Nikada ne bih umro zbog svojih verovanja, jer šta ako sam u krivu?! – Betrand Rasel
Iz groba oni oblikuju naše živote mnogo više nego dok su bili živi! – Kostika Bradatan[1]
Sažetak
Nameravam da ušniram četiri pertle u ovom eseju: (1) mrzovoljno odbacivanje decentralizacije kod Slavoja Žižeka, (2) vapaj za empatijom kod Kristofera Norisa u eseju „Kud se dede solidarnost?“ u Sosiolodži Žurnalu nevjorškog državnog koledža (preneto i na sajtu „Nova Atlantida“), (3) pitanje koje je glumac Volas (devojačko Valas) Šon uputio Noamu Čomskom u jednoj epizodi čuvenog podkastu gradske biblioteke Njujorka i (4) jedan mogući koncept moga ličnoga žrtvovanja, jer: valja spasavati čovečanstvo, neka ide život.
Dok pandemija nije unela sveopšti strah i naterala nas da se najpre zaključamo u stanove (ako imamo krov nad glavom), a potom da sve šutkajući se u dupence s radošću damo da nam se otfikare slobode i da pristanemo na kovid–ausvajse i da se bockamo neispitanim vakcinama – da ne bismo propustili svoja letovanja, kafanisanja, slave, svadbe i nameštene velike derbije – pri čemu smo bili spremni da cinkarimo naše bližnje za ravnozemljašenje i miletovsko–protiv–tranzicijsko ponašanje, dakle dok nas i dalje nerazjašnjeni virus nije presekao, još se verovalo u onu izreku: Ovaj svet nam je samo dat na pozajmicu, a naša obaveza je da ga potomcina ostavimo u boljem stanju.[2] Reciklaža, smanjenje emisije CO2 u atmosferu, zamena fosilnih goriva „ekološkijim“, održivi rast privrede, očuvanje vodnih resursa, solidarnost…
Ali onog trenutka kada smo se uplašili za svoj život a svoje bližnje počeli da smatramo krvnim neprijateljima koji će nam kašljanjem u lice skratiti život, prestale su sve te tlapnje: niko više ne reciklira plastiku staklo papir, niko više ne fantazira o zatvaranju rudnika uglja i odustajanju od mazuta, brinemo samo o tome da nagomilamo dovoljne zalihe toalet papira, meda, lešnika, konzervi, pirinča i ulja, i da preguramo narednu grejnu sezone, a posle nas potop. Umotani u šalove i višeslojno obučeni, s babinim hulahopkama na glavama (dok u apoteke nisu stigle kineske hirurške maske), ličili smo na kaubojske pljačkaše banaka u nemim filmovima Dejvida Grifita, fon Sternberga, Bastera Kitona i Kinga Vidora dok smo se u cik zore gurali ispred supermarketa da u dozvoljenoj luknji policijskog časa nabavimo namirnice za deset dana. Odrekli smo se svega jer želimo da živimo. Da li je takav život bez svega osim golog metabolizma vredan življenja ostaće pitanje za one koji vole živeti opasno[3]. Mi, robovi asepsoleta maramica i zasebnih pladnjeva za sečenje piletine (da ne umremo od pilećih bakterija), mi, koji u XXI veku sirovo mućeno žumance i „tiramisu“ više ne konzumiramo iz straha od ubilačke salmonele, mi, koji se promaje plašimo više nego Amerikanci hleba uz ručak, mi, koji ne sedamo na daske u javnim toaletima – mi takvo pitanje ne postavljamo. Utronjali smo se. Tu pojavu maskiranja proročki je opisao bend „Dorijan Grej“ (=Ma(s)simo Savić) u pesmi Ti si tu[4], A1 pesmom s kultnog albuma „Za tvoje oči“ iz 1985 u izdanju Jugotona.
Ti si tu, ti si tu
Daj da ti vidim lice
Ti si tu, ti si tu
Dah se topi u zraku
Ti si tu, ti si tu
Daj da ti vidim lice
Zagrli me
Svanut će dan
Prelistajmo svoje noći
Ruke, prošlost
Uhvatimo za trenutak
Boje na slikama
Tako si blizu, učini to
Nek’ traje u namaaaaaaa…!
Kristofer Noris je u pomenutom eseju „Where Did Our Solidarity Disappear?“ lamentovao nad gubitkom dve stvari u amerikanskom društvu: javnog dijaloga o društvenim pitanjima (pri čemu postoji volja da se sasluša druga strana i prihvate tuđi argumenti) i spremnosti da se žrtvuje malo komoditeta i para za ljubav javnog interesa i opšte dobrobiti. Noris tu kao zlatne primere navodi mòbe kod izgradnje mosta „Golden gejt“ u Frisku i mnogih nevjorških i čikaških komunalnih zgradâ… Doduše, gotovo sve u doba dva Ruzvelta… Naravno da sam se ja prisetio samodoprinosa za izgradnju tramvajskih šina u Beogradu početkom 1980-ih, svejugoslovenske obnove Skoplja 1967, poreza za pomoć Crnoj Gori 1979. (oba puta posle zemljotresa): niko se nije bunio, osim po kafanama. Solidarnost Srednjeg Zapada je nestala, kaže Noris[5] i nema šanse da će se u dogledno vreme vratiti. Čak ni pretnja globalne katastrofe nije u stanju da natera inteligentne (ajde!) vlade zapadnih zemalja da ostvare Protokol iz Kjota. Diter Helm u članku „Zašto je propao kjotovski pristup“ pokušava da krivicu za to svali na loš pristup: umesto da se govorilo o emitovanju ugljen–dioksida, trebalo je voditi računa o potrošnji istog.[6]
Čomski opetovano upozorava da na Zapadu trenutno najmanje 40% stanovništva ne veruje u globalno zagrevanje, ili – što je isto – smatra da je to ionako Božija volja. To je neraskidivo povezano s hrišćanskim fundamentalizmom, koji je u velikom broju slučajeva identičan hrišćanskom cionizmu. U prevodu: pasatizam kod ljudi koji znaju samo za jednu knjigu – Bibliju. Prvi zapadnjački belolistićar, Gor Vidal, razočarao se u Džona Kenedija kano naši belosmećari[7] u žutu ljigu. Niko toliko kritičkih reči nije prosuo o braći Kenedi koliko Vidal.[8] Ali zašto, zaboga? Uvežbao bi se Džek i u drugom mandatu rasturio s liberalnim reformama. Čak je i Huver imao zrnce poštovanja za njih dvojicu. Kako to da se liberalima ne oprašta trun u oku, a oveštalim desničarima se opraštaju balvani u dvorištu i daje im se još jedna šansa? Ko danas govori „nikad više Hića, Staljin, Sloba, Pol Pot, Bokasa, Hari Truman…!“? Niko, svi govore„nikad više Kenedi, žuta ljiga, Pjer Trudo, Gorbačev, Bota, Uilson, ludi Aljende!“ Kenediju su govore pisali Vidal i pre svega Norman Majler, liberali par ekselans.
