Samosvesni entitet haosa

Postojimo u univerzumu ustanovljenom na zakonima brojeva, gde je čak i apsolutna neverovatnoća verovatna i moguća, samo je potrebna prava doza vremena ne bi li došli do svakog mogućeg ishoda i raspleta kombinacija. Otuda se i nameće ideja haosa kao verovatno najplodnijeg tla za Stvaranje, tla prijemčivije čak i od onog koje dolazi iz stanja, i sistema, visoke uređenosti, a koje je po definiciji moralo da anulira prvobitni haos (i tamu). S druge strane, jedan od ključnih aspekata svemira u kojem živimo jeste i njegova podređenost entropiji, odnosno kontinuirana  težnja sistema da spontano pređe u stanje veće uređenosti slabljenjem njegovog energetsog naboja. Shodno tome, stepen najveće uređenost javlja se na temperaturi jednakoj apsolutnoj nuli (–273.15 °C) kada sistem jednostavno prestaje. To je najniža moguća temperatura kada u sistemu nema toplotne energije, gde su jedini oblici kretanja tzv. oscilacije nulte tačke (zero-point energy), nametnute kvantnomehaničkim principom neodređenosti.

Na ovaj način sile ove dve krajnosti stvaraju naboj i sredinu pogodnu za apsolutne ekstreme mogućeg i neverovatnog u procesu stvaranja, ali isto tako važe za utopijske/distopijske sudbine na najširem planu materijalnog postojanja, kojoj sâm svemir bez pogovora teži, kada na kraju jedna od njih prevlada i usmeri univerzum ka jednom od scenarija kraja. Upravo taneverovatna verovatnoća, slična onoj na kojoj je baziran i pogon Zlatnog srca kojeg je ukrao Zaphod Biblbroks u genijalnom Autostoperskom vodiču kroz galaksiju, teži nekim dometima koje jedino matematika može donekle da demistifikuje, a nama podari gomilu materijala za razmišljanja i mentalno fizikalisanje.

U fizičkom svetu drugi princip termodinamike jasno kaže da entropija raste s vremenom, odnosno sistem gubi na svojoj uređenosti. Moguće je, ipak, da određeni delovi prostora unutar svemira bivaju uređeniji od drugih, kao rezultat slučajnih fluktuacija, sve dok drugi delovi prostora postaju manje uređeniji u isto vreme, haotičniji. Upravo mi i postojimo u jednom takvom neverovatno uređenom delu ovog monstruozno velikog sistema. Ukoliko bi za primer uzeli samo delić našeg DNK lanca jasno bi videli da je itekako kompleksno konstruisan, te da verovatnoća za njegovu genezu višetsruko prevazilazi  vrlo velike brojeve. Tu na scenu stupaju malopre pomenute fluktuacije, čiji je stepen pojavnosti nezamislivo mali.

So far as we know, all the fundamental laws of physics, such as Newton’s equations, are reversible. Then were does irreversibility come from? It comes from order going to disorder, but we do not understand this until we know the origin of the order.

Why is it that the situations we find ourselves in every day are always out of equilibrium?

.

The Feynman Lectures on Physics, Richard Feynman

.

Jedan od paradoska koji dolazi sa samog ruba racionalne misli, jeste i koncept Bolcmanovih mozgova kojim se iznosi jedna vrlo smela teoretska pretopstavka utemeljena na matematici verovatnoće i velikih brojeva. Ukoliko u obzir uzmemo naše trenutno stanje, nas kao samosvesnih bića, u okviru kontrolisane i, nazovimo je organizovane, sredine i stavimo je nasuprot verovatnoći samosvesnosti van tih okvira i uslova, odnosno u sredinibezlične termodinamičke supe dalekih bespuća svemira – drugo postaje daleko verovatnije od prvog. Šta to znači? Znači veću verovatnoću za slučajnu genezu über inteligentnih mozgova koji se nasumično, i u trenu, generišu bespućima svemirskih prostranstava. Nazovimo to stvaranjem uzrokovanim nasumičnim fluktuacijama iz čistog haosa, odnosno rezultatom privremene energetske promene u određenim tačkama prostora objašnjene Hajzenbergovim principom neodređenosti (kvantnim fluktuacijama). Prema ovom stanovištu naš univerzum je u malo verovatnom i neuravnoteženom stanju, ali tek u takvim, nasumičnim, sredinama dolazi do stvaranja mozgova koji postaju svesni baš takvog univerzuma u kojem i jesu tek tako iskrsli.

