Don Huan je definisao unutrašnju tišinu kao posebno stanje postojanja u kojem su misli izbrisane, a čovek deluje na nivou koji je drugačiji od svakodnevne svesti. Naglasio je da unutrašnja tišina znači prestanak unutrašnjeg dijaloga – večitog pratioca misli – i da zato predstavlja stanje dubokog mira.
“Drevni čarobnjaci”, reče don Huan, “su to nazivali unutrašnjom tišinom jer je to stanje u kome opažanje ne zavisi od čula. Dok traje unutrašnja tišina, pokreće se druga sposobnost koju čovek poseduje, sposobnost koja ga čini magičnim bićem, ista ona sposobnost koja je inače umanjena spoljašnjim uticajem a ne čovekovim svesnim htenjem.”
“Koji je to spoljašnji uticaj koji umanjuje čovekovu magičnu sposobnost?” upitao sam.
“To je tema nekih budućih razgovora”, odgovori don Huan, “nije za današnju raspravu, iako je to zaista najozbiljniji aspekt čarobnjaštva šamana drevnog Meksika.”
“Unutrašnja tišina”, nastavi, “je stanje od koga sve potiče u čarobnjaštvu. Drugim rečima, sve što uradimo vodi nas do tog stanja, koje nam se, kao i sve drugo u svetu čarobnjaka, otkriva samo kada nam se dogodi nešto izuzetno značajno, nešto što nas dobro uzdrma.”
Don Huan je rekao da su čarobnjaci starog Meksika smislili bezbroj načina kojima su mogli da iz temelja uzdrmaju sebe i druge čarobnjake da bi postigli to toliko željeno stanje unutrašnje tišine. Izvodili su nemoguće radnje, koje naizgled nemaju nikakve veze sa postizanjem unutrašnje tišine, kao na primer, skakali su u vodopad ili provodili noć viseći naglavačke sa vrha grane nekog drveta, i upravo to im je pomoglo da sprovedu svoj naum i postignu unutrašnju tišinu.
Sledeći načela čarobnjaka drevnog Meksika, don Huan je odlučno tvrdio da unutrašnja tišina raste, da se akumulira. U mom slučaju on se silno trudio kako bi me naveo da stvorim u sebi jezgro unutrašnje tišine, i da ga zatim postepeno povećavam kroz praksu. Objasnio mi je da su čarobnjaci drevnog Meksika otkrili da je prag unutrašnje tišine različit kod svakoga u smislu vremena, što znači da svako od nas mora zadržati stanje unutrašnje tišine onoliko dugo koliko traje naš specifični prag, pre nego što ona počne da deluje.
“Šta su drevni čarobnjaci smatrali znakom da je unutrašnja tišina počela da deluje, don Huane?”
“Unutrašnja tišina počinje da deluje onog trenutka kada počneš da je sakupljaš”, odgovori on. “Ono za čim su težili stari čarobnjaci bio je konačan, dramatičan krajnji rezultat koji nastaje kada se dosegne individualni prag tišine.
Nekim talentovanim praktičarima dovoljno je samo nekoliko minuta tišine za postizanje toga toliko željenog cilja. Drugim, manje talentovanim, potrebna su duga razdoblja tišine, možda više od jednog sata potpunog mira, pre nego postignu željeni cilj. Željeni rezultat je ono što su stari čarobnjaci nazivali zaustavljanjem sveta, trenutak kada sve oko nas prestaje da bude ono što je oduvek bilo.”
“To je trenutak kada se čarobnjaci vraćaju istinskoj prirodi čoveka”, nastavi don Huan. “Stari čarobnjaci su to takođe nazivali i totalnom slobodom. To je trenutak kada čovek-rob postaje čovek-slobodno biće, sposobno za takvo opažanje koje prevazilazi našu linearnu imaginaciju.”
Don Huan me je uveravao da je unutrašnja tišina široki put koji vodi do istinskog prekida u prosuđivanju – do trenutka kada čulne podatke koji slobodno struje iz svemira prestajemo da tumačimo pomoću čula; to je trenutak u kome saznanje prestaje da bude sila koja, uobičajenom upotrebom i ponavljanjem, određuje prirodu sveta.
“Čarobnjaci moraju dostići prelomnu tačku da bi se uspostavilo delovanje unutrašnje tišine”, rekao je don Huan. “Kada se dostigne prelomna tačka, dogodi se nešto slično kao kada zidar stavlja malter između cigli. Tek kada se malter stvrdne, cigle, koje su bile samo labavo složene jedna na drugu, postaju građevina.”
Od početka našeg druženja, don Huan me je uveravao u značaj i neophodnost unutrašnje tišine. Učinio sam sve što je u mojoj moći da bona fide (na ispravan način) sledim njegova uputstva i da sakupljam unutrašnju tišinu iz sekunde u sekundu. Nisam imao nikakva merila po kojima bih odredio efekat tog sakupljanja, niti sam znao kako da procenim da li sam dostigao bilo kakav prag. Jednostavno sam usmerio sve svoje snage ka jednom cilju: prikupljanju unutrašnje tišine, ne samo zato da bih zadovoljio don Huana nego i zato što je akumuliranje unutrašnje tišine postao izazov sam po sebi.
Odlomak iz knjige Karlosa Kastanede “Aktivna Strana Beskraja”
(Priredio: Arter Mion / Preuzeto sa: novasvest.com)