Poslednja liberalna šansa Amerike bio je Džimi Karter, kome je kampanju vodio – Hanter Tompson! Ali ni Karteru nisu dali da naučeno gradivo pokaže u drugom mandatu a Tompson se, opet, mnogo razočarao… Uostalom, kako je Karter srušen a Regan ustoličen? To su svi zaboravili. Otmica američkih diplomata u teheranskoj amabsadi, udešena je u dogovoru s naftašima iz Saudijske Arabije, Reganovog štaba uz blagoslov Republikanske partije i ideja je bila da se Karter ponizi pred izbore 1980. i da se oteti diplomati i službenici puste čim Regan pobedi. Te prljave spone Saudijaca i teksaških naftaša (koji su podržavali Niksona nekada a Regana tada) neuobičajeno iskreno razotkrio je jedan funkcioner Forin Ofisa u fertutmi koja je nastala posle likvidacije egipatskog predsednika Anvara el Sadata. „Sve ukazuje na umešanost Saudijske Arabije čiji prsti odavno rovare u spoljnoj politici SAD a sve protiv mira na Bliskom Istoku…“[9]
Da, MI6 je decenijama bio u rukama Sovjeta, ali je CIA vazda bila lakoma na pare i gledala kroz prste talibanima svake fele. Teksaški i saudijski naftaši su jedni drugima njuškali guze kao ratni veterani Srbije i Hrvatske…
Ali, kud odoh ja? Počeo sam o hrišćanskom fundamentalizmu čija je najglasnija odlika – puritanizam. Gor Vidal je još za Regana govorio – a povodom najave da će čika glumac da osnuje memorijalnu biblioteku – da je on pročitao samo jednu knjigu, neku biblijsku slikovnicu, dajdžest Biblije[10]. Ali: isto to su dvadeset godina kasnije govorili za Trampa i ama baš niko se nije setio odakle te reči. Dajdžest Biblije bila je omiljena literatura i Roja Kona i njegovog mlađahnog ljubavnika, kršnog oficira Dejvida Šajna. Čitav taj konzervativni talas – Regan, Tačerova, Buš – zasniva se na ljudima koji veruju da je sve istina što piše u Bibliji[11]. Završiću ovu digresiju dvema napomenama Bogdana Tirnanića i jednim štosom „Montija Pajtona“. O glupljem bratu Džimija Kartera, Biliju, Tirke piše: „Nikada mu nije palo na pamet da makar jednu konzervu piva uzme na račun države!“, a o kratkom boravku Roja Kona i Dejvida Šajna u beogradskom hotelu „Moskva“ 1950-ih, on piše: „Po celu noć su se gađali jastucima!“, dok za buduću gvozdenu lejdi Pajtonovci u animiranom skeču vele: „Ovde je mozak Margaret Tačer!“ (strelica pokazuje njen desni gležanj)[12]
Elem, iako mnogi tvrde da ako se dobri ljudi povlače iz politike, onda to znači samo jedno: da ćemo najvažnija pitanja prepustiti najgorima[13] – preovlađuje lenjost, u SFRJ poznata pod proverbijalnim imenom apolitičnost a danas u odvratnoj sintagmi ne pripadam nijednoj stranci (ali podržavam sve što radi vlast). Ipak, decentralizacija bi, u principu, trebalo da bude dobra i za one gore i one dole. Oduvek sam se pitao kako jedan jedini Deda Mraz može da stigne do baš sve dece ovog sveta. To pitanje je čak naučno obrađivano![14] Kasnije sam se pitao kako je Isus mogao da nahrani čak hiljade ljudi sa samo nekoliko vekni hleba i jednom ribom ili dve ili pak s nekoliko ribica i kako Sveti Petar stigne da intervjuiše baš svakog pokojnika. Isus je, dakle, čak u dva navrata nahranio uboge bez socijalne pomoći i te brojke odnosno različite količine namirnica su me snažno podsetile na brojčanu klackalicu mučenog Grunfa u epizodi Udarac s boka iz stripa „Alan Ford“. Jednom je pet hiljada ljudi zasitio s pet vekni hleba i dve ribe, a drugom prilikom četiri hiljade ljudi pomoću sedam vekni hleba i „nekoliko ribica“ (girica?). Prvi ketering je opisan u sva četiri jevanđelja a drugi u Markovom i Matejevom. Tako da te brojke pomalo podsećaju na tu epizodu „Alana Forda“ u kojoj Grunf s puno truda ali nevešto pokušava da memoriše lozinku koja se sastoji od određenog broja znakova za uzbunu, zavisno o snazi neprijatelja.
