Pančić: Šibicari u barutani

(Komentar*)

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ide u Sarajevo, kažu prvi put posle pet-šest godina, valjda ne bi li nekako pokrenuo s mrtve tačke razne nerešene probleme u odnosima Srbije i Bosne i Hercegovine.

Može se ovo reći i drugačije, uz primesu nečega što će zvučati kao cinizam, mada je puki realizam: Vučić ide da radi na izglađivanju odnosa koje je prethodno vrlo aktivno zamućivao, u mnogogodišnjem kontinuitetu. Čudno? Možda negde drugde, ali ne u Srbiji i ne na današnjem Balkanu.

U isto vreme, ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić baškari se na konferenciji u Bledu, gde do punog izražaja dolaze njegova elokventnost, poliglotizam, uglađenost i ostale vrline koje su veoma važne – pa je baš šteta što ih Dačić uopšte nema, ili ih bar perfektno krije.

Tako smo iz njegovih umnih izlaganja već čuli da bi bilo lepo da Evropska unija primi Srbiju u članstvo pre nego što se raspadne (EU, ne Srbija); Srbija se, dodaće opet realista preobučen u cinika, još odavno raspala – najkasnije onda kada su modeli poput Dačića u njoj postali neko i nešto.

Specifično hiperaktivni ministar odbrane Aleksandar Vulin, između ostalih svojih neprebrojnih i teško prativih aktivnosti u oblasti proizvodnje i distribucije magle, besplatno i nenaručeno podučava hrvatsku predsednicu Kolindu Grabar Kitarovićpolitičkom bontonu i antifašizmu pride; nije da se nju u tim oblastima ne bi imalo čemu podučavati, ima i te kako, ali nije da je baš jedan Vulin najpogodnija ličnost za tako nešto. Treba li objašnjavati zašto? Izgleda da treba.

Ono što povezuje Vučića, Dačića i Vulina jeste srodnost i isprepletenost „ranih radova“ ove trojice političkih vunderkinda, uzgajanih svojevremeno u inkubatorima Slobodana Miloševića, Mirjane Marković i Vojislava Šešelja.

Osvit novog milenijuma ćušnuo ih je, činilo se, na smetlište istorije, gde je trebalo da se doveka prave mrtvi i da budu zahvalni što neće odgovarati za svoje istaknuto i vidljivo sudelovanje u zajedničkom zločinačkom poduhvatu; jedva preko deceniju kasnije, obreli su se ponovo na vlasti, najmanje svojom zaslugom ili krivicom.

Ima li smisla nadati se da će dokazane palikuće da se volšebno pretvore u vatrogasce, ne samo u Bosni nego u regionu uopšte? U međuvremenu su savladali umeće izgovaranja politički korektnih fraza, to je belodano, ali služi li to ičemu u stvarnom životu? Ne bi se reklo da su se odnosi Srbije sa susedima popravili otkad su ovi i slični iznova na vlasti, naprotiv.

A i ti susedi, kad ih već spominjemo: na Kosovu je na pomolu „koalicija ratnih komandanata“, u Bosni glavnu reč vodi – i evo, Vučića dočekuje – Bakir Izetbegović, sin Alije Izetbegovića i ponosni nastavljač njegove politike. U Hrvatskoj kontinuitet s ratnim godinama nije toliko personalan, ali jeste stranački i (manje-više) ideološki: HDZ je ponovo neprikosnoven, a s njim ili negde na njegovim marginama, i kojekakva bagaža iz najgorih dana hrvatske istorije.

I u „ratu“ je sa svima u okruženju, čak i sa Slovenijom. Crna Gora je tu specifičan slučaj: ona promenu vlasti kao takvu ne poznaje iz vlastitog iskustva, ali se zato sama ta vlast evolutivno promenila – bar kada je u pitanju konstruktivnost u odnosima sa susedima – mnogo drastičnije i uverljivije od srpske. I uz stvarne rizike.

Doduše, kada već nabrajamo ove „renesanse“ gospodara ratova i njihovih tadašnjih majordoma, ne bi bilo pošteno preskočiti i jedan fenomen suprotne naravi: Milorad Dodik, predsednik manjeg bosanskohercegovačkog identiteta, danas je po mnogo čemu „najekstremniji“ od ključnih lidera u svim ovim učestalim „regionalnim paketima“, mada je baš on – u ratnim vremenima ničim iskompromitovan – devedesetih i ranih dvehiljaditih bio percipiran kao umerenjački glas razuma.

Da bi mu izostanak ratne hipoteke na kraju poslužio samo kao olakšavajuća okolnost u radikalizaciji sredstva i ciljeva banjalučke politike.

Kako je do ove „povampirene“ konstelacije uopšte došlo, i kako će se dotična razići, i može li to proći bez neke iracionalne štete? Imaju li birači u Srbiji i drugde po bivšoj Jugoslaviji problem s inteligencijom, ili s pamćenjem, ili je sve zapravo sasvim normalno u politici, zanatu najstarijem: danas si na vrhu, pa si malo dole, pa se opet uspinješ?

I niko ne svodi račune, niko te ne pita nije li te učinak prethodnog boravka na vlasti možda trajno isključio iz svakog društva koje bi da ima budućnost.

Verovatno nećemo predugo čekati da konstatujemo pravi ishod ovog „nostalgičnog“ trenda. Ono što čini da nam strepnja bude dublja od nade jeste mnogostruko dokazana činjenica da većina ovih uskrslih „ratnih junaka“ nije ništa naučila iz sopstvenih političko-ratnih biografija.

Recimo, to da se ozbiljan i odgovoran čovek, kamoli političar, baš nikada ne igra šibicama u barutani. Ovi „naši“ (u užem i širem smislu) očuvali su dečačko srce, prosto ne mogu da odole.

* Mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Radija Slobodna Evropa