PRELOMNA TAČKA: Je li rezolucija o Srebrenici u interesu Srbije?
Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je 23. Maja Nacrt rezolucije o genocidu u Srebrenici. Šta donosi nova rezolucija u putu suočavanja sa prošlošću, kako društvo može da se nosi s netoleracijom kulture sjećanja, kako spriječiti falsifikovanje istorije?
Na ta pitanja odgovaraju Jovana Kolarić iz Fonda za humanitarno pravo (FHP), Sofija Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava Srbije (YiHR) i Dejan Atanacković, pisac i vizualni umjetnik.
Jovana Kolarić smatra da rezolucija ima veliki značaj za uspostavljanje odnosa prema negiranju zločina, sudski utvrđenih činjenica i veličanju počinilaca.
“Od velikog je značaja uspostavljanje Međunarodnog dana promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici. U samoj rezoluciji je naglašeno snažno protivljenje nekažnjivosti za genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine, ili druga kršenja ljudskih prava, a zatim i odgovornost države u uspostavljanju nekažnjivosti i u priznanju sudski utvrđenih činjenica. Rezolucija ima simboličku i političku snagu u borbi protiv poricanja i falsifikovanja bliske prošlosti i promovisanja zločina kako herojstva, što je nešto sa čim se suočavamo svakodnevno. Uprkos njenom velikom značaju, ne mislim da će Rezolucija da bude prelomna tačka od koja će da dovede do promene paradigme i postojećih koncepata. Svedočimo sukobima koji menjaju međunarodne odnose i odnos prema međunarodnom humanitarnom pravu daleko više i dramatičnije nego što to može da učini bilo koja rezolucija. Pored toga što same rezolucije nemaju takvu snagu, moramo da imamo u vidu da se trenutno dešavaju i druge stvari u svetu, da postoji rasprava o ulozi ICC, kao i kritike koje su upućene pre svega Nemačkoj koja je inicirala Rezoluciju zbog njenog odnosa prema onome što se dešava u Gazi” – kaže Kolarić.
Kolarić tvrdi da od momenta kada je Rezolucija najavljenja svjwdočimo sramotnom ponašanju predstavnika vlasti Srbije i Republike Srpske koje u svoje nečasne radnje uključuju kompletno društvo.
“Imamo bizarne reakcije taksi udruženja, zaposlenih u Telekomu i slično. Umesto da upravo Vlada Srbije uspostavi dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, oda počast žrtvama i na taj način pokaže tu posvećenost budućnosti o kojoj predstavnici vlasti stalno govore. Uprkos tome, rezolucija će dugoročno svakako dovesti do smanjenja negiranja, a Srbija će postajati sve izolovanija i usamljenija u tom insistiranju u negiranju sudski utvrđenih činjenica” – kaže Kolarić.
Kada su institucije one koje su odgovorne za falsifikovanje istorije odgovori društva su nužno ograničeni zbog nejednake količine moći i resursa, tvrdi Kolarić.
“To ne znači da je društvo samo pasivni konzument. Organizacije civilnog društva godinama insistiraju na poštovanju sudski utvđenih činjenica o zločinima kao i na osudi veličanja zločinaca. Bilo bi dobro da političke partije pokažu zrelost i spremnost da prihvate odgovornost za počinjene zločine. Dakle prostor za delovanje svakako postoji, a što više takvih signala bude iz različitih delova društva veće su šanse da politički procesi donesu promenu i u tom smeru i konačno dobijemo institucije koje poštuju zakone sopstvene zemlje pre svega. Nažalost, upravo u odnosu na rezoluciju videli smo da se srpsko društvo ne kreće u dobrom smeru, odnosno da je poricanje zločina državna politika” – zaključuje Kolarić.
Sofija Todorović tvrdi da je genocid već odavno dobro dokumentovan i presuđen.
“Rezolucija će doneteni više pravde za žrtve ovog zločina osnažujući kulturu sećanja i obrazovne mehanizme koji treba da budu u službi prevencije ovakvih zločina. Međutim, ono što je rezolucija iznela na videlo i bez da bude usvojena jeste količina nerazumevanja procesa pomirenja od strane najviših zvaničnika koji su proces donošenja ove rezolucije iskoristili za svoje lične politicke ciljeve. Pokazala nam je da dokle god na čelu država nemamo ljude koji razumeju važnost mira biće nam teško kao društvima da prevaziđemo traume iz prošlosti” – kaže Todorović.