Doduše – da se s „Alana Forda“ vratim na sholastičku problematiku – Petar zapravo nema problem s vremenom u ovom našem zemaljskom smislu – gore je večnost, jelte, gore je kao u banci i pošti frtalj vremena pre isteka radnog vremena: mi koji smo ušli da ne brinemo, ima da obrade naše zahteve… Ovaj moj rezon je kanda previše benevolentan spram čika Pere, jer Kevin Lejhi (Leahy), doktor strateškog lideršipa, mnogo malignije pokušava da Petra stavi na pijedestal i ponudi ga kao vrhunskog činovnika–menadžera na određeno vreme![15] To je jedan problem, na onom gornjem kraju: ne može direktor sve sam, pa delegira posao na izvršne direktore a ovi na menadžere, oni pak na upravnike, ovi na šefove sektora i tako sve do tzv. baze, gde su portiri, marice hrdala, mije i čkalje… Znači – rasterećenje vrhovnog šefa je motiv, da bi on imao više vremena za ljubavnice, kokain, smučanje na Nepalu i izležavanje na Sejšelima. Ali, onoj bazi se prodaje ideja da je to za njihovo dobro, da eto i oni odlučuju a ne samo da služe drugome. I provobitno je to izgledalo kao da tako različiti ljudi kao što su guru Prasad Švami, motivacioni kouč O’Liri i guru psihodelije Liri kao i Maks Friš govore isto od reči do reči, premda udaljeni hiljadama milja prostorno i stotinu godina vremenski, a Radivoje Lola Đukić je na konvenciji Građanskoj saveza 1993. g., uveličanom gostovanjem predsedničkog kandidata Milana Panića rekao nešto veoma slično: „Mnogi misle da su važna zanimanja umetnika, doktora, inženjera, ali ja mislim da je najvažnije zanimanje političara…“[16]
Slavoj Žižek je, međutim, po običaju kontrirao samo da bi bio zanimljiv i sladostrasno je ispoljio svoje gađenje prema lokalnoj samoupravi, odnosno decentralizaciji (što je, rekoh, zapadno svetovno ime za samoupravljanje). On je rekao: „Ta definicija grčkog Foruma koja se primenjuje u današnjoj decentralizaciji je za mene najodvratnije nešto: naime to da se okupimo u nekakvoj Agori pa da diskutujemo šta nam je najbolje. Ne, ne i ne! Ja hoću da živim [zamislite njegovo poslovično šuškanje, ušmrkivanje, mahanje rukama, povlačenje samoga sebe za nos i dodirivanje po licu] u svom stanu kako ja hoću, da pišem knjige, da kuckam kažiprstom po tastaturi, da gledam filmove sa di–vi–dija i slušam mog Mocarta i Betovena, da mi je kuća čista ali prazna [zamislite: samo police sa knjigama i televizijska komoda i radni sto, ostalo parket a na podu madrac]. Samo čistačici i pomoćnici da dam bakšiš jednom u dve nedelje da mi srede i operu i meni fino, neka neki opštinski funkcioner to za mene odluči, neka on vidi i izračuna, ja neću s ljudima da se akam! [zamislite smeh odobravanja u publici][17].“
Okej, Žiži je dao apoteozu introverta – kakav je on inače (premda voli publicitet) – ali, kao i u opisu stanja u Americi („bravo za Obamaker“ uz potcenjivanje priče o zdravstvenom osiguranju u SAD) i u mudrovanju o Ruzveltu („isti Staljin“ i „isti Tramp“/??!/) –po pravilu on on nema mnogo poveznica sa stvarnim životom. Jer, naivna ideja decentralizacije pretpostavlja da će ti opštinski šerifi biti lokalci, viđeni ljudi, cenjeni u komšiluku, da će oni biti kao šerifi u američkim filmovima: da sve probleme rešavaju bez upotrebe sile, da deci daju lizalice a s dedama popiju po pivo, da su kao naše deke prvoborci 1970-ih, dični penzosi koji umeju mladima preneti tekovine NOB-a itd. Ali šta ako su umesto njih komesari multinacionalnih kompanija i/ili obesnih diktatora, s ciljem da izmuzu i iskoriste lokalne resurse i zatruju tu idilu drvenih tarabâ i kućica s okućnicama? Jer, šta ako bi se Žiži preselio kod nas, na primer neka medena zamka, Srpkinja, dobro mu popuši i on se preseli ovamo, premetne se u pravoslavca i kupi kuću u, na primer, Ritopeku ili nedajbože Batajnici, i krene on tako sa svojim pustinjačkim životom i zaključa se u kuću i piše, piše, kucka kažiprstom po tastaturi, uzima insulin redovno, gleda blokbastere na plejeru i – šta mislite šta mu se desi?
Da, pogodili ste: padne mu krov na glavu ili mu se sruši zid. Jer, ta lokalna samouprava, to jest decentralizovana administracija, nije u rukama viđenih šerifa i uglednih građana, takoreći izbornih knezova, nego u rukama korumpiranih korporativnih komesara. Eto otud se danas čovek mora angažovati, mora da mrdne dupetom, nema se vremena za svoja četiri zida, jer će ti te zidove srušiti lakomi investitor. Današnji mali čovek pati kao lik Sem Louri u tumačenju Džonatana Prajsa u filmu Brazil Terija Gilijema. Godinama sam koristio tu scenu kao metaforu za današnjeg plebejca kome sve više sužavaju slobode i životni prostor, a onda me je nedavno pokrao niko drugi do – Teri Gilijem. Eto i on se tako oseća, misli da ga je Tramp sada konačno stavio u tu poziciju.[18]
Ipak su u pravu Radivoje Lola Đukić i guru Prasad i Maks Friš: introvertovani intelektualac i prekarni rabotnik ne mogu da priušte apolitičnost. Uz sve brige oko honorara, rezidensija, letovanja, kredita, lekova za starije članove porodice, nabavku školskog pribora, zimnice i ogreva – mora se i u mesnu zajednicu, pa i demonstrirati. Jer, nasilnici lome bagrenje, a ako kao baka Coka uzmete pravdu u svoje ruke, nećete moći da obezbedite Dobričaninovu za advokata…[19]
„Kada god me uhvati da počnem da džogiram, ja legnem na kauč i čekam da me to prođe!“,
