”, to rade samostalno. Ne rade. On daje neke opšte smjernice, radne zadatke – I TV PINK-u i svemu. Oni zaju šta im je činiti, a onda, “kreativno” da izume svoje interpretacije toga. Ustvari, on je jedan fudbalski huligan, to je čovjek koji je mogao da kaže u junu 1995. da “za jednog Srbina treba ubiti stotinu muslimana”. Molim Vas kakva je to vsta ljudi. To smo čuli od nacista u Drugom svjetskom ratu.
Preporod: Ipak, dosta dugo je bio prihvaćen u krugovima međunarodne zajednice kao sagovornik kome su otvorene kase EU.
Zajović: Nemamo mi nikakvih iluzija, samo što se on iz tih nekih geopolitičkih razloga ušminkao i međunarodni faktori su ga prihvatili. Oni su ga prihvatili, a dobro je poznato vuk mijenja dlaku, ćud nikada – mijenja odijelo, ćud nikako.
Dakle, dobar dio odgovornosti leži na međunarodnoj zajednici što su ga shvatili kao da, tako kažemo, jednog dostojnog sagovornika. Kako je moguće da su sve činjenice o genocidu i drugim ratnim zločinima poznate, a da ne možemo reći ko su negatori genocida na globalnom planu?! Kako je to moguće?! Zašto oni ne mogu da sankcionišu one koji se ponašaju na taj način. Nas ne zanima njegovo lično mišljenje. Nas zanima da on mora da poštuje međunarodne presude, da poštuje ono što je obaveza na putu integracije u Evropsku uniju. Ako hoće da idu u taj normativni sistem EU, oni moraju to da prihvate. Šta oni misle lično, mene to ne zanima. Zato mi kada govorimo o poziciji kažemo: ako ćete da budete demokrate, onda ćete da kažete nije važno šta ja mislim lično, ali ja moram da poštujem ono što su međunarodni standardi, presude, rezolucije.
UN je trebao mnogo ranije da donese ovu rezoluciju
Preporod: A kako tumačite sporazume Srbije i Kine o zajedničkoj budućnosti?
Zajović: To su provokativni akti. To je dio njegove spin politike. Mi znamo da je lako s njim i njegovim medijima da se spinuje na taj način.
Mi koji živimo u Srbiji znamo šta znači kineska investiciona politika i koju vrstu terora ona nosi, kao i kako prolaze hrabri novinari i novinarke koji o tome pišu.
Preporod: Izjasnili ste se da čvrsto vjerujete da će rezolucija biti usvojena u Generalnoj skupštini UN-a?
Zajović: Da, da. Naravno. Samo da kažem da je to trebalo mnogo, mnogo ranije da se uradi. Mnogo kasni. To je neophodna rezolucija i zbog vraćanja digniteta Ujedinjenih nacija. To je velika odgovornost. Kao aktivistkinja u Srbiji sam ogorčena s ovim što imamo danas, što predugo traje. Možda iz te ogorčenosti može da se rodi neka nova energija. Zajednice žrtava nam pružaju podršku.
Znate, znam da ima jako, jako puno ljudi koji se slažu sa mnom. Mi ne bismo opstale da nema takvih ljudi.
(IIN Preporod)
