Rene Magrit: Mnogo je lakše zastrašivati nego očarati
U svetu nabijenom cinizmom i dotučenom katastrofalnim vestima, pronaći malo radosti za sebe i probuditi je u drugima, pronaći nadu i podstaći je u drugima, nije ništa drugo do kontrakulturni čin hrabrosti i otpora.
Ne radi se tu o negiranju stvarnosti, nego o otkrivanju paralelne stvarnosti, sveta u kojem su radost i nada jednako vredni pristupi suštini stvari. Živeti u takvom svetu znači živeti očaran čudom stvarnosti zaklonjenim zastrašujućim pričama koje pričamo ili nam ih neko priča.
Pošto je izgubio majku jer se ubila i pošto je preživeo dva svetska rata, belgijski slikar nadrealista Rene Magrit (21. novembar 1898 – 15. avgust 1967) posvetio je život i svoju umetnost stvaranju očaravajućeg paralelnog sveta.
U intervjuu iz 1947. godine, uvrštenom u Izabrane spise, prvom izdanju Magritovih manifesta, intervjua i druge proze na engleskom jeziku (zahvaljujući herojskim naporima istraživačice Ketlin Runi), slikar razmišlja:
Iskustvo sukoba i teret patnje naučili su me da je najvažnije od svega slaviti radost za oči i um. Mnogo je lakše zastrašivati nego očarati… Živim u veoma neprijatnom svetu zbog njegove svakodnevne ružnoće. Zato je to što slikam bitka ili, pre, kontraofanziva.
Magrit se ovom temom ponovo bavio u svom manifestu Nadrealizam pod suncem, ukazujući na tiraniju pesimizma i sejanja straha, na pogled na svet koji se prodaje pod toksičnom premisom da, ako se fokusiramo na najgore u stvarnosti, vidimo jasnije i spremniji smo da se zaštitimo od njene pogubnosti. Četvrt veka pre nego što je veliki psiholog i humanistički filozof Erih From isticao da je “pesimizam otuđeni oblik očaja”, Magrit je pisao:
Mi mislimo da život vidimo jasnije ako ga gledamo u tragičnom svetlu i da smo tada u dodiru sa tajnom postojanja. Čak verujemo i da možemo da dostignemo objektivnost zahvaljujući ovom otkrovenju. Što veći strah, to veća objektivnost.
Takvo stanovište ishod je filozofija (materijalističkih ili idealističkih) koje tvrde da je stvaran svet saznatljiv, da je materija stvorena iz iste suštine iz koje je i um, pošto savršeni um više ne bi mogao da bude razlučen od materije koju objašnjava i stoga bi je poricao. Čovek na ulici i neznajući živi u skladu s tom idejom; on misli da tajna postoji, misli da mora da živi i pati, a da je sam smisao života u tome da je on san-košmar.
Magrit u svojoj umetnosti, i pogledu na svet odakle ona izbija, predstavlja antidot ovom izopačenom shvatanju, mala vrata za izbavljenje iz patnje koju smo odabrali. Celu epohu pre nego što smo počeli da shvatamo neuropsihologiju očaranosti on pojačava savet svog savremenika Egona Šilea da treba “zavideti onima koji vide lepo u svemu na svetu” i piše:
Naš mentalni univerzum (u kom je sadržano sve što znamo, ono što osećamo ili čega se plašimo u stvarnom svetu u kom živimo) može da bude očaravajuć, srećan, tragičan, komičan, itd.
U stanju smo da ga preoblikujemo i u njega unesemo čar koja čini život vrednijim. Vrednijim pošto život postaje radosniji, zahvaljujući izuzetnom naporu potrebnom da se ta čar stvori. Život se traći kada ga činimo strašnijim upravo zato što je to lakše uraditi. To je lak zadatak jer su intelektualno lenji ljudi ubeđeni da je taj bedni teror “istina”, da je taj teror znanje iz “van-mentalnog” sveta. To je izvlačenje iz kog proizilazi banalno objašnjenje sveta kao zastrašujućeg.
Stvaranje čari je efikasno sredstvo za suzbijanje ove deprimirajuće, banalne navike. (…)
Moramo u potragu za čarima.
Piše: Marija Popova
Izvor: The Marginalian
Preveo: Matija Jovandić
Izvor: Glif
