“Mi smo ti koji su najavili politiku protiv migracije muslimana”, ponosno je, na samitu Višegradske četvorke u Pragu, rekao mađarski premijer Viktor Orban. I zaista, Orban je, kako mu i samo ime nagoveštava, pobednik. Da, on je pobedio, jer je stav Mađarske prema ilegalnim migracijama formulisan 2015. godine danas postao generalno prihvatljiv pristup u celoj Evropi.
Žica, koju je on podigao na granici ka Srbiji, danas je evropski mainstream. A kako su Orban i njegova politika postali evropski mainstream možda se najbolje vidi na primeru Nemačke.
Samo pomni pratioci dešavanja u Nemačkoj će se setiti koliko je medijske prašine diglo to što je krajem septembra 2015. godine, dakle usred ogromnog talasa izbeglica koji je zapljuskivao Nemačku, tadašnji bavarski premijer i lider vladajuće Kršćansko socijalne unije Horst Seehofer pozvao Orbana na konferenciju o migracijama, prenosi Al Jazeera Balkans.
“Moralni imperijalizam”
Ne samo što je to tada bio signal nesaglasja u demohrišćanskom bloku kancelarke Angele Merkel, već je Orbanov dolazak naišao na otvoreno negodovanje, kako vladajućih nemačkih stranaka, tako i opozicionih, koje su organizovale protest ispred zgrade u kojoj se održavala konferencija.
Štaviše, uz to je išao bezmalo isti stav većine nemakih komentatora i predstavnika nevladinih organizacija, koji su ironično isticali da se od Orbana može naučiti samo “kako da na izbeglice, kojima je neophodna zaštita i koji beže od građanskog rata, krenete suzavcem, pendrecima i vodenim topovima”. Sledili su pozivi javnosti da se “snažno suprotstavi Orbanu”, uz isticanje da se mađarski premijer okrenuo krajnjoj desnici.
S druge strane, Orban je tada odbacivao, kako je rekao, “moralni imperijalizam” Angele Merkel u evropskoj izbegličkoj krizi. “Ne dovodim u pitanje pravo Nemačke da sebi odredi moralne obaveze. Oni mogu da odluče da će primiti svaku izbeglicu ili ne… ali to bi trebalo da bude obavezno samo za nju”, rekao je tada Orban, ističući da Mađari ne mogu da razmišljaju na nemački način. Međutim, ispostaviće se da ni Nemci nisu mogli predugo da razmišljaju na taj “nemački način”. To što je Merkel odlučila da 4. septembra 2015. godine otvori nemačke granice za izbeglice tada blokirane u Budimpešti dovelo je u Nemačku više od milion tražilaca azila.
Kako je nestalo ‘Mi to možemo’
Uprkos tome što je Nemcima poručivala “Mi to možemo”, postepeno je menjala svoju politiku “otvorenih vrata” za izbeglice. Tako da je 2017. godine Berlin uveliko organizovao deportacije Avganistanaca, a svima koji su voljni dobrovoljno da se vrate nudila najmanje po 1.200 evra. Štaviše, novinarska istraživanja su otkrila da je Merkel još 12. septembra 2015. godine, na telefonskom sastanku sa najbližim saradnicima i vođama partija u vladajućoj koaliciji, odlučila da zatvori granice Nemačke sa Austrijom, ali da na kraju to nije učinjeno, u strahu da bi bilo nezakonito, ali i da ne bi u svet poslata slika kako nemački vojnici i policajci zaustavljaju žene i decu.
Dakle, Merkelino ponavljanje rečenice “Mi to možemo” bilo je iznuđeno, a potonje opravdavanje odluke i postepeno zatvaranje vrata Nemačke za tražioce azila iz mnogih zemalja, zapravo, politička igra. Kancelarka, pak, sebi nije mogla da dopusti da prizna da je htela da zatvori granice, jer su sa svih strana stizale pohvale o njenoj humanosti.
Doduše, sve veća zabrinutost Nemaca zbog toga što su migranti dolazili većinski u Nemačku nateralo ju je da postepeno menja svoju politiku. Tako je nestao i nemački “moralni imperijalizam”, kako je to definisao Orban. Nestao je nemački pritisak da sve zemlje Evropske unije prihvate izbeglice. Umesto toga, najbliži ljudi Angele Merkel su isposlovali sporazum Evropske unije sa Turskom i time zaustavili priliv izbeglica. Tako da je Orban, ne samo na posredan način, delom politički spasio Merkel, već i promenio evropsku mainstream politiku.
