Površni simbol muškarca u umetnosti iliti “Šta je duhovna svrha rasplodnog konja?”

“Uništi čoveku osećaj za vrednovanje. Uništi njegov kapacitet da prepozna veličinu i dostigne je. Ne preti da ćeš uništiti svete vrednosti starog vremena – uplašićeš ljude. Slavi i stavljaj mediokritetne vrednosti u nebesa i vrednosti starih vremena će se vrlo brzo i same uništiti.”

– Elsvort Tuhi, čuveni predstavnik kolektivizma i površne kulturološke kritike (“Veličanstveni izvor” od Ajn Rand)

Nikad nisam voleo Fridu Kalo… Uvek sam intuitivno osećao da iza tog šarenolikog ljubavnog tradicionalizma leži nekakav strah… Sem toga sve njene slike odišu nekom ustajalom ljubavlju kojoj nije ni mesto tu. Prirodno njena dela izazivaju mučninu pre nego divljenje i intrigu. Zapravo za muškarca, realno bi bilo reći da su slike od Fride Kalo – odvratne. Da li to znači da je prava ženska priroda muškarcu odvratna i da on ne razume ljubav, bol i mrak? Hmmm…

„Ženska umetnost“ nekad daje sebi za pravo da bira nebitne sitnice i naziva to sve prefinjenom umetnošću, na neosnovanim granicama ženskosti, ženstvenosti ili šta god. Nema to previše smisla, slikati međunožje pa upoređivati sa žbunom, slikati modricu nastalu tokom seksa i upoređivati to sa Aurorom Borealis ili nekom svemirskom pojavom – jednostavno to je preuveličavanje… I čovek ima bitnija posla na ovoj zemljinoj kugli nego da mašta o tome kako su njegove modrice deo svemira i ne mora više ništa da radi po tom pitanju, samo da se igra grubih igara i posle da to sve fotografiše i upoređuje. Kakve to ženske umetnice zapravo i rade? Kako to da one nisu upoznate sa svim nesrećama moralnog sveta i kako ne shvataju da umetnost mora da reflektuje pravilan intelektualni bunt? Svetu ne trebaju slike ženskih modrica nastale tokom seksa u poredbi sa svemirom… Postoje porno klipovi gde se javlja veoma estetski lep i grub seks, ali tamo nikom ne pada na pamet da poredi tu silu  sa svemirskim dešavanjima i prirodom… To je jednostavno samo grub seks, i neko bi trebao da ukaže na ovu smešnu i parodičnu zabavu visokog i bezbrižnog sloja, prilično izgubljenih ljudi (da ne kažemo izgubljenih u svemiru).

Sve ovo nas vodi do sledećeg veoma bitnog poglavlja u modernoj umetnosti – Muškarac kao instrument umetnosti… I to ne samo njegovo telo, već celokupan imidž. Krenimo laganim tokom od samog starta da procenimo validnost ove… „Umetničke“ pojave.

Kako bi se osećao prosečan muškarac da trenira svoje seksualno umeće samo da bi zadovoljio ženu? Kako bi se osećao da  pokori i ubije zmaja, da se probije kroz trnovito kraljevstvo, samo da bi spasio uspavanu lepoticu i oženio se njome i pružio joj sve svoje usluge?

Konji Dejvida Linča

Zar se nije spominjala u toj bajci nekakva zla veštica? Kako to da je nikada do sad nije sreo u čitavom tom trnovitom kraljevstvu? Šta ako lepotica koju su zvali “Uspavana”, dobiva takvo ime nepotpunom greškom. Jer… Koja bi bila realna priča ove lepotice? Da bi podrobno objasnili ovu novu modernu umetnost slikanja muške uloge kao rasplodnog konja, moramo predočiti iz koje je priče ona tačno nastala.

“Uspavana” zapravo bejaše iz najbogatije porodice u kraljevstvu i bi joj strašno dosadno. Posle jedne decenije besmislenog buržujskog ludovanja ona tinejdžerski odluči da prekrati svoj život (iako je imala 28). Ali pre toga, da bi stvari bile još luđe i besmislenije, ona se poigra malo sa magijom i učini da njeno telo zauvek ostane mlado i uz sve to prizove velikog zmaja da čuva to savršeno telo… Zatim sede i zamisli se da ni to nije dovoljno. Ako ona umire, umreće i čitavo kraljevstvo! Tako treba da bude! I potom ona odmađija i poslednju vračalicu i pretvori čitavo kraljevstvo u džunglu trnja i neplodne zemlje. Naravno, ona tada prekasno shvati da je to sve samo bio dramatičan poziv u pomoć jedne izgubljene tinejdžerke u telu od 28 godina. Ali zmaj beše tu, i čitavo kraljevstvo sada beše neplodna zemlja. Pošto je već učinila da bude besmrtna, sve što joj sada ostaje jeste da čeka.

