“Zašto to noć mora da pada, umesto da se uzdiže, kao zora? Zašto se to baš zora DIŽE, a zašto noć PADA? Ipak ako pogledamo ka istoku, ka zalasku sunca, možemo videti kako se noć uzdiže; tama se diže u nebo, u vis iz horizonta…”
.
(Margaret Atvud, “Sluškinjina priča”)
Juror 8: Vitgenštajn je navodio da promena perspektive zapravo nešto više od same promene, ona je, kaže, u čovečijem oku i prirodnost pogleda na svet. Najjednostavniji primer je svakako odnos Sunca i Zemlje, na prvi pogled je prirodno da se ustanovi da je Zemlja neki centar i da malo sunce obleće oko nje. Samo dubljom analizom ili izlaskom van okvira možemo ustanoviti drugačije. Danas kada svi znamo da naš svet nije centar univerzuma, naravno to je samo zastareli kulturološki mit koga se nerado sećamo… Ali pozabavimo se činjenicom koliko zaista ta darovita inteligencija može da ide u ekstrem i šta bi bio njen taj prirodni ekvivalent? Zapravo predlaže se sledeće razmatranje, krajnost te opcije: Sklop natprosečno inteligentnog, natprosečno upućenog u istoriju, u prirodu kolektivne psihe čoveka – pretpostavimo smelo da u nekom momentu, ovakve osobe će shvatiti da čovek kolektivno srlja u samodestrukciju, kako fizičke tako i moralno-etičke srozanosti… Pod uslovom, naravno, da mu se podari nedisciplinovana forma izbora nad situacijama… Dakle naravno „Izbor“ bi svakako bio problem. Ali jedno mnogo interesantnije pitanje se nameće: Kako osećanje kolektivne ugroženosti svakodnevno prosečnog pojedinca nije navelo na pobunu protiv takvog inteligentnog bića koje gleda sa visina na prosečnog čoveka? Šta ako je u prirodi čoveka, šta ako je PRIRODA čoveka da odluta u samouništenje? A oni daroviti pojedinici su zapravo greške, koje, iako produžavaju život čitavoj vrsti svojim darom, ipak ostaju samo greške i smetaju prirodnosti jednog procesa izumiranja? Otiđimo korak dalje. Dakle ako znamo da čovek neminovno zastranjuje, onda je potrebna regulacija istog do tačke nemoralnosti sa kojom se zapravo takmičimo. Ipak preterano opresivno stanje dovodi do pobune, dakle regulacija mora posedovati iluziju izbora. Već imamo ukorenjen konformizam, tako da rešeno je da ako mu ponudimo izbore između sitnih modnih detalja i recimo izbora muzike, on bi osećao neku površnu oblikovanost identiteta. Sekundarno, osećanje ugroženosti koje im je skoro urođeno mora da se reguliše društvenim mitom da daroviti pokretači su zapravo prava priroda čoveka koji transcedentira u nekog javnog mesiju, učitelja, savršenog umetnika ili nešto slično. Njihovi životi moraju biti glorifikovani. I možda najbitnije, pošto ne bi bilo prirodno donositi nemoralne odluke regulisanja, da li je to glavna uloga razvijenih kompjutera danas? Drugo promašeno prirodno stanje stvari, druga perspektiva u nizu pogrešnih – izmislili smo to komplikovano oruđe zvano “Kompjuter” da bi neko donosio nemoralne odluke umesto nas, a ne da bi nas prosvetlilo informacijama, jer manja smo čudovišta ako ledena tehnika ide protiv naše vrste a ne mi sami. Da li su sprave kao što je Tjuringova mašina pioniri takvog ideala, da li su čak tada, pre sedamdeset godina prvi koraci načinjeni ka tehničkoj regulaciji nazadnog proseka? Nekoliko pitanja se nameće:
- Da li čovek mora van svoje prirodnosti da bi opstao?
- Da li čovek stvara nove prirodnosti napuštajući stare?
- Šta je „prirodnost“?
- Da li su posledice regulacije zapravo najbolje sociološko rešenje trenutno dostupno?
Miša Gordin “Pored Izgubljenog mora”
