Neželjeno čovečanstvo između mesa i inkubatora

Statistika jedne tišine: Neželjeno čovečanstvo između mesa i inkubatora 

1. Uvod: Prirodno pravo

Tokom najvećeg dela ljudske istorije nije postojao institucionalni okvir koji bi štitio ženu od nasilja. Reprodukcija je bila prepuštena takozvanom “prirodnom pravu”, koje je u suštini pravo jačeg. U ratovima su žene bile plen, u miru svojina; u robovlasničkim i feudalnim sistemima njihova sudbina zavisila je od statusa muškarca kojem su pripadale. U tom sistemu, žena je bila svedena na fizički objekat bez autonomije, bez glasa, identiteta i prava, a njeno postojanje na funkciju: reprodukciju, zadovoljenje seksualnih potreba muškarca, rad. Postojala je samo svrha, a tu svrhu kontrolisao je vlasnik – muškarac.

2. Statistika tišine

Kada se pogleda unazad u istoriju, globalno-antropološka procena bila bi sledeća: oko 70–80% čovečanstva začeto je u kontekstu u kome žena ne samo da nije imala slobodnu i dobrovoljnu ulogu u sopstvenoj reprodukciji, već je bila objekat sistemskog seksualnog nasilja. Možda je svega 20–30% ljudi u celokupnoj istoriji čovečanstva do danas rođeno iz odnosa koji bi se mogao nazvati slobodnim pristankom. Ta brojka uključuje sve oblike fizičkog nasilja kao i kulturološke i pravne prisile – od silovanja i ropstva, do dogovorenih brakova, verskih zabrana i ekonomske zavisnosti. Ova statistika nije samo broj – to je antropološki uvid. Uvid koji otkriva duboko uznemirujuću istinu: čovek začet u ljubavi je pre slučaj nego pravilo. Drugim rečima, čovečanstvo u celini nije proizvod ljubavi, slobode i uzajamne želje, već posledica zločina, nasilja, dominacije i interesa.

3. Nasilje kao deo božanskog poretka

Ono što je istinski uznemirujuće jeste činjenica da ovaj zastrašujući kontinuitet milenijumskog nasilja nije opstajao isključivo zahvaljujući brutalnoj fizičkoj prisili. Vekovima je bio legitimizovan religijom, pravnim sistemima i ideologijama. Monoteističke religije – hrišćanstvo, judaizam, islam, pa čak i budizam1 – izgradile su panteone u kojima muškarac zauzima ulogu božanskog posrednika, dok žena ostaje pasivna posuda, biće bez glasa i pristupa svetosti. Žena je sistematski svođena na ulogu objekta: sluškinje, majke, nositeljke nasledstva. U mnogim mitovima upravo su žene te koje su morale da budu žrtvovane.

Počevši od zabrane apokrifnog Marijinog jevanđelja – teksta koji nikada nije priznat jer prikazuje ženu kao duhovno ravnopravnu, nositeljku znanja i svetosti – hrišćanska crkva je sistematski anatemisala svaki oblik ženske samosvesti: isključivanjem žena iz službe, zabranom pristupa oltaru, negovanjem ideologije ženskog tela kao izvora greha. Time je oblikovan temeljni doktrinarni obrazac prema kojem žena mora biti metafizički unižena, posedovana i kontrolisana. Tokom perioda inkvizicije (između 1450. i 1750) taj obrazac prelazi u otvoreni teror, kada je spaljeno između 40.000 i 60.000 žena pod optužbom da su veštice.2

Religijskom podčinjavanju žene pridružile su se sekularne ideologije i pravni sistemima. Marks i Engels su već pisali da je žena bila najraniji oblik privatne svojine – posed koji se prenosi, kontroliše i pravno štiti kao imovina muškarca. Tako se božanski poredak preobukao u pravni, ali suština je ostala ista: žena kao sredstvo, roba – ne kao cilj.3

4. Pod nožem nasilja ili staklenim zvonom: meso ili inkubator

Istorijska sudbina žene kao predmeta zloupotrebe, depersonalizacije i poniženja rastrgnuta je između dve krajnosti: nasilnog posedovanja (kao plena, predmeta seksualnog zadovoljstva i direktnog nasilja) i kontrole (ideološko i političko modelovanje, tehnička platforma za proizvodnju potomstva). Ova dvostruka zloupotreba simbolički se izražava kroz metafore „mesa“ i „inkubatora“. „Meso“ i „inkubator“ nisu uzastopne istorijske faze, već dva paralelna i komplementarna režima kontrole – jedan brutalno sirov, drugi racionalno hladan. Oba simbola brišu svaki individualitet i subjektivnost žene: prvi kroz silu, drugi kroz funkciju.