čuvena je izreka kolumniste Arta Bačvolda (devojačko Buhvald). Izreku je nekoliko puta citirao tadašnji dopisnik Politike iz SAD, osvedočeni ka–ge–beovac Jurij Gustinčić, a i gosin Tarana u istoimenom stripu gotivio je taj pristup i uvek posle ručka prilegao i pokrio se – novinama, kao tolike socijalističke tate našeg detinjstva.[20]
Od takvog rezonovanja polazi Volas Šon kada je u podkast gradske biblioteke Nevjorka pozvao nikog drugog do Noama Čomskog i razgovor počeo otprilike ovako:
„Jeste, volimo da udelimo klošarima, ako su nam simpatični i ako su nam ruke slobodne – obično se umorni s posla vraćamo sa cegerima – brinu nas ekologija, ratovi u svetu i sve manji broj nosoroga, belih tigrova i leptirova ’Monarh’, ponekad se pridružimo akciji kuvanja za javne kujne, ali mi bismo u stavri najviše voleli da se izvalimo na kauč, po mogućstvu uz klopicu i pićence, i da gledamo neki sport ili stari film, a ne da diskutujemo po mesnim zajednicama… Šta mislite vi, da li je ovo tačno što sam rekao?“ i publikom se naravno prolomio osrednje glasan smeh odobravanja.[21]
„Bože sačuvaj!“, rekao je na to Čomski staloženo. „Ima toliko dokaza za suprotno!“ On nije voleo humor radi humora, ne bih rekao da ga ne poseduje, humor, mislim – koristiću prezent, još je čovek živ i izgleda da ga se i Sveti Petar plaši – ali on preferira sarkazam i satanski osmeh, Čomski je Lucifer marksizma. I dokaze je našao u anglo–saksonskoj radničkoj štampi od polovine XIX veka pa do uspona advertajzinga:
„Pogledajte o čemu su pisali ti asopisi, kako je tu bilo kulture i umetnosti, radnici nisu imali mnogo razreda škola, o koledžima da i ne govorimo, ali su čitali kao nenormalni, zapravo su čitali mnogo više od aristokrata i bogatuna…[22] To što vi pišete je ono u šta marketinški gurui i vođe velikih korporacija žele da ubede narod i nažalost to im više nego dobro uspeva!“
I naravno da je glumac Volas Šon, poznati liberal i levičar, znao da će Čomski da tera vodu na tu vodenicu, zato ga je i pozvao. Reči velikog lingviste koji se petlja u ono što mu nije struka podsetile su me na jednu seriju emisija o američkim vinarima iz Kalifornije i Nju Meksika (iz Nevmehike, kako bi rekao Nikola Kirić u Nevenu čika Jove Zmaja). Tu se videlo da Ameri ’ladno koriste usluge NASA-e za tačne dugoročne meteorološke podatke i da im je jedino vjeruju u vinarstvu marketing a geslo: „ne može dobro vino da košta ispod 100 dolara po flaši!“, rezon koji kao da je izašao iz bljuvotine „Seks i grad“ Daren Star. Sličan tretman vina čijem je kvalitetu dokaz jedino cena vidi se i u epizodi serije „Kolombo“ „Any Old Port in a Storm“ iz 1973. s Donaldom Plezensom kao posvećenikom u vino (a opisanim kao ludi matematičar). U toj seriji emisija je raskrinkano kalifornijsko i nevmehikansko vinarstvo kao neorobovlasnička, dapače postkolonijalistička ujdurma, zasnovana na izrabljivanju Mehikanaca, koji žive u kamp prikolicama, rade kao u jugotutunskim kombinatima pre II Svetskog rata i kusaju samo lubenicu s ’lebom. Jer, vajni vinari ništa ne znaju, kod njih je sve automatizovano, oni ruke nisu isprljali, pelcere nisu nakalemili, oni govore o kvalitetu obroka uz vino a sámi ne umeju da kuvaju i naručuju od firmi za ketering, novinaru kažu: „Mehikancima svake godine poklonimo po po majicu s našim logom i gajbu piva, jer nije u njihovoj tradiciji da piju vino…“ A onda isti novinar ode do Mehikanaca, do njihovih prikolica, a tamo – vino „Т’га за југ“, „Kratošija“, „Tikveš“, klopa koja se sporo krčka po deset sati, oni čitaju Hegela i na policama im je monografija o Ljubi Popoviću, LJUBA, izdanje MoMa, sa gramofona gruva Šopen. „Nikada nas nisu posetili, oni misle da smo mi seljaci koji cepaju pivčugu i jedu samo ‘leba i lubenice. Svake godine nam poklanjaju neke glupe majice… Koje koristimo kao krpe za sudove!“[23]
Eto, Čomski je ubô temu koja je vredna zasebnog eseja: zločinačka uloga advertajzinga kako u politici i kreiranju javnog mnjenja („Proizvodnja konsensuza“ Semjuela Vulija je Čomskijevo omiljeno štivo za citiranje!) tako i promovisanju konzumerizma[24].
Ali da se vratim na temu budućnosti i solidarnosti: frapantan je ambis koji deli kalifornijske vinare od njihovih meksičkih rabotnika: vinari žive u hacijendama i održavaju vinske promocije i sajmove, uvek su u lepim odelima i jedini posao im je da nadgledaju kompjutere koji upravljaju velikim cisternama, govore o somelijerstvu a niti umeju da kuvaju niti znaju koje sorte vina gaje i čitava žvaka im se svodi na to kako podići cenu po boci i uvaliti je bogatim kupcima. Njihov rezon se gotovo nimalo ne razlikuje od rezona „proizvođača“ parfema: dizajn etikete, ime vina i marketing su im važni koliko ovim drugima dizajn flašice i izbor manekenke, tzv. „zaštitnog lica“. Mehikanci, s druge strane, aktivno sudeluju u zaštiti životne okoline, iako su zapravo izmešteni u pustinju. Oni prave ekološku „širu“ za srednje škole (pije se uz užinu), organizuju edukativne kampove na kojima se omladina upoznaje s lekovitim efektima grožđa kao voća, a proizvode koji ostaju njima takoreći poklanjaju ugroženima. Svest o socijalnom položaju ljudi koji ne poseduju hacijende izuzetno je visoka i oni su bili redovni glasači Demokratske Stranke… U njihovim kamp prikolicama nema kiča kao u hacijendama, oni zaista kuvaju, cene zdravu hranu i na vinarenje gledaju kao na kulturni skok sa šumske i sakupljačke privrede u stacionarnu, zemljoradničku privredu, koja je zapravo iznedrila pismo i književnost.
