Aleksandar Sergejevič Puškin (ruski: Александр Сергеевич Пушкин) (6. juni 1799 – 10. februar 1837) je bio ruski književnik, a mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pjesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo pisati narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mješao satiru, romantiku i dramu.
Na današnji dan preminuo je Aleksandar Sergejevič Puškin, ruski pjesnik, dramatičar i prozaik. Aleksandar Puškin ima ugled velikog ili izvanrednog ruskog pjesnika, te ga se smatra utemeljiteljem suvremenog književnog ruskog jezika.
i vrtovi će opet biti puni cveća.
preživimo kao jedna porodica!
bliži i bolji jedni prema drugima!
Spomenik Podigoh Sebi
Podigoh spomenik što nije rukom tvoren, neće mu prilaze zaboraviti puk. Celom se ponosnim uzneo nepokoren nad Aleksandrov ratni luk. Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah. slavan ću ostati dok traje sa planetom bar jednog pesnika dah. O meni, Rusijom živ glas proneće ljudi, pomenuće me svud naroda njenih krug – slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi, finac i Kalmik, stepa drug. Dugo ću biti drag i mio svome rodu: lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas, u veku okrutnom opevao slobodu, za sužnje uvek zvao spas. Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi – hvala i kletva spokojno slušaj zbor, ne traži lovore, pred uvredom ne bledi, i sa glupakom mani spor.
Cvetak
Uveli cvetak bezmirisni pušten u knjizi gledam ja. I gle, već mnoštvom čudnih misli duša se moja puni sva. Kog proleća je cvao cvatom i čijom rukom skršen bi? Da l’ poznatom il’ nepoznatom? Zašto ga ovde ostavi? Možda za spomen na poznanstvo il’ na rastanak možda dug? Na kakvu šetnju kroz prostranstvo, kroz tiho polje, tamni lug? Živi li on il’ ona živi, gde li je njihov kutak sad? A možda su i uvenuli ko ovaj ovde cvjetić mlad?
Dok Šumnim Ulicama Šetam
Dok šumnim ulicama šetam, il’ ulazim u prepun hram, nerasudne mladiće sretam, ja samo jednu miso znam. Ja kažem: godine će stići, i svi, koliko ima nas, pod večne ćemo svode sići i već je nekom blizu čas. Kad vidim hrast nasred poljane, ja mislim: starina će ova preživeti i moje dane, ko dane mojih pradedova. Detence pomilujem često i reknem “zbogom” u taj mah: Ja tebi dajem svoje mesto, ti bićeš cvet, ja biću prah. I svaki dan, i svaki minut ja pratim kao kobnu nit, sve čekam da l’ će slutnja sinut o času gde je kraj moj skrit. I gde će doći smrt po mene? U boju, il’ u valu plime, il’ susedne doline sene već spremne su da gosta prime? I makar da je hladnom telu svejedno gde će najzad biti, al’ ipak sve bliže rodnom vrelu svoj grobni san bih htio sniti. I neka smrt za među šalje: kraj nje će mladost sjati ista, i mirna priroda će dalje lepotom večitom da blista.
Još Uvek Čekam Ja
Zbog obala svoga zavičaja napustila si tuđi dom. Gorko sam plakao do kraja pred tobom u trenutku tom. Moje su hladne htele ruke da odlazak zadrže tvoj, da rastanka ne kratiš muke preklinjao je uzdah moj. Al ti si usne iščupala iz poljupca dubokog tog, u drugi kraj si mene zvala iz predela progonstva mog. Govorila si: “Dan postoji, i sastanka će našeg čas u senci maslina da spoji poljupcem novim opet nas.” Al tamo, pod visokim svodom što sja u plavom blesku svom, gde raste maslina nad vodom, usnula ti si večnim snom. Tvoj setni bol i čar lepote, sve uze urna večnog sna, sastanka poljubac nam ote, al još ga uvek čekam ja.
Tatjanino Pismo Onjeginu
Pišem vam – šta bih znala bolje? I šta vam više mogu reći? Sad zavisi od vaše volje prezrenje vaše da l’ ću steći. Al’ ako vas moj udes hudi bar malo trone i uzbudi, vi me se nećete odreći. Da ćutim ja sam prvo htjela, i za sramotu mojih jada ne biste znali vi ni sada, bar da se nadam da sam smjela da ćete opet k nama doći i da ću bar i rijetko moći u selu da vas vidim našem, da se veselim glasu vašem, da vam što kažem, pa da zatim o istom mislim i da patim dane i noći duge sama dok ne dođete opet k nama. Al’ osobenjak vi ste, znamo, i teška vam je selska čama, a mi… mi ničim ne blistamo, no iskreno smo radi vama. Što dođoste u naše selo? U stepi, gdje moj život traje, ja ne bih srela vas zacijelo i ne bih znala patnja šta je. Smirivši burne osjećaje, možda bih jednom (ko će znati?) po srcu našla druga vjerna i bila bih mu žena smjerna, a svojoj djeci dobra mati. Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’ na svijetu dala srce svoje! Oduvijek tako pisano je… Nebo je mene dalo tebi; moj život sav je jamstvo bio da ću te sresti izmeđ’ ljudi; znam, bog je tebe uputio, moj zaštitnik do groba budi… U snove si mi dolazio, i neviđen si bio mio, tvoj pogled me je svud proganj’o, u duši davno glas odzvanj’o… Ne, nije mi se san to snio, jer čim si uš’o, ja sam znala, sva premrla i usplamsala, i rekla: on je ovo bio! Ja tebe često slušah sama; govorio si sa mnom jednom kad prosjaku pomagah bijednom i kada blažih molitvama buru i jad u srcu čednom. Zar nisi ti i onog trena, o priviđenje moje drago, promak’o kroz noć kao sjena, nad uzglavlje se moje sag’o i šapnuo mi riječi nade ljubavi pune i iskrene? Ko si ti? Čuvar duše mlade il’ kobni duh što kuša mene? Utišaj sumnje što me guše. Možda su sve to sanje moje, zablude jedne mlade duše, a sasvim drugo suđeno je… Nek bude tako! Što da krijem? Milosti tvojoj dajem sebe, pred tobom suze bola lijem i molim zaštitu od tebe… Pomisli: ja sam ovdje sama i nikog nema da me shvati, sustajem i moj um se slama, a nijemo moje srce pati. Čekam te: nade glas u meni bar pogledom oživi jednim, ili iz teškog sna me preni prekorom gorkim i pravednim. Završih! Da pročitam strepim… Od stida više nemam daha… Al’ vaša čast mi jamči lijepim i predajem se njoj bez straha…
Voleo Sam Vas
Voleo sam Vas; i ljubav još, možda, nije ugasla sva u srcu mom; No nek Vas ona sad ne brine više, ja neću da Vas rastužujem njom. Voleo sam Vas nemo i bez nade, s ljubomorom i strepnjom srca svog; Voleo sam Vas iskreno i nežno, Voleo Vas tako drugi, dao Bog.