Meso

Tokom gotovo cele ljudske istorije, sa retkim izuzecima, nije postojao institucionalni okvir koji bi štitio ženu od nasilja. Reproduktivni čin bio je deo sistema represivne moći, ne intime, a žensko telo nosilo je univerzalni pečat „mesa“ – bilo kroz vekovna silovanja, otimanja, robovsku trgovinu ili institucionalno posedovanje. U robovlasničkim društvima robinje su bile zakonski vlasništvo; njihova tela bila su upotrebljiva za rad, seks i reprodukciju bez ikakvog ograničenja. U feudalizmu, feudalni gospodar posedovao je zemlju, ljude i žene – „pravo prve bračne noći“ (ius primae noctis) simbolizuje upravo tu logiku. U ratovima i pohodima, žene su bile podrazumevani deo plena, dok su ratne prilike oslobađale „prirodno pravo“ kao jedino i dominantno. Tokom čitave poznate istorije devojčice su prodavane u brak, korišćene kao zalog, obećavane demonima, zatvarane u manastire, seksualno zlostavljane i žrtvovane kao simbolično „čisto meso“ u mitovima, kultovima, i patrijarhalnim poredcima.4 Ritualna žrtvovanja ženskog tela u istoriji čovečanstva pre su norma nego izuzetak: pomenuti evropski lov na veštice samo je jedan od primera.

Čak i u najcivilizovanijem veku u istoriji ljudske vrste – dvadesetom – brojke svedoče o istoj slici. Samo nekoliko primera više su nego monstruozni. Tokom osmanskog genocida nad Jermenima 1915, više desetina hiljada žena i devojčica silovano je tokom marševa smrti u Siriji, a mnoge su završile kao roblje na pijacama u Alepu, Damasku i Mosulu. Tokom građanskog rata u Rusiji (1917–1923), nasilje nad ženama bio je legalni oblik obračuna s „klasnim neprijateljem“, pri čemu je stradalo više desetina hiljada žena. Kasnije, u gulazima, žene su bile podvrgavane masovnim organizovanim silovanjima i prisilnoj prostituciji. Procene govore da je kroz gulage u između 1929 i 1953. prošlo između 1,8 i 2,7 miliona žena.5 U završnim mesecima Drugog svetskog rata, oko dva miliona žena u Nemačkoj silovano je od strane Crvene armije.6 U Aziji, oko 200.000 tzv. „žena za utehu“ bilo je prisiljeno na seksualno ropstvo od strane japanske vojske.7 Tokom rata za nezavisnost Bangladeša 1971. godine, između 200.000 i 400.000 žena silovano je od strane pakistanskih snaga.8 Većina tih zločina bila je organizovana i ideološki opravdana – nasilje nad ženama nije posledica „ratnog haosa“ već sistemski deo ratne doktrine.

A kao proizvod tog nasilja, sve te žene koje su hiljadama godina tretirane kao „meso“, hiljadama godina rađale su decu – stotine generacija ljudi rođenih u senci zločina.

Inkubator

Dok su žene nižih slojeva vekovima tretirane kao „meso“, žene privilegovanih slojeva bile su „inkubatori“. Njihova tela tretirana su kao funkcija, biološki aparat, oruđe ideologije; one su bile objekti nadzora, eugeničkog planiranja i političkog ukalupljavanja – kroz dinastičke brakove, kontrolu nasledstva i seksualnu čednost. To nije bila biološka eugenika u savremenom smislu (npr. testiranje gena), već socijalna eugenika sa visokim stepenom kontrole.