★★★
Vreme je da se vratim na sopstveno žrtvovanje koje sam pomenuo u uvodu. Dakako, još ga nisam preduzeo, jer: ko bi onda ovo pisao? Ali, valjalo bi. Nema vajde od zabadanja glave u pesak. Svi mi volimo onu antiglobalističku žvaku, citiramo Frenka Zapu i Pola Njumena (verovatno ruske spavače ili ubeđene marksiste) o tome da je obrazovni sistem napravljen da učenike i sutdente zaglupi i učini poslušnicima, znamo kako 3% stanovništva poseduje 90% svetskog bogatstva, cinični smo prema liberalnoj demokratiji, hvalimo vrednosti istočnjačkih naroda i južnoameričkih plemena, ua otuđenost i potrošačko društvo, a kamo duhovnost i uživanje u malim stvarima? Da, to je dobra žvaka po kafićima na Vračaru i Dorćolu, uz sok od nara i organski kapučino. Pa ipak, hvalimo se sličicama iz novčanika – naši potomci na Prinstonu, u Torontu, na Kembridžu, u Hajdelbergu, u Stokholmu. Srce nam puno. Snašla se deca. Ne, nisu se adaptirali, fali im ajvar, fale punjene paprike i kajmak, ali dobro je da su na sigurnom… Niko se ne hvali slikama pustinje, beduina ili avganistanskih plemena, niko ne pokazuje šatore, straćare i zavijanje vukova, niko ne govori: „Divno im je u pustinji, imaju rupu kao klozet, zavija vetar, noću se temperatura spusti na minus 5, ali što im je dobar fermentisani kamilji jogurat, proseru se od njega najviše jednom mesečno, eno rade kao čobani i u fabrici pekmeza od smokava, ponosni smo na njih…!“ Ne, ne…već vazda Zapad, Holivud, Glazgov, ergonomija, svetla velegrada… Ali ima li sve ovo smisla? Pa u nekom širem smislu i nema; svi smo mi čitali Galaksiju i Politikin zabavnik kada smo bili mali tako da znamo da će Sunce da se ugasi za oko 4 milijarde godina. Kada se to dogodi, onda garantovano ništa neće imati smisla, ni Hegel, ni istorija umetnosti, ni pravda ni krivda. To je onaj najširi plan. (Pod uslovom da to ne objasnimo Božijom voljom.) Na nekom doglednijem planu opet ništa nema smisla, jer će globalno zagrevanje dovesti do opšte propasti mnogo pre gašenja Sunca i tada opet slaba vajda od Hegela, umetnosti, renesanse i pravde i krivde. Ako još više suzimo fokus – kao kada kompjuterskom animacijom iz svemira slećemo na zemlju – možemo već da vidimo travnjake, zgrade, tarabe i okućnice, groblja crkve fakultete zgrade ministarstava, tada naše lične, porodične istorije malčice više važe. I tu dolazimo do uvida o značaju aktivizma. Hoćemo li dopustiti da šačica izlapelih degenerika, bogataša i korumpiranih vladara čitav svet odvede u propast? Jer, nema više vremena, imperativ je da se nešto učini odmah, ne zbog puste želje da Amerika i Engleska postanu zemlja proleterska, ne zbog toga da bismo imali preko hleba pogaču, već zato što moramo da zaustavimo ekološku katastrofu. Nije to levičarstvo zbog levičarenja. Ričard Ebeling je izneo zanimljivu tezu zašto marksizam još nije zaživeo, naime zato što je Marks bio zloćko i više je voleo da kapitalisti nemaju nego da radnici imaju.[25] Tako da sveopšta revolucija jeste i jare i pare: da, ili će Amerika i Engleska postati zemlja proleterska ili sveta neće biti, jer ovi gorepomenuti degenerici na Zapadu će zbog gramzivosti čitavu planetu oterari u tandariju! (Tu ima jedan sidecick problem, naime a šta s malignitetom Kine i Rusije…?! Andrea Kendal–Tejlor i Dejvid Šulman to analizuju sa stanovišta Pentagona…[26]
Zaista nema više lufta za ispijanje kapučinâ u kafićima.
I tako, da se gine… Ali ja ne bih sâm da poginem, već još neko sa mnom. Šta ako se zajebem, što reče Rasel na početku ovog naučnog rada? Ja bih to organizovano, prosto da se obezbedim ne položim uzalud život na oltar svetske pravde. Znam da ne ide to tako. Ja maštam o Greti Tunberg, „Grinpisu“, nezavisnim influenserima Nevjorka i Mančestera, Varufakisu. Ali kao doći do njih? (Plus što vele da je Gretina sestra dobra riba. Mada, meni je dobra i Greta, ja sam ugrožen.) U stvari ja rezonujem kao Prele i Oliver Mandić kada su odlučili da idu na front devedestih. „Ubi me čamotinja“, govorio je Prele u emisiji Nivo 23, Velje Pavlovića: „Šetam se ulicom Lola Ribara, Knez Mihajlovom, Makedonskom a na malim ekranima Srbi se bore…! Ali hteo sam da bude organizovano, pa sam s Oliverom pitao Arkana da odemo s njim kod Kapetana Dragana, možda neka kulturno–umetnička sekcija, kao Nazor i I. G. Kovačić nekada, da se bavimo kulturom, gulimo krompir, peremo sudove, a ako treba da se zapuca, tu smo…!“[27]
Tako sam i ja hteo, da se pripremim, da vežbam Tai Či i da se detoksikujem nekoliko nedelja pre odlaska na front, da budem u formi, mekinje i jabuke i čajevi, da ne odem kilav.
Da život dam za ovu planetu, bre. Da srušimo strahovladu bogataša iz senke i kapitalista, koji milijarde ljudi drže u ropstvu! Pik mi je bio i ostao Bil Gejts, njega da nabijem na kolac pa neka poginem! Jebale ga vakcine i kompjuterski virusi! Ali posle – u Vukovaru ćirilica, Kosovo vraćeno Srbiji, Kurdi srećni u Turskoj i Iraku, Amerikanci imaju zdravstvenu zaštitu, nema prisluškivanja preko Fejsbuka i Gugla (očekujem da neko sredi i Marka Zakerberga), a mi klijenti banaka znamo imena majak onih službenica a ne samo oni naša, i EPS i Inforstan šalju potpuno jasne račune! Planeta spasena – jer nema ko da spreči ostvarenje Protokola iz Kjota. Sloboda na sve strane. Svima svanulo. Ako me se sete, sete… Ali prijao bi mi neki spomenik, mauzolej, spomen–park, šta ja znam.
Štaviše, vizuelizovao sam kako s Gretom Tunberg i Šonom Penom obilazim hronotope moga žrtvovanja. (Kao i Prele i Oliver, i ja sam hteo samo s najboljima…) Najpre sam, patriotski do jaja, hteo da rešim pitanje Kosova. Jer, to je pitanje svih pitanje. Odemo mi tamo, ja, Greta, Šon, svita snimatelja, asistenata, plaćenika CIA u žutim prslucima pod plaštom NVO, CNN-a i Mother Teresa Foundation-a, ja preporučim srpske kuće u severnom delu Kosova. Tamo – matorci. Sede, puše, gledaju „Slagalicu“ i čekaju TV Dnevnik. „Zdravo, kako ste?“, pitam ja. Greta im nudi „Mars“ čokoladice i čips. Šon Pen vadi konzerve paradajz supe u stilu Endija Vorhola uz ruksaka. Kamere zuje.
„Ništa, mi čekamo da umremo“. „Kako, zašto, bre, kakvo umiranje, nije valjda dotle došlo…“ „Jeste, jeste dotlje je došljo, mi smo ovde došlji da umremo, imamo groblje staro od pre rata i to je to.“ „A deca, unuci, UNMIK, pomoć iz Srbije itd…?“,
pokušavam ja da ih animiram, živ me sram pojede od Grete i Šona.
