Малограђанштина (Набоков и Андрић)

Малограђанин је одрасла особа, чија интересовања су оно што спада у материјално и свакидашње, а чији менталитет настаје из складишта готових идеја и конвенционалних вредности његовог или њеног времена. Рекао сам „одрасла особа“ зато што је дете или адолесцент који личи на малог малограђанина само папагај који опонаша већ доказане простаке, а лакше је бити папагај него бити бела врана. Речи „простак“ и „малограђанин“ скоро су синоними: једино што одлика простака није толико малограђански конвенционализам колико простота неких конвенционалних појмова. (НАБОКОВ – Малограђани и малограђанштина)

Малограђанштина не значи само складиште устаљених представа: то је и читаво мноштво фраза, клишеа и баналности, изражених отрцаним речима. Прави малограђанин и нема ништа друго до те ситничаве представе од којих је сав саздан. Али треба признати и то да сви ми имамо своје клишее; сви ми свакога дана користимо речи не као речи, већ као знаке, као новчиће,  као обрасце. То не значи да смо сви ми малограђани, али значи да би сви ми требало да припазимо да се не уживимо у аутоматизам размене фраза. ….Дешава се и да људи размењују фразе које носе као некакве маске, или им оне служе као пречица којом избегавају разговоре са будалама….(В. НАБОКОВ – Малограђани и малограђанштина)

…Малограђанин је конформиста, подређује се групи, али је типичан и још по нечему: он је псеудоидеалиста, он је лажно сажаљив, лажно мудар. Превара је најближи савезник свих правих малограђана. Све оне велике речи, попут „лепоте“, „љубави“, „истине“, „природе“, и сличних, постају обичне маске и варке кад их се дочепа прави малограђанин.

Малограђанин, са својом нагонском потребом да припада, да се прикључи, бори се између две жеље: да ради оно што и сви други раде, да користи ово или оно зато што то користе и милиони других; али, жарко жели и да припада некој ексклузивној групи, удружењу, клубу, редовној клијентели неког хотела или луксузног прекоокеанског брода (са капетаном у белом и свом оно дивном храном), да ужива у сазнању да председник компаније или европски гроф седи ту, поред њега. Малограђанин је често и сноб. Одушевљава се богатством и положајем – „Драга, стварно сам разговарао са војвоткињом!“ (В.НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина)

Малограђанин жели да буде обавештен. О себи говори само оно што сматра да је повољно по њега и његове пословне и породичне интересе, али другог запиткује о свему, индиректно, насртљиво, полицијски. У својој сталној и главној, стварно јединој тежњи да себе и своје право одржи и осигура, а затим што је могуће више друштвено подигне и обогати, он има потребу да сакупи што више података о свему што га окружује, и то нарочито оних који нису свима познати и који њему могу да послуже у пословању са људима. На другом полу тог његовог заинтересованог љубопитства налази се његово неитересовање за све што није, или што му изгледа да није, у вези са његовим непосредним, личним и породичним интересима.

А често видимо како се код њега то средство борбе, с временом, изродило и како је у даљим, већ обогаћеним и осигураним нараштајима, добило облик нездравог љубопитства, оговарања, препричавања, тј. постало навиком која је изгубила разлог опстанка и првобитни смисао и постала сама себи сврхом. (ИВО АНДРИЋ Знакови поред пута)

Малограђанин нема појма о уметности, укључујући и књижевност – а није га ни брига. Он је, по својој природи, противник уметности – али хоће да је добро обавештен и научио је да чита часописе. Он је верни читалац Satrurday Evening Post-а, а када чита идентификује се са онима о којима чита. Ако је мушкарац, он ће се поистоветити са сјајним пословним човеком или било којој другом „великом фацом“ – узвишеним, усамљеним, али у срцу још дечаком; или, ако је жена, малограђанка, поистоветиће се са плавокосом секретарицом, девојчицом, али мајком у души, која ће се, наравно, удати за свој шефа-дечака. Малограђанин не познаје и не разликује писце; он мало чита и чита смо оно што му може бити од користи; али, можда припада књиженом клубу и бира лепе, лепе књиге, неку мешавину од Симон де Бовоар, Достојевског, Маркана, С. Мома, Доктора Живага и мајстора рененсансе. Не мари много ни за слике, али због друштвеног престижа качи репродукцију Ван Гогове или Вистелерове мајке у дневну собу, иако потајно више воли Нормана Роквела. (В. НАБОКОВ Малограђани и малограђанштина)

Пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима,у вихору револуције или у безумном вртлогу рата. На све бих пристао, само не на малограђански живот који никад ни у чему не показује ни величине ни лепоте ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи до најскровитијих дубина људског живота, до у осмејак са којим човек човеку каже: Добро јутро!, до у брачну постељу, до на самртнички лог. А та рачуница није само бездушна него и потпуно погрешна. (ИВО АНДРИЋ Знакови поред пута)

Приредио: Александар Мирковић

Сродство по избору