U antici (Egipat, Persija, Grčka, Rim), aristokratija se udavala isključivo unutar svoje klase. Brakovi su bili politički, a ne ljubavni. U evropskoj i islamskoj srednjovekovnoj aristokratiji brakovi su često ugovarani još u detinjstvu. Osnovni kriterijumi bili su poreklo, posed, krvna linija. U Kini, Indiji i Japanu – slično: stroga pravila kaste, klase i roda. Tokom krstaških ratova pojavljuju se čak i fizički instrumenti zaštite vlasništva i kontrole – pojasevi nevinosti. U moderno doba, „čistota linije“ i dalje ostaje ključna: između 80 i 90% brakova u evropskoj aristokratiji do 19. veka bilo je sklopljeno isključivo po eugeničkim (statusnim, krvnim, političkim) kriterijumima, a ne iz ljubavi. Britanski i francuski dvorovi beleže brakove među rođacima kako bi se sačuvala „kraljevska krv“

U totalitarnim režimima 20. veka, eugeničke politike dodatno racionalizuju ovu instrumentalizaciju: reprodukcija postaje državna funkcija, a žena ponovo nije subjekt ljubavi i izbora, već nacionalna materica. Žena se čak i lingvistički dekonstruiše – nije više „žena“, već „rađalica“, „nosač“, „genetska investicija“.  U nacističkom programu Lebensborn, koji je imao za cilj proizvodnju „rasno čistih“ beba, hiljade žena i muškaraca „plave krvi“ učestvovalo je u državnoj reproduktivnoj politici. Paralelno, desetine hiljada „nepoželjnih“ žena, bilo je prisilno sterilisano. Do kraja 20 veka pod ideologijom „medicinske eugenike“, sprovođena je prisilna ili polu-prisilna sterilizacija žena koje su proglašene društveno nepoželjnima, često bez ikakvih medicinskih osnova i formalnog pristanka, naročito među marginalizovanim klasama i etničkim grupama: u Švedskoj (1935–1976, oko 60 000), SAD-u (1900–1970, oko 100.000), Japanu (1948–1996 oko 25.000), Peruu (1990-tih oko 300.000) Indiji (do 2007 oko 37% žena), Češkoj (1970-2007), Kini (još uvek traje prisilna sterilizacija Ujgurskih žena, a do sada je sterilisano oko 30% ).

5. Sveti Graal: zabranjena svetinja

Pre nego što je svet zakoračio civilizovano društvo i njime zagospodarili simboli „mesa“ i „inkubatora“, u nekim oblicima ranih zajednica (npr. Irokezi, Minangkabau, pojedine afričke i polinezijske grupe) žena i žensko telo imale su status svetinje. Ne u smislu moralne kontrole, već kao kosmološka i prirodna misterija – nosilac života, mudrosti i prirodnih moći. Žensko telo jeste bilo predmet društvene regulacije, ali ne svojina, kao u klasnim društvima gde muškarac ima ius in corpore – pravo nad telom žene kao nad imovinom. U tim zajednicama telo nije bilo vlasništvo, već izvor moći i poštovanja – čak i kada nije postojala savremena ideja individualne slobode.

Ova simbolika preživela je u mitu o Svetom graalu – svetoj posudi koja nosi život, smisao i tajnu. Sačuvana je i u apokrifnom Marijinom jevanđelju, koje je hrišćanska crkva zabranila jer je nudilo drukčiju, žensku perspektivu duhovnosti. Dolaskom hrišćanstva, treći simbol – Sveti graal – nestaje iz istorije Zapadnog sveta i preživljava jedino u mitovima, umetnosti i retkim duhovnim oazama.

6. Savremeni svet: “meso” i “inkubator” na tržištu

Premda analize i statistike pokazuju da i u tzv. razvijenim društvima 21. veka značajan procenat žena i dalje prijavljuje da su bile prisiljene na seks ili da su zatrudnele pod prisilom, i da je seksualno nasilje prisutno i u porodicama, religijskim zajednicama i školama, telo žene se formalno „oslobodilo“: kroz pravo glasa, pravo na izbor, abortus, medicinsku negu i dr. Nažalost, to “oslobađanje” praćeno je i novom formom kontrole – tržišnom i funkcionalnom. Žensko telo više nije ni plen ni vlasništvo – postalo je roba i biološki resurs na slobodnom tržištu, a kao roba, potencijalno vlasništvo svih. Telo žene podvrgnuto je imperativima performansa: estetskim, reproduktivnim, tehnološkim. Na tržištu pažnje, plodnosti, mladosti, ono se vrednuje prema funkciji i poželjnosti.