„Naša deca su u Briselj, konobarišu, od komšiju su u Amsterdam, zapošljena su kao raznosači DHL-a, nema šanse da se vrate, mi im ne damo, za nji nema šanse…“ Ja se mislim, „koji kurac da ginem za vas kada ćete a umirete a još pričate kao Šipci!“,
ali to, dakle, samo pomislim, a ne smem da kažem, jer nije lepo i politički korektno. Takođe, sad tek vidim, u zemlju da propadnem pred Gretom i Šonom od onih goblena, čipki preko televizora i supa iz kesice, očekivao sam omladinu neku koja sluša rok, i tako… A onda se setim da sam celog života sanjao da se odselim odavde, pa priđem matorcima i šapatom priupitam:
„Mogu li i ja da konobariem u Briselju, mogu li vaši unuci da mi pomognu da se tam osnađem…?!“ (za slučaj da sve ovo propadne i ipak ne poginem), sve ja to tiho da ne čuju Greta i Šon. „A ne, sve je to upošljeno što treba, nema mesta…!“
I ja ih steram u tri lepe, u sebi, naravno, i kažem Greti da odemo dalje, ovo su neki matori nihilisti. Pokušamo onda po manastirima, ali tamo izvesni nabildovani kockastoglavi tipovi s fantomkama đetaju a svuda okolo sanduci s čudnim oznakama, vire neke puške, zvezckaju metkovi i bazuke, a okolo prolaze besni džipovi iz kojih me očima streljaju tipovi u kožnim jaknama kao Toni Soprano. Posle ih vidim kako ulaze u zidovima opasane kuće na nekoliko spratova… I kažem ja Greti:
„Greta, kom igen, låt oss åka till Lappland, här tyglar negativismens och pessimismens atmosfär, vi slösar bara bort vår dyrbara tid![28]“.
I odemo mi u Laponiju, tamo sve kulturnije, niks fildžani i džezve i čil bureci i ponjave, nego Finci u dizajnu koji mi drugosrbijanci obožavamo, puše na čibuke duge nekoliko metara i jedu mlečni pirinač kao mi sutlijaš i palačinke od krompira, sve čisto i uređeno. Ali oni meni odmah: „Nismo mi Laponci, mi smo Sami!“ A znao sam ja to, učio sam kod Rajića, ja to samo onako kažem.
„Što su vam simpatični ovi irvasi, da li ih Deda Mraz koristi…?!“, hoću usput da ispadnem duhovit (čuj, ja i duhovitost u istoj rečenici…!), a oni meni u horu: „Nisu to irvasi!“ „Nego šta su?“ Greta mi šapne na uvo pre nego što su čiče u narodnoj nošnji stigli da mi odgovore, sve vreme vrteći glavama. „Losovi!“, šapne mi Greta. „Inte rendjur, men älg!“ Evo na ovolicko sam bio da i njih steram u tri pizde majčine, ali se nekako sporazumemo i spasimo narod Sami od klimatskih promena i izumiranja tih losova, irvasa i šta god već. To je postignuće br. 1. A za br. 2 sam izabrao nosoroge u konkurenciji nekih leptirova i tasmanskog đavola (izgleda da su zaista izmrli, ono što su uslikali na jugu Australije bila je neka besna džukela), mnogo mi je žao da gledam kako im testerišu noseve. (O tome je pisao i Danac Jens Fink–Jensen u jednoj pripoveci u zbirci koju sam preveo 2024.g.[29]) Za svakoga je dosta tri dostignuća, za toliko se može i vredi izginuti. Šta da mi bude treće?, pitao sam se dugo ali sam došao do najtežeg zadatka za svakog korisnog idiota među levičarskim intelektualcima: socijalno i zdravstveno osiguranje Amerikanaca. Naravno da se nisam pitao samo ja, Šon i Greta su uticajni, plus agenda od CIA-je i ko zna kojih tajnih finansijera, ali kada sam se pozvao na Čomskog i ukazao na to koliko će to značiti u pogledu kosmičkog plana svetske revolucije, prihvatili su. Pa red je da Amer, pošten i radišan čova sa Srednjeg Zapada pre svega, plus pasuljarska sirotilja s Juga i klošari sa sve umetnicima iz istočnih velegradova, osete kako je nama bilo ovde pod Titom, ono: Igalo, banje, besplatno lečenje, spavanje na klupi u parku, svuda duhovnost i bezbednost, klabing do jaja, jeste da su sedišta u bioskopu drvena i da vozovi kasne, ali brate bezbednost kakve nema na Zapadu!
Eto, to je bio moj sanak. Kako rekoh, ne možemo sve mi, drugi će da uvedu ćirilicu u Vukovar, da pomire Srbe i Albance, Hutije i Tutsije, Poljake i Ruse, Irce katolike i Irce luterance, navijače Ajaksa i Fejenorda, žitelje Bulburdera i Dorćola itd.
Nadam se da bih posle s nebesa sve to gledao i mogao da se ponosim[30]. Šta će da bude posle pogibije…?
Ima tri mogućnosti, po sadašnjem stanju nauke, religije i teozofije. 1) „Mljac, mljac, mljac…!“ To ako nema ništa posle smrti. Ovo mljackanje je naknadno nasnimljeno i predstavlja crve. Tako pretpostavlja Nil Degras Tajson, koji sanja o tome da se njegovi molekuli vrate u zemljicu crnu. E, to je zaguljena situacija.
Dalje, 2) Da ima Boga. Ne znam šta je gore, u stvari…?! Jer u ovoj modi voukizma i Političke Korektnosti, kada je Isus nosati melez a Bog trandža, ne bi me čudilo da meni bog bude Ciganka koja puši lulu. I da je guzata. A Sveti Petar da je neki Džontra, koji liči na ove današnje donedavne kontrolore u GSP-u, debeljuce, stomaci im kao vazdušni jastuci u „Mazdi“, jebote, e s njim ću da imam problema. Poneo bih fascikle, da, ali tu će da leti perje.
I, varijanta 3), da se živi nekako i posle, kao u filmu Odiseja u svemiru I i II, znači da smo prisutni kao umovi, kao neke srećne inteligencije, kao mali gremlini u skafandeima i svi smo srećni, veseli i svako od nas je imao neku ulogu u opštem napretku, mi smo cigle u veeeeelikoj građevini. Zamislite, ovaj gremlin u skafanderu je Blagoje Jovović, a ono tamo gremlinče da je Ante Pavelić. I oni se vole, jebote. Mislim, i Bil Gejts bi bio tamo, to jest ovde, i trebalo bi da mi oprosti što sam ga nabio na kolac. Cmačemo se mi i družimo. U stvari mi samo cijučemo, „ciju–ciju“, jer razmenjujemo misli, nema više jezika, mislima komuniciramo, a i to „ciju–ciju“ je samo naknadno nasnimljeno kao smeh na traci, to je ilustrativne prirode, znate…
Svaka duša je tu gore. Ima mnogo kmečavaca, milioni afrikanske derladi koja je rano pomrla od gladi i hepatitisa i ejdsa, oni samo kmeče, ja njima lepo kažem u sebi: „Ko vas jebe!“ (iako je sve to u sebi, naše misli su ogoljene, mi smo svi goli na čučavcima našim mudroproseravanja, ali stida i srama neima), ja sam drugosrbijanac, ja hoću Bouvija ili Sida Višosa da sretnem. Sretnem ja Sida Višosa, kažem mu, to jest pomislim, a on ukapira:
„Listen, man, your music meant a lot to me… I am a Pistols guy…[31]“, a Sid me gleda i kaže, možda, „I don’t give a fuck![32]“, a možda i ne, jer svi smo fini gore, možda me samo pogleda i ode…
Ova treća verzija još jednom ukazuje na mogućnost da je sav naš život simulakrum. Ako to jeste istina, onda je taj simulakrista jedan kreten: pretili, neoprani degen, u trenerci, prstiju masnih od „Smokija“ i čipsa on kucka i zajebava sve nas.[33]
Ali valja se, dakle, nadati da će se liberali, socijaldemokrate i slični ujediniti i uspeti da pobede kako teksaške naftaše tako i združeni maligni uticaj kineske odnosno ruske diktature.