Sada pošto smo rešili tu zagonetku, neko će se pitati kakve veze ima ovaj “princ” ili “junak” sa modernim muškarcem koji je instrument umetnosti… Pa on kad shvati u šta se upleo, ako ima imalo mozga, bežaće glavom bez obzira od lude buržujke koja postavlja uslove za čitavu novu kulturu jednog matrijarhata koji je, ironije li, zamaskiran u patrijarhalnim običajima.  Čim joj priđe ta žena će svojim tamno crvenim bojama slikati tog svog moćnog i rasplodnog konja koji ju se spasio, a on neće moći da odoli njenoj krhkoj lepoti i ostaće u svojoj moćnoj simboličnoj ulozi… Sa kojom duhovno, njegova svrha verovatno nema nikakve veze… Duhovno on može biti stvoren da bude najbolji moderni kompozitor, ali on to nikada neće otkriti jer je slikan kao modelator ženskog tela i snova. Rob i skulptor u isto vreme. Zašto bi iko normalan bežao od toga? A pazite sad: svi psiho-doktori kažu da ako previše dugo ignorišeš svoj duhovni poziv postaješ (još jedne ironije li) – impotentan.

… takođe i iz druge perspektive

Sada pak, meni nisu jasne neke osnovne logičke situacije. Prvo: zar nije normalno ako neko uđe u erotski jak odnos da o tome ni ne priča, već samo da izgleda zadovoljno? Zašto pokazivati svima moćnu rasplodnost svog konja? Svako sa imalo intuicije bi shvatio da nešto opasno ne štima u toj “vezi” između dvoje strasnih ljudi…

Ja bih pre poverovao drugu seksualnu krajnost – da bude veoma konfliktno nastrojena i iziritirana kada je ta osoba u pitanju, to jest da odmahuje u nekoj neverici koliko gubi kontrolu u toj vezi… Takve stvari je malo teže glumiti ali, ponekad u zastarelim kulturama, nešto inteligentnije osobe i ovo čak lažiraju. Ipak autentičnost ove predstave je drugačija: da bi nekoga izbacio iz takta i odveo u ludilo, potreban je iskustveno znanstveni kapacitet jednog ludog pesnika spremnog na suicidno suočavanje sa bespućem apsurda… A konj je konj, samo lep na oko i verovatno impotentan.

Glavno pitanje za svu našu publiku je, da li tim bildovanjem žena na kraju dobije preobraženog muškarca koji stvarno počne da je izluđuje i zadovoljava?

Pretvaraj se dovoljno i poverovaće i on da je umetnost biti rasplodni konj, a i ona da je zaslužna za negovanje istog… Baš ludo, sve u svemu… Dobra životna laž… Hoću reći scenario.

To sada povlači druga filozofska pitanja, tipa:

Koji vrag gubiti vreme na to?

Ima valjda mnogo bitnijih stvari u životu nego da pravimo konja od magarca, pa makar ga i napravili na kraju.

I to je opet samo jedan običan konj… Ali hajdemo korak dublje u bajku radi što pravilnije procene ove (estetske?) moralne zagonetke. Eventualno ako je baš ona umetnica i ako je svesna da će on biti njeno umetničko delo i time ona slika nekog posebnog rasplodnog konja…Da li je taj muškarac u redu sa tim da on bude konj? I da li je u redu sa tim da je krenuo od magarca? Kakav je to muškarac čija je vrednost da bude umetnička slika rasplodnog konja? Gde je tu inteligencija, duhovnost i kreativnost koju krasi individualno biće? Da li je on u redu sa tim da bude tako uslovljen ili to posmatra kao drugorazredni projekat svoje lude žene? Ako to tako posmatra dok se bavi magarećim poslovima, šta to govori o samom odnosu? I kako je sve to samo prokleto konfuzno i potpuno nebitno!

Jak erotski odnos je ISKUSTVO van kontrole, to je druga dimenzija, ne postoji zamena za to niti se treba gubiti vreme na potpaljivanje nečega što je zapravo možda i mrtvo.

Ako su obe osobe kreativne, to rezultira tome da i erotski odnos opstaje. Sva druga rešenja više liče na prolongiranje smrti (a to neki nazivaju ljubavlju) gde je kreativnost nepostojeća a lažemo sebe da smo još uvek u amaterskom erotskom odnosu.

Jer, ne možeš biti u amaterskom odnosu decenijama kasnije! Nema smisla, to bi trebalo da evoluira u nešto prefinjenije, smislenije.

Zašto je ova tema bitna van umetnosti? Zato što ova “umetnost” predstavlja dodatni teg koji još uvek jača nazadnu stranu kulture partnerske uslovljenosti i zavisnosti od neautentičnog materijalizma koji muškarci nevoljno sakupljaju da bi bili veličani u amatersko – erotski simbol drugorazrednog identiteta. Logično je, kako čovek radi na svojoj kreativnosti, i seks dobija na savesti. Osobe postaju prefinjenije, elegantnije, prirodno otvorenije ili prirodno grublje. Menja se njen i njegov pristup seksu sa pristupom kreativnosti u životima dvoje ljudi… Zar ne bi trebalo negde u tom smeru da se ide nekako, a ne da je sve prikriveno očajavajući amaterizam još uvek? Kao prilično loše izrežiran bajkovit film? Zar je to umetnost danas – drugorazredni simbolizam mediokritetnog patrijarhata u službi žene?

I upravo, glasam da je baš to pokušaj da se od mita rasplodnog muškarca napravi umetnost – samo jedan veoma loše režiran bajkoviti film. B produkcije. Sve sa masnicama koje liče na svemir.

Za P.U.L.S.E: Miroslav Krilović