Odnosi Srbije i BiH: Obećavajući pomak, ali…

Otkako je formirana aktuelna vlada u Beogradu, srbijanski se premijer Dačić, evo, već drugi put našao u poseti Sarajevu.

Kad je o odnosima između Srbije i BiH reč, pod terminom „pomak“ možemo podrazumevati doslovno sve što ne znači korak u nazad, uključujući čak i stagnaciju. Iako je, gledano unazad nekoliko godina, ukupna slika uglavnom nepovoljna, poslednjih se meseci može primetiti izvestan uzlazni trend. Minimalan, ali opet vredan pomena.

Jer, otkako je formirana aktuelna vlada u Beogradu, srbijanski se premijer Dačić, evo, već drugi put našao u poseti Sarajevu. Doduše, ovoga puta u svojstvu ministra policije, ali poseti se u zube ne gleda. Pri tome, nije nijednom prilikom davao neumesne, provokativne izjave, koje bi doprinosile (daljem) pogoršavanju odnosa. Čak naprotiv.

Ako dosadašnju diplomatsku aktivnost Dačića apropo BiH, u periodu otkako je postao premijer, uporedimo sa ponašanjem Srbije u vreme vlasti Borisa Tadića, koji je daleko češće gostovao u Banjaluci, kod svog intimusa Dodika, negoli u prestonici Bosne i Hercegovine, pomak se čini utoliko značajnijim.

Ipak, ne treba se zavaravati. Bez obzira na neke više nego (o)hrabr(ujuć)e poteze, a pre svega vezano za pristup kosovskom problemu, nova vlada Srbije neće suštinski menjati ono što se naziva strateškim pravcem i dugoročnim ciljevima spoljne politike. Taj pravac i ciljevi zacrtani su dosta davno, i nije ih moguće brzo i jednostavno redefinisati*.

No, kao mala i na međunarodnom planu prilično neuticajna država, Srbija je prinuđena da metode kojima nastoji doći do realizacije svojih dugoročnih ciljeva povremeno prilagođava i usklađuje sa tendencijama u svetu i okruženju. Stoga i trenutne pozitivne nagoveštaje u politici prema BiH treba tumačiti isključivo u skladu sa tom okolnošću.

Osnovni motiv za pomak koji se u poslednje vreme primećuje na polju odnosa Srbije prema Kosovu, na jednoj, odnosno BiH, na drugoj strani, sadržan je u potrebi da se što pre osigura datum za početak pristupnih pregovora sa Briselom. Ta je ambicija uzrokovana prevashodno, ako ne i isključivo, sve težim ekonomskim stanjem u zemlji. Beogradu je, da ne okolišamo previše, potreban svež novac, odakle god dolazio.

Iako taktika postupnog – i za sada, rekao bih, ipak samo privremenog – otopljavanja odnosa sa susedima najverovatnije nije posledica iskrene namere da se napusti stara, u značajnoj meri hegemonistička, politika, već je pre rezultat sve teže finansijske oskudice u kojoj se Srbija nalazi, iz toga itekako može proisteći nešto pozitivno. Jer Srbija će morati da popravlja odnose sa komšilukom i nakon što, i ukoliko, dobije željeni datum. Pogotovo tada.

Da li će Bosna i Hercegovina, koju izdvajam kao bez sumnje najugroženiju u regiji, znati to da iskoristi, to već zavisi od odgovornosti i zrelosti njene diplomatije, ali i vladajuće elite u celini. I upravo je to onaj deo priče koji bi najviše i trebalo da nas brine. To, naime, da će se unutrašnji haos u Bosni nastaviti da reflektuje na njenu spoljnu politiku, čak i ukoliko je niko sa strane – a tu pre svega aludiram na određene krugove iz Beograda – ne bude podrivao.

Obzirom da (de)stabilizacija prilika u Bosni, kao na žalosti i dalje nedovršenoj državi, mnogo više zavisi od uticaja spoljnih faktora, kako iz Evrope i sveta, tako i iz regiona, nego od njenog unutrašnjeg potencijala – i to upravo zato što je taj potencijal u međuvremenu gotovo sasvim ugušen – u ovom trenutku bi za Sarajevo taktički najmudrije bilo da se u spoljnoj politici rukovodi krilaticom „umiljato jagnje dve majke sisa“, ma koliko se to možda ne dopadalo znatnom delu građana BiH. Dakle, više diplomatskog lukavstva, a manje usiljenog dostojanstva.

Ali sve se ovo ipak prvenstveno odnosi samo na kratak, u najboljem slučaju srednji rok, dok će dugoročni odnosi (snaga) na Balkanu neminovno – i neizostavno – zavisiti od budućnosti Evropske unije. A ona, baš kao i naša ovdašnja, deluje sve neizvesnije i utoliko teže za predvideti.

*NAPOMENA/FUSNOTA: Ovde se, uz ostalo, još jedna jako bitna činjenica stalno mora imati na umu: reč je o strahovito velikom uticaju Srpske pravoslavne crkve na sve bitnije političke i društvene procese u Srbiji (katkad i izvan nje), pa tako i na njenu spoljnu, a pogotovo regionalnu politiku. Koliko je taj uticaj destruktivan i retrogradan, mislim da nema potrebe posebno objašnjavati; vidljivo je i previše.

tačno.net – Milan Marinković

Foto: Midhat Poturovic (RFERL)