*
Kada je Janis Varufakis ovog leta ’ladio jaja u Londonu na samitu Marksizam 2025, a odmah potom u Antverpenu na jednom drugom samitu, na temu „Evropske privrede u svetlu opasnosti od svetskog rata“, i kada je došao na ideju da pošalje članak nikom drugom do Gardijanu pod naslovom „Evo šta nam treba – Marks!“ i na tragu poznog Čomskog napiše, na liniji filma Jedna bitka za drugom Pola Tomasa Andersona ovako nešto, u stilu: nemojmo da se svađamo s ekonomskim imigrantima – i oni i mi smo u istom čabru – već treba zajedno da preuzmemo sredstva za proizvodnju, odnosno da citiram precizno:
„To možemo shvatiti jedino uz pomoć Marksove optike: da bismo sačuvali vlasništvo nad sopstvenim umovima kao individue, moramo se izboriti za vlasništvo nad kapitalom u ‘oblaku’ kao zajednica[34].“ – e, on je tada dvostruko neverodostojan.
Najpre, sâm je popustio pod pristiscima Angele Merkel, tadašnje neformalne šefice EU i odustao od svog ekonomskog programa. Barem je sačuvao živu glavu, isto kao i Nik Kinok, kome je britanski Putin došao u goste i rekao:
„Jesi pobedio na izborima, ali ne možemo da te pustimo da nam socijališeš, nego čuvaj ženu i decu i kuče, idi ’ladi jaja po Evropskoj Uniji!“.
Varufakis je „lepo“ rekao da radnici treba da preuzmu sredstva za proizvodnju, ali to je samo trećina stvari. To je ono drugo Varufakisovo omanjivanje: fali prikvel i sikvel, prva i treća trećina.
Naime, mi smo već videli šta se događa kada socijalističke vlade nacionalizuju državne resurse s namerom da profit ide u korist građana a ne multunacionalnih kompanija – u Gvatemali, Čileu i Iranu. Libekovci nam po vračarskim i dorćplskim kafićima i dan–danas pune uši onim:
„Aljende je bio ludak, upropastio je rudarstvo tom nacionalizacijom, to je bilo tržišno neodrživo…!“, ali hajdemo realno: evo ja ću da glasam za Rezu Pahlavija samo da ne gledam Homeinija, ali šta je skrivio premijer Muhamed Mosadek, koga su srušili da bi doveli šaha[35]?
Znači, to je prikvel: kako preduprediti da se – kada opet neka socijalistička vlada dođe na vlast – ne ponovi ista priča? Ne prihvatam aforizme u stilu:
„Nijedan socijalizam nije uspeo u praksi“ ili „Kapitalizam ne može biti demokratski“ (pa makar ovo drugo rekao i lično Čomski).
A sikvel se sastoji od sledećeg.
Treba najpre analizovati ekonomski model na papiru – da li su ekonomije Gvatemale, Čilea i Irana uopšte mogle biti održive, samo da su ih pustili? Ako da, onda bezbednosni aspekt ispitati – kako se odbraniti od malignog uticaja CIA-e i MI6? Dalje, ako se u tome uspe, ostaje pitanje malignog uticaja Rusije i Kine? I na kraju, tu je i vrlo verovatan bojkot svetske privrede, jer bi neka takva vlada pokazala i radnicima drugih zemalja put kojim bi se moglo poći.
Varufakis nažalost ostaje dužan mnogo toga u člančiću u Gardijanu a i u izlaganjima na pomenutim simpozijumima. Jer, šta ako je on zaista legao na rudu kao Nil Kinok posle pokradenih izbora? Šta ako je Grk samo srećan što je ostao živ i ima priliku da se mota po ovoj planeti još malo, izigravajući bezopasno strašilo u isfronclanim krpicama Marksa, Čomskog, Žižeka i ekipe? Šta ako su sva ta izlaganja i redovni članci po časopisima i uticajnim novinama samo šećerna vodica koja se prodaje pod etiketom ekonomskog eliksira?
Plaćeni put i boravak, taksi do hotela, kontinentalni doručak, čitanje referata, obilni i ukusni ručak i večera po sistemu švedskog stola, intervjui, a onda, kada se sve to oposli, Varufakis tiho, najtiše moguće, otvori vrata i u kašmirskim čarapama na prstima se odšunja do sobe svoje koleginice, takođe levičarke, na jedan seks na službenom putu, a to je najslađi seks…
A mi smo toliko očekivali kada smo došli na vrata Čomskog i pitali ga šta da radimo…
„Kažite nam, čika Čomski, kad Vas molimo![36]“
Na njegovom radnom stolu nema kompjutera, samo knjige a i svuda okolo samo knjige. On piše grafitnom olovkom u bloku na kocke formata A4. Od telefona ima jednu Nokiju 3310-
„Morate da bude svoji čoveci, niste klinci!“, kaže ostareli Noam, jedan kapak mu je gotovo potpuno spušten, ali boja glasa je ista, samo malo usporena kao pokvarena longplejka.
„A šta ako poginemo?!“
Čomski samo uzdahne i nasmeši se, ali u njegovom stanju je teško razabrati šta je osmeh a šta facijalni grč.
Joooj, kakvi su doručci na tim samitima…!
Piše Predrag Crnković
za P.U.L.S.E Predrag Crnković
_____________________________________________________________
* Esej je dobio I nagradu na prošlogodišnjem konkursu časopisa Ulaznica.
[1] Costica Brădățan: „Dying for Ideas. The Dangerous Lives of the Philosophers“, Bloomsbury Academic, 2015.