Biotehnologija i tržišna logika produžavaju obrasce kontrole: telo kao izvor jajnih ćelija, telo kao surogat. „Meso“ i „inkubator“ i dalje su prisutni – ali sada pod neoliberalnim licem. Kozmetička industrija i estetska hirurgija (u kojoj je mesarski nož zamenjen skalpelom) verno prate simbol „mesa“, dok veštačka oplodnja i genetski inženjering usavršavaju funkciju „inkubatora“. In vitro fertilizacija, surogat materinstvo, genetsko uređivanje embriona (CRISPR) – sve su to forme koje mogu (iako ne moraju) depersonalizovati ženu i pretvoriti je u bukvalni inkubator. Strah od „posthumanog“ sveta u kojem telo više nije tajna, već funkcija, opravdan je vekovnim iskustvom. Novi bog se zove funkcionalnost, njegovi proroci su dizajneri tržišta a njihova sveta tajna – zakoni profita.

7. Zaključak: Povratak zabranjene svetinje

Na kraju, da li su sve te žene koje su vekovima bile tretirane kao „meso“ ili „inkubatori“ ikada imale pravo da odluče da li žele da iznesu trudnoću – svoju trudnoću – do kraja? Ne. Rađale su decu ne zato što su to same izabrale, već zbog prisile, očekivanja ili društvene funkcije. Stotine generacija ljudi rođene su pod senkom prinude. I ako je čovek stvoren „na sliku Božju“, a većina ljudi začeta je bez pristanka, pod nasiljem ili manipulacijom, šta to govori o toj slici? Ovo nije metafora. Ovo je suočavanje s istinom – sa istorijom i brutalnim pamćenjem čovečanstva, u kojem čovek nije stvoren iz ljubavi, već od strane nemilosrdnog poretka: slepog mehanizma koji ne zna šta čini i koji spontano proizvodi svet u bolu. U toj slici sveta, rođenje za najveći deo ljudske vrste kroz istoriju nije bio blagoslov, već tragedija.

„Čovečanstvo je neželjeno“ – to je istinski ontološki rascep. U toj jednoj rečenici sabijena je čitava istorija ljudskog postanja i izbrisana sva laž o čoveku kao plodu božanske ljubavi, duha ili bilo čije slobodne volje. Jer ako je čovek nastao iz nasilja, a ne iz ljubavi – tada ne postoji metafizičko opravdanje niti za njegov opstanak, a niti za ljubav. Nismo rođeni iz ljubavi, pa je nismo ni nasledili. To znači da se nismo zatekli u svetu s ljubavlju, već u svetu u kojem ljubav tek treba da se stvori.

To je strašna, ali oslobađajuća istina. Ako je čovečanstvo svet u kojem su svi ljudi posledica genetskog nasilja, prisile, kupoprodaje ili prevare, onda je svako dete začeto iz ljubavi – čudo u najstrožem smislu reči: pojava onoga što ne proizilazi iz zakona prisile, već iz njegove negacije. Svako dete rođeno iz ljubavi jeste subverzija kosmičke statistike, božanskih zakona, religija, svetih spisa i mitskih doktrina.

Ako išta ima smisla u toj istoriji nasilja, to je trag koji vodi od mesa bez glasa do bića koje zahteva pravo na reč, na osećaj, na želju, na NE. To je jedina prava teleologija koju imamo: ne „spasenje“, već prihvatanje onoga što nikada nije bilo prihvaćeno. Pitanje koje ostaje otvoreno glasi: može li se simbol Svetog graala – proteran iz svih hramova našeg sveta – vratiti, ne kao misticizam, već kao etički temelj? Može li se apokrifno Marijino jevanđelje priznati, ne kao puko istorijsko nasleđe, već kao alternativa nasilju i dominaciji? Možemo li ponovo zamisliti telo žene ne kao „meso“, ne kao „inkubator“, već kao svetinju slobodne osobe?

 

za P.U.L.S.E: Bojan Milić

***

Neželjeno čovečanstvo II: između biopolitike i lukave istorije

Neželjeno čovečanstvo II: između biopolitike i lukave istorije – Esej o reprodukciji, funkcionalnosti i autonomiji

Uvod: Paradoks „neželjenog“ čovečanstva

Prema podacima Gutmaher instituta iz 2012. i 2014. godine, oko 40% trudnoća u savremenom svetu nastaje bez prethodne intencionalne odluke žene da postane majka (Guttmacher, 2014)^[1]. U Latinskoj Americi ta cifra dostiže čak 56%^[2], a prosek u Evropa je još uvek oko 35% (Singh et al. 2012). I dok savremeni svet bar formalno priznaje ženski subjektivitet, postavlja se pitanje: ako su brojevi danas takvi šta tek reći za istoriju čovečanstva u poslednjih deset hiljada godina? O vremenima kada su ratovi, pokorenja, trgovina robljem, brakovi iz interesa i strogi patrijarhalni sistemi bili neizbežna svakodnevnica?