Koncept Bolcmanovih mozgova misao je velikog austrougarskog fizičara Ludviga Bolcmana, poznatog po uspehu na polju veza entropije i verovatnoće (Bolcmanova konstanta). Odnosno, njegovo polje delovanja igralo je ključnu ulogu za kasnije postavljanje temelja kvantne teorije u radu Maksa Planka 1900. godine, te i kasnijeg Ajnštajnovog proširenog tumačenja iz 1905.

U sadašnjem stanju uređenosti našeg parčeta svemira, masovna pojava nas kao samosvesnih entiteta (sada već preko sedam milijardi) jeste tek rezultat slučajnih fluktuacija i mnogo je manje verovatna od stanja sistema organizacije koji stvara pojedinačne samosvesne jedinke, plutajuće bestelesne mozgove.  Za svaki jedinsku univerzuma pod sadašnjim okolnostima verovatnoće mora postojati pandan u vidu enormnog broja usamljenih Bolcmanovih mozgova, mozgova koji plutaju bespućimaneorganizovanih kutaka svemira. U beskonačnom prostoru broj samosvesnih mozgova koji se potpuno sponatno formiraju iz stanja haosa, čak zajedno s usađenim sećanjima i iskustvima poput naših, trebao bi, po stanju stvari, daleko da nadmašuje broj mozgova nastalih iz nezamislivo retkih lokalnih fluktuacija u okviru prostora veličine vidljivog/merljivog svemira.

Jednom rečju – živimo u svetu koji ne bi trebao da je moguć.

Neka je milijardu ljudi za pisaćim mašinama i neka svaki od njih potpuno nasumično lupa dirke svoje pisaće mašine u nedogled. Sada dalje zamislimo i da bilo koja od tih mašina uspe, u tom metežu nasumičnosti, da iznedri neko od dela Šekspira. Koliko je za tako nešto potrebno vremena (samo vremena, jer uslova za to itekako ima)? Verovatno isto toliko, ili možda čak i više, nego što je potrebno za nasumičnu materijalizaciju samog Hamlet iz procesa slučajnih fluktuacija. Usamljenog Hamleta, koji bi se verovatno i sam zapitao kako to da je on to sam usred mora potpunih i nasumičnih nelogičnosti koje ničim drugim, ni smislenim, ne bi rezultovale. Vrlo slično sceni materijalizacije kita i saksije petunija iz malopre pomenutog Vodiča kroz galaksiju.

Kako to i da smo okruženi tolikim brojem (koji se meri u milijardama) drugih isto tako krajnje kompleksnih rezultata stvaranja u našem najbližem okruženju? Zašto nismo, kao i Hamlet, tek pojedinačni i retki glič u moru neshvatljivog i slučajnog haosa? Ovo je verovatno određena garancija da se nalazimo na veoma posebnom mestu, sklonom velikim malim verovatnoćama.

Why do we find ourselves in a universe evolving gradually from a state of incredibly low entropy, rather than being isolated creatures that recently fluctuated from the surrounding chaos?

.

Suma sumarum: daleko je verovatnije da dođe do iznenadnog stvaranja mozga niiščega, unapred ispunjenog sećanjima i životnim iskustvima u sred vakuma svemira, nego što je potrebno vremena za stvaranje čitavog, i precizno setovanog, svemira sve do najsitnijih parametara, u sistemu niske entropije koji posle čitavog niza godina merenih u milijardama i beskrajnih procesa nastalih jedni iz drugih stvore život kakav danas poznajemo. Tako da kada se sledeći put osetite malima i beznačajnima, samo setite se da takvi kakvi ste, više ste složeniji i zamršeniji kao jedinka, nego li 4.5 milijarde godina istorije koja je prethodila vašem dolasku.

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com