Novi kapitalizam u Americi

Upotrebio sam frazu „novi kapitalizam“ u svojoj knjizi iz 2019. godine „Kapitalizam, sam“. Šta je tu novo? U klasičnom kapitalizmu 19. veka evropski ekonomisti dele društvo na dve klase: jednu koja poseduje kapital (ili marksističkom terminologijom „sredstva za proizvodnju“) i drugu koja ne poseduje kapital i da bi preživela prodaje svoju radnu snagu kapitalistima. To je bio grub ali tačan prikaz sveta razvijenih ekonomija 19. i ranog 20. veka. (U manje razvijenim ekonomijama, vlasništvo nad zemljom i politička moć povezana sa posedovanjem zemlje igrali su veću ulogu.)

Taj kapitalizam se promenio u 20. veku pojavom onoga što su mnogi nazivali novom „menadžerskom“ klasom. Uspon menadžera – ljudi koji ne poseduju sredstva za proizvodnju niti su obični radnici, već upravljaju sredstvima za proizvodnju u ime kapitalista koji lenčare igrajući golf na Floridi – najavio je Džejms Bernam u svom klasičnom delu iz 1941. godine, a zatim su ga dalje razvijali Džozef Šumpeter, Rejmond Aron, Džon Kenet Galbrejt i Danijel Bel, između ostalih, tokom 1960-ih i 1970-ih godina. U istom duhu je i novija knjiga „Menadžerski kapitalizam: vlasništvo, upravljanje i novi način proizvodnje“, autora Žerara Dumenila i Dominika Levija. Za kritičku analizu ove knjige pogledajte tekst Nikol Ašof u časopisu Jacobin.

Percepcija kapitalizma kao troklasnog društva, sa menadžerima koji se uzdižu kao nova vladajuća klasa, oslanjala se na kontrast koji je Marks sâm uočio, ali nikada nije u potpunosti razrešio, između dve uloge kapitaliste, uloge onoga koji obezbeđuje sredstva za proizvodnju i onoga koji organizuje njihovu upotrebu (ili po Lionu Valrasu, kapitaliste i preduzetnika). Bilo bi logično da te dve funkcije budu razdvojene i to se i desilo. To razdvajanje – kako tvrde pomenuti autori – stvorilo je novu, treću klasu menadžera. Veoma dobar nedavni rad autora Aleksandra Širata razmatra ovaj fenomen iz marksističke perspektive.

Ali menadžerska revolucija je bila precenjena. Ona se u stvari nikada nije desila niti se dešava sada. Menadžeri kao takvi nikada nisu uspeli da stvore treću klasu. Umesto toga, kako sam tvrdio u svojoj knjizi iz 2019. godine, a što potvrđuju i nekoliko novih radova, desio se uspon homoplutske elite u SAD-u, a delimično i u drugim bogatim kapitalističkim ekonomijama. Šta je homoplutija? Kao što često činimo kada se suočimo sa novim fenomenom, pribegavamo kovanju novog termina koristeći grčke reči: „isto bogatstvo“, ili bogatstvo koje dolazi i iz takozvanog „ljudskog kapitala“ odnosno iz radnog dohotka, i iz produktivnog i finansijskog kapitala, odnosno iz vlasničkog dohotka. Homoplutska elita sastoji se od ljudi koji su istovremeno među najbogatijim kapitalistima i najbogatijim (najplaćenijim) radnicima. To mogu biti izvršni direktori u finansijskom sektoru, inženjeri, lekari, softverski inženjeri, koji samim tim primaju visoke plate, a istovremeno poseduju i značajna finansijska sredstva koja im generišu dovoljno visok kapitalni dohodak da ih pozicioniraju na vrh distribucije prihoda od kapitala. Taj novac su možda nasledili, ili su možda dovoljno štedeli tokom života od svojih visokih plata da bi se transformisali u najbogatije kapitaliste. Ne znamo tačan značaj svakog od ta dva kanala bogaćenja, jer je ova oblast istraživanja nova i još niko nije koristio longitudinalne podatke koji bi, u principu, trebalo da nam pruže odgovor na to pitanje.

Empirijski, homoplutiju posmatramo na sledeći način. Uzimamo najbogatijih deset odsto ljudi po dohotku nakon oporezivanja u SAD-u i računamo koliko njih je istovremeno i među najbogatijih deset odsto po dohotku od rada i među najbogatijih deset odsto po dohotku od kapitala. Važno je napomenuti da bismo u klasičnom kapitalizmu očekivali da skoro svi koji su u prvih deset odsto po ukupnom dohotku većinu tog dohotka ostvaruju kroz vlasništvo nad kapitalom, ali gotovo niko od njih ne bi bio među najplaćenijim radnicima. Dakle, biti bogat i biti kapitalista bilo je sinonimno. U stvari, upravo to i danas nalazimo u manje razvijenim kapitalističkim ekonomijama poput Brazila ili Meksika.

U razvijenijim kapitalističkim ekonomijama kao što su Sjedinjene Američke Države, skoro trećina ljudi sa visokim dohotkom istovremeno spada među najplaćenije radnike (kada su ljudi rangirani samo po dohotku od rada) i među najbogatije kapitaliste (kada su ljudi rangirani samo po dohotku od kapitala). Štaviše, nalazimo da se značaj homoplutije neprekidno povećavao tokom poslednjih četrdeset godina.