[2] To je rekao poglavica plemenâ Sukvamiša i Duvamiša – Sijetl, po kome su nazvali grad, rekao je ovo malčice lepše formulisano godine 1854.
[3] O tom strahu i toj servilnosti da se odreknemo svega da bismo umrli i da pronalazimo lepe strane života u karantinu i pod maskom, aprila 2020.g. precizno je pisao Teofil Pančić u tekstu „Maska kao sekularna burka“ u kolumni „Nuspojave“ u Vremenu. https://vreme.com/komentar/maska-kao-sekularna-burka/
[4] https://www.youtube.com/watch?v=1AG-SW_pX7U
[5] Str. 11–14, 27–28 i 102
[6] S Protokolom se možete upoznati ovde; https://unfccc.int/process-and-meetings/the-kyoto-protocol a sa člankom D. Helma pak ovde: https://www.nature.com/articles/491663a
[7] Belolistićar (pogrdno).
[8] Izvor: https://www.democracynow.org/2008/5/29/gore_vidal_on_the_kennedys_and
[9] Asošijeted Pres u svom izveštaju uključuje tu izjavu ovde: https://www.youtube.com/watch?v=FbQevLAe9GI
[10] Pomenuti link za Vidalove tvrdnje kao i dokumentarac United States of Amnesia iz 2003. nalazi se ovde: https://www.netflix.com/rs/title/70274597
[11] Videti u: Noam Chomsky/Illan Pappé, On Palestine, Audiobookstore.com
[12] Za Tirketa pogledati Crvene veštice, Narodna knjiga–Alfa, 2004, str. 97–101 i 117, a za Pajtonovce pogledati link: https://www.youtube.com/watch?v=DQ6TgaPJcR0
[13] Izreka sa Tviće, sada Iksa.
[14] Vidite ovde: https://www.craneww.com/knowledge-center/latest-news-and-info/the-logistics-of-santa/
[15] Pogledati njegov naučni rad: https://www.regent.edu/journal/inner-resources-for-leaders/peter-as-model-for-servant-leadership/
[16] Zanimljivo je (a možda i simptomatično) da ne postoji ama niti jedan sačuvani video zapis s te konvencije, a sačuvano je svako predizborno i izborno đubre iz te godine s fiktivnim kandidatima kojima je mesto bilo u „Lazi“.
[17] Ovde je jedan izvor: https://www.youtube.com/@The%C5%BDi%C5%BEekTimes
a ovde drugi: https://jcfar.org.uk/wp-content/uploads/2016/03/Cyberspace-and-the-Virtuality-of-the-Real-Slavoj-Zizek.pdf
[18] Izvor: https://www.independent.co.uk/arts-entertainment/films/news/terry-gilliam-monty-python-trump-satire-b2785746.html
[19] O slučaju Stojanke Stojanović, popularne baka Coke, obavestitite se ovde: https://nova.rs/vesti/hronika/kako-je-baka-coka-ubila-investitora-i-podelila-javnost/
[20] Sabrane kolumne se mogu naći u: Art Buchwald Papers, na ovoj adresi: https://findingaids.loc.gov/exist_collections/ead3pdf/mss/2019/ms019024.pdf Modernu Taranu, pak, pogledajte u albumu: „Bringing Up Father“, 1973, George McManus, DC, Njujork.
[21] Pogledajte Volasovo izlaganje i Noamov odgovor ovde: /https://www.youtube.com/watch?v=3CFwSQiTu3I a imate na Jutjubu i čitav razgovor
[22] Jedan od izvora: https://depts.washington.edu/labhist/laborpress/Kelling.htm
[23] Emisija se nalazi ovde: https://www.youtube.com/watch?v=yeEi5kGiLSQ
[24] Taj tekst se nalazi ovde: https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S1462901121001003
[25] Izvor je ovde: https://intellectualtakeout.org/2017/02/karl-marx-was-a-pretty-bad-person/
[26] https://www.cnas.org/publications/commentary/china-and-russias-dangerous-convergence
[27] Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=gijm-0BCaoA
[28] Greta, hajdemo mi lepo u Laponiju. Ovde vlada izražena atmosfera negativizma i pesimizma i samo gubimo naše dragoceno vreme! (šv.)
[29] Jens Fink–Jensen „Beštije”, izdanje Urednik, Niš 2024. Kultna zbirka, nadmašuje, po mom sudu, Barnsovu „Istorija sveta u 1o i po poglavlja”! Toplo preporučujem.
[30] Reč posle nije slučajno kurzivirana. Kao što sam spomenuo povodom eventualnog Svetog Petra, takve brige su irelevantne, o čemu na sajtu Big Think šaljivo govori Sabine Hosenfelder (Hossenfelder) povezujući pojam smrti i Ajnštajnovu teoriju relativiteta ovde: https://bigthinkmedia.substack.com/p/the-afterlife-according-to-einsteins dok Harvi Maks Čočinov (Harvey Max Chochimov) to trezveno povezuje s palijativnom negom (a to znači socijalnim osiguranjem!) ovde, na sajtu ScienceDirect: https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0885392410010614
[31] Čuj, brate, tvoja muzika mi je mnogo značila… Ja nisam mikista ja sam pistolista… (eng.)
[32] Zabole me dupe/kurac! (eng.)
[33] Hipotezu simulakruma, to jest kako to uopšte nije nemoguć, Nil Degras Tajson objašnjava ovde: https://www.youtube.com/watch?v=pmcrG7ZZKUc
[34] Đorđe Tomić je preveo članak ovde https://pescanik.net/povratak-marxu/ a original u Gardijanu je ovde: https://www.theguardian.com/commentisfree/2025/jul/03/marxism-economy-populism-tech-karl-marx
[35] O svima trima državnim udarima možete se informisati u sledećim knjigama:
Mohammad Mosaddeq and the 1953 Coup in Iran (Modern Intellectual and Political History of the Middle East), Syracuse University Press, urednici Gasiorowsky & Byrne;
Chile 1973. The Other 9/11: The Downfall of Salvador Allende (Latin America@War), Dejvid Fransoa, Helion & Company, 2018
Bitter Fruit: The Story of the American Coup in Guatemala, Revised and Expanded (Series on Latin American Studies), Stiven Šlezinger i dr., David Rockefeller Center for Latin American Studies, 2005.
[36] https://www.youtube.com/watch?v=Oz4QLE4rIwI O tome na ovom linku Čomski kaže: „To je veoma frustrirajuće, smešno je koliko me često to pitaju! /…/ Morate biti svoji čoveci!“
