Zarad pukog materijalnog – sumnjivog porekla – prolaznog, površnog i zanemarljivog, žrtvuje se duhovno, suštinsko, ljudsko.
Čulno daleko preovladava nad umnim.
Umesto da cveta duboka ljubav koja zasenjuje, ne jenjava mržnja koja zamagljuje.
Mesto narodnog zdravlja, ukorenila se zaraza, i metaforično i bukvalno.
Istinu je potisnuta obmana, laž, prećutkivanje i opsene.
Svetlost slobode zaturila se u crnim rupama zla i sputanosti.
Vrednoću i blagostanje zamenila je lenjost i svekolika beda najbrojnijih, bez vizije.
Bahatost i licemerje keze nam se odasvud.
Kao da se zaboravilo na Boga, neretko se pasira verovanje u Crkvu s državom sraslu, u lica u mantijama bez misije.
A Bog se, šta god on bio, od nas kanda odselio, pri čemu je vođa uobrazio da se u njega pretvorio.
Porodica nije što je bila, i u nju je ušlo nasilje, zaboravilo se na toleranciju i zajedništvo.
Sve manje je onih ortodoksnih seljana, kao i otmenih građana – bastardi se razmnožili i dodatno iskvarili.
Poštuje se, iz straha, sila i moć, a ne znanje, mudrost i iskustvo.
Kriminal i korupcija, krupni i sitni, zacarili i postali za mnoge način življenja.
Politika i patriotizam izgubili su svoja izvorna značenja.
Retko se komšiluk izjednačava s prijateljstvom koga je i inače sve ređe.
Ekonomija i privreda grcaju u kandžama samoodabranih.
A retki mediji se bore sa aždajama iz močvare, dok su se ostali i sami u njih pretvorili.
Humanost i solidarnosti su na izdisaju.
Kultura, nauka i umetnost skoro da imaju status ekscesa.
Gledamo mahom, i to iskrivljeno, tuđa posla, za svršavanje sopstvenih malo mareći.
Neiskreni smo i prema sebi i prema svetu, a očekujemo, bez pokrića, nekakvo uvažavanje i ugled koji nam sve niže pada.
Ravnamo se prema rečima bez podloge i ličnostima bez kvaliteta, a ne prema podvižničkim delima i visokim dometima.
Poltroni, poslušnici i pozeri na svakom su koraku.
Kao da više i ne znamo šta je pravo pravo, a osećaj za pravdu i sigurnost ubrzano gubimo.
Nekažnjeno hara bezakonje i ološ, dok intelektualci i oni nazovi takvi čekaju… ne znam koga, šta i dokle.
Moral, poštenje, dobar ukus i stid postaju ekskluziva male vrednosti.
Ne želim da verujem da je baš ovo današnje, ono naše autentično biće i lice – lice „ubice“ ovdašnje tradicije, prošlosti i budućnosti, dobrote i plemenitosti.
Da je na sceni totalno satiranje sutrašnjice naše dece – ne uzmu li aktivno oni, uz našu pomoć, stvar u svoje ruke – a budu li samo pasivno i doslovno, bez samopričešća, slušali vrlog čika Đuru Jakšića, a ne sopstveni razum i srce…
Zoran R. Tomić, profesor Pravnog fakulteta, Izvor: Danas