Todorovi tvrdi da su fasadne demokratije, autoritarni režimi, već pokazali netoleranciju prema kulturi sjećanja I politici pamćenja koja im ne odgovara.
“Imali smo priliku da gledamo aktivnosti Srbije na različitim nivoima koje najčešće uključuju i direktno vređanje zemalja koje su sponzori ove rezolucije. Aktivnosti predstavnika Srbije i Rep. Srpske stvorile su konfuziju, tenzije i strah a sad možemo da čujemo kako optužuju druge da su to učinili. Ono što je dobro je što se propagandne tehnike izučavaju već dugo tako da nije teško objasniti ovakvo delovanje, ali je teško imati direktan uticaj na količinu ljudi koji su pod uticajem ove snažne propagande” – kaže Todorović.
Prostor za odgovore društva je sužen dokle god političke elite koriste prošlost kao oružje i instrumentalizuju žrtve da budu sljedbenici njihovih politickih agendi.
“Suštinski ne misle na budućnost našeg regiona već samo na sopstvenu budućnost. Međutim, neke veze jesu izgradjene i one su trenutno jedina stvar koja je protivteža ovome čemu svedočimo” – zaključuje Todorović.
Dejan Atanacković tvrdi da suočavanje s genocidom u Srebrenici jest interes srpskog društva, kao što je uopšte suočavanje sa kriminalnim i genocidnim režimima u interesu društava kojima su takvi režimi vladali.
“U potpuno je nespornom interesu Srbije suočavanje sa celokupnim periodom devedesetih tokom kojeg je država sprovodila ratnu politiku koja je strahovito mnogo koštala ne samo žrtve van njenih granica već i samo srpsko društvo koje, kao što vidimo, upravo zbog izostanka kulture suočavanja i politike suočavanja nikad iz tog prljavog i kravavog mulja nije isplivalo. Postojanje i trajanje nečeg što se zove Aleksandar Vučić moguće je danas isključivo kao posledica tog nesuočavanja. Rezolucijom se individualizuje krivica što je upravo suprotno podmuklim porukama kojima režim kao sopstvenim fekalijama ovih dana poliva građane. A upravo je individualizovanje pa i racionalzivanje krivice to što režim i njegova vrhuška nikako neće da dozvole. U interesu im je, naravno, da se celokupni korpus, nacionalni ili društveni, kako hoćete, oseti prognan, prokazan, prozvan za ubijanja iza kojih stoji režim čiji je Vučić bio integralni deo, i čiji je on direktan nastavljač, a pre svega da se ionako lažne evropske integracije prosečnom građaninu ukažu kao pogrešan i neprihvatljiv put, namesto naručja majčinske Rusije i velikog kineskog brata, ili još bolje – namesto trajnog šibicarskog bauljanja koje je jedini izvestan Vučićev spoljnopolitički cilj. Kad je o integritetu društva reč, najpre se moramo suočiti s činjenicom o jednom potpuno dezintegrisanom društvu, atomizovanom, evo sada i ovom glupavom ili možda i planskom i orkestriranom podelom u redovima opozicije, premda i unutar tog krhkog donedavnog jedinstva gotovo da nije bilo ispoljavanja bilo kakvog značajnijeg etičkog, kulturnog, pa ni političkog stava prema bilo čemu sto se smatra problematičnom proslošću” – kaže Atanacković.
Atanacković tvrdi da režim u Srbiji ne bi nazvao fasadnom demokratijom.