Grafikon ispod, iz rada koji sam napisao sa Jonatanom Bermanom, dokumentuje ovo korišćenjem tri različita izvora podataka: Anketu trenutne populacije u SAD (najvažnija anketa o dohotku u SAD, standardizovana od strane Luxembourg Income Study – LIS), Anketu finansija potrošača (anketa koja se fokusira i na distribuciju bogatstva i dohotka u SAD) i Distribucione nacionalne račune (DINA) koje su originalno razvili Toma Piketi, Emanuel Sez i Gabrijel Zukman, a koji kombinuju fiskalne, anketne i nacionalne računovodstvene podatke. Sva tri izvora govore istu stvar: udeo homoplutskih bogataša porastao je sa jedne petine najbogatijih 10% 1980-ih na skoro trećinu danas. Štaviše, Berman i ja procenjujemo da se oko 20% porasta nejednakosti dohotka u SAD od 1980. godine do danas može objasniti upravo rastom homoplutije, i to kada se svi drugi faktori drže konstantnim, a jedino se povećava veza između visokog dohotka od rada i kapitala kod istih pojedinaca. Efekat homoplutije je jači od efekta povećanog učešća kapitala u ukupnom dohotku. Jednostavno rečeno: nije samo stvar u tome što je udeo kapitala u ukupnom dohotku u SAD porastao; još je važnije to što je taj porast kapitalnog dohotka otišao u ruke ljudi koji su već imali visoke plate. Analize rastuće nejednakosti dohotka više ne mogu da ignorišu ovaj razvoj događaja.

Napomena: ovaj grafikon prikazuje udeo ljudi u top 10% po dohotku u SAD koji su istovremeno i među najbogatijim kapitalistima i među najplaćenijim radnicima.

Zašto je homoplutija važna? Možda se čini da je to poželjan razvoj događaja jer briše klasnu razliku između kapitala i rada. Ovde imamo ljude koji u svojoj ličnosti poništavaju tu ključnu razliku koja je bila izvor klasnih borbi i revolucija. Šta tu nije u redu? Zar taj razvoj ne bi trebalo pozdraviti i slaviti? Da na neki način, ali ipak ne zbog mnogih drugih razloga. Homoplutija takođe predstavlja stvaranje nove elite koja je otporna na šokove na tržištima rada i kapitala, te je u stanju da očuva svoju poziciju čak i ako stopa povraćaja na velike kapitalne iznose (kao što su njihovi) opadne ili ako njihovi visoko kvalifikovani poslovi odjednom postanu slabije plaćeni. To je elita otporna na makroekonomske šokove, sastavljena od visoko obrazovanih ljudi koji su pohađali najbolje škole i verovatno osećaju da su zaslužili svoju nadmoćnu poziciju. Za razliku od staromodnih kapitalista, homoplutska elita smatra da zaslužuje svoj visoki dohodak: možda će prikladno zaboraviti kapitalni deo tog dohotka i fokusirati se isključivo na onaj radni za koji su dugo učili i sada ga vredno obavljaju.

Tri stvari su ovde povezane: vlasništvo nad velikim kapitalom, visok nivo obrazovanja i visoko plaćen posao. Tako umesto klasnog društva starog kapitalizma sada imamo društvo kojim upravlja elita. U svojim ličnostima oni prevazilaze kontradikciju između kapitala i rada, ali to postižu samo po „cenu“ izdvajanja iz ostatka društva – stvaranjem elite koja sedi na njegovom vrhu.

Novi kapitalizam je prisutan u svim razvijenim zemljama. Grafikon ispod, izračunat na osnovu podataka iz Luksemburške ankete o prihodu (LIS), prikazuje procenat ljudi u najbogatijih 10% po dohotku koji pripadaju homoplutskoj eliti: taj udeo se kreće od skoro 30 odsto u SAD-u i Italiji, do 16 odsto u Japanu i Južnoj Koreji. Međutim, u manje razvijenim kapitalističkim zemljama (Mađarska, Brazil, Meksiko) on je ispod 10 odsto. Usput rečeno, i možda značajno, podaci za Kinu iz 2013. godine pokazuju da je udeo homoplutskih pojedinaca u toj zemlji veći nego u bilo kojoj drugoj, i iznosi 32 odsto.

Napomena: ovaj grafikon prikazuje procenat domaćinstava obogaćenih od rada koja su istovremeno bogata od kapitala, na osnovu LIS podataka za period 2015-18.

Ova elita će biti u potpunosti formirana i neprobojna kada joj pripadne 80 ili 90 odsto najbogatijih 10% po dohotku. Društvo podeljeno po klasama, kakvo je nekada postojalo, nestalo bi i ustupilo mesto društvu kojim upravlja elita, za koje bi ekonomske i političke teorije o dominaciji elite mogle biti relevantnije od jednostavne marksističke klasne analize.

Global inequality and more 3.0, 24.07.2025.

Prevela Luna Đorđević

Peščanik.net