“Fasade su ovde, kao što je poznato, već odavno u svakom pogledu pojavnom i praktičnom, svrsishodne samo za razotkrivanje a ne za skrivanje jednog podmuklog kriminalnog sistema. Pritom je zanimljivo u kontekstu vašeg pitanja i to da se sa fasade one odvratne zgrade, simbola zla, koju neki Beograđani zovu Mordor a neki kulčina, i čiju svrhu dosad niko nije utvrdio sem da služi kao ekran za emitovanje režimskih propagandnih poruka, ovih dana odašilje ona patetična i kukavička poruka “mi nismo genocidan narod”. Ta je rečenica svakako jedna od direktnih manifestacija Vučićeve psihotične ličnosti, ali i reči lucidnog kriminalca koji je svojim javnim delovanjem dao svoj neskromni doprinos organizovanim pokoljima koje je srpska država sprovodila devedesetih. Pritom, ta se rečenica nikako ne sme shvatati kao nekakav vid makar i nesvesnog pokajanja ili namere da se kaže, ne, mi zaista nemamo veze ni sa kakvim genocidnim radnjama. Naprotiv. Ta rečenica je upravo priznanje jednog od aktera genocidne politike i njegove prišljamčene klike da je genocid utkan u njegovo višedecenijsko trajanje, kako u srpskoj politici, tako u srpskom organizovanom kriminalu, a svrha te rečenice je da se u glavama običnih ljudi, kojima se svakodnevno servira matrica mržnje prema Evropi i Zapadu, stvori frustracija i strah pred jednom u potpunosti nepostojećom osudom. Da se obezbede novi uslovi za sukobe, za mržnju, za zatvaranja i tavorenja u ukradenoj državi, a po svoj prilici i okolnosti za neke buduće oružane sukobe u koji nam, ubeđen sam, ako se ovom zlu u Srbiji ne stane na put, predstoje” – kaže Atanacković.
Odgovor društva na političke procese u kojima se pokušava falsifikovati istorija je upitan jer je upitno odakle odgovor očekivati, ocjenjuje Atanacković.
“Jasno je da postoji u Beogradu, u Srbiji, pojedinci i ambijenti u kojima se javno i razumno govori o problemima prošlosti i nesuočavanja sa prošlošću i mada se mi gotovo svakodnevno suočavamo sa posledicama tog nesuočavanja, istovremeno ne vidimo da nastaje bilo kakav u političkom smislu relevantan front koji u tom suočavanju uviđa nekakav suštinski značaj i javni interes. Naprotiv, većina političkih organizacija, uključujući one koje su deklarativno proevropske, ili zastupa, sasvim slično režimu, populističke i revizionističke stavove ili zaćute kao zaliveni kada se ukaže prilika da nešto o tome guknu. Gotovo da nema relevantnog političkog faktora koji bi danas u Srbiji mogao da kaže da je rezolucija o Srebrenici u prvenstvenom interesu Srbije, pa i da kaže ono što svi koji iole o tome misle, znaju: da posledice trajanja aktuelnog režima, upravo kroz politiku nesuočavanja i populističke snishodljvosti, prete da budu još pogubnije nego što su bile devedesetih” – kaže Atanacković.
Rezolucija o genocidu u Srebrenici, međutim, ne pokriva niti joj je to svrha, sve aspekte aktuelnih srpskih političkih i kulturnih problema i izazova, upozorava Atanacković.
“Ne postoje genocidni narodi, ali postoje društva koja su pod dejstvom nacionalističke histerije i moralne anestezije umela da u nekim tužnim periodima svoje istorije, koji se obnavljaju kao neka hronična bolest, da bacaju cveće pred tenkove, da slave ratne zločince, da indiferentno posmatraju ubijanje Sarajeva i Vukovara, da se prave većinski ludi kada u okolini Beograda osvanu masovne grobnice, da prostački licitiraju o broju ubijenih, zloupotrebljavaju žrtve svoje strane da bi opravdali tuđe, da kukavički strepe od osude, i većinski, što prećutno što glasno, i tada i sada podanički stoje uz kriminalnu državu. To je realnost s kojom se takođe moramo suočiti. Ta realnost ne stoji u toj rezoluciji. Niko nas ne osuđuje zbog naše većinske gluposti i naše većinske neodgovornosti jer se zna da su i ta glupost i ta neodgovornost proizvod jedne mašinerije zla sposobne da ih proizvede. To su, uostalom, stvari kojima se ipak samo svako društvo ponaosob, sa svojim kulturnim i obrazovnim resursima, i pred svojim odrazom u ogledalu mora suočiti. A ova rezolucija mogla bi, da je pameti, upravo da bude prvi korak ka tome” – zaključuje Atanacković.
Buka