Pouzdani podaci o reproduktivnoj intencionalnosti u istorijskoj perspektivi praktično ne postoje – istorijski izvori su fragmentarni, a empirijska istraživanja fokusirana na savremeni period. Ipak, ako reproduktivnu autonomiju definišemo kao situaciju u kojoj su oba roditelja svesno želela dete u trenutku začeća, onda je razumno pretpostaviti da je ogromna većina ljudskih života – možda čak 80 do 90% – nastala bez obostrane namere (Milić 2025). Razlog za to nije samo socijalna ili ekonomska prinuda, već pre svega odsustvo seksualne autonomije žena, koja u većem delu istorije nije ni postojala

S druge strane, zapanjujuća je asimetrija između makro i mikro perspektive istog fenomena. Sa aspekta drštvenih potreba i istorijske reprodukcije, moglo bi se reći da je “neželjeno” čovečanstvo – ono nastalo bez intencionalne odluke jedne ili obe roditeljske strane – relativno malobrojno. Društva su redovno nastojala da povećaju broj stanovnika: radi potrebe za radnom snagom, vojske u ratovima, osvajanja i naseljavanja novih teritorija, nasledstva i sl.

Dakle, premda je iz ugla individualne odluke – posebno od strane žena – veliki deo čovečanstva kroz istoriju začet bez svesnog pristanka ili intencionalne želje, ljudska populacija se hiljadama godina održavala pre svega inercijom sistemskih potreba. Drugim rečima, čovečanstvo je tokom većeg dela svoje istorije bilo „proizvođeno“ na način nalik uzgoju domaćih životinja: reprodukcija nije bila izraz lične volje, već sredstvo za obezbeđivanje resursa – vojske, radne snage, naslednika, političke moći i kulturnog kontinuiteta. Seksualnost je u tom kontekstu bila normirana, kontrolisana, ucenjena i institucionalizovana. Individualna želja, ako je i postojala, ostajala je bez stvarne društvene ili pravne validnosti. Reproduktivna odluka nije bila subjektivna, već sistemska funkcija.

Polazeći od ovog antropološkog paradoksa – paradoksa reproduktivne intencionalnosti – esej koji sledi prati dijalektički proces njegove transformacije. Ključna pitanja koja se postavljaju glase: na koji je način tenzija između sistemske potrebe i individualne volje strukturisala istorijski razvoj čovečanstva? Kako se ta relacija menja u savremenom svetu – i kakvu budućnost najavljuje? Konačno, šta znači autonomna volja kada je u pitanju sam temelj čovekovog biološkog života – reprodukcija?

 

I deo: Implikacije paradoksa reproduktivne intencionalnosti

Gore opisani antropološki paradoks je jasan: istorijski gledano, sa aspekta sistema, reprodukcija je u najvećem broju slučajeva bila korisna, poželjna, upravljiva; sa aspekta individue (posebno žene) često nepoželjna, bolna, nametnuta. Činjenica da je čovečanstvo preživelo uprkos neželjenosti od strane neposrednih, individualnih „proizvođača“ života (roditelja), implicira nekoliko ključnih momenata:

1) Dominacija biopolitike nad individuom: Ako se pretpostavi da je ogromna većina ljudi kroz istoriju (90%) rođena bez eksplicitne želje svojih roditelja, a da je ta ista masa ljudi rođena gotovo isključivo u funkciji potreba šireg ili užeg socijalnog sistema, tada se dominacija sistema nad individuom – i njenim temeljnim biološkim pravom na reprodukciju – može izraziti gotovo istim procentom: 90%. Ta dominacija je, dakle, bila sistemska i gotovo totalna.

2) Individua kao vlasništvo sistema: Ako je većina ljudi rođena bez svesne intencije svojih roditelja, tada ljudski život nije nastajao kao rezultat individualne želje, već kao posledica sistemske potrebe, tj. prisile i nužnosti. U skladu s tim, telo i život pojedinca tretirani su kao vlasništvo sistema (države, robovlasnika, klana, religije), a ta instrumentalizacija se reflektovala i na roditelje – koji su i sami svoje potomstvo doživljavali kao vlastiti resurs, a ne kao subjekt.

3) Ljudsko telo kao sirovi resurs: Kroz istorijske epohe, čovek se nije rađao kao subjekt, već kao sirovi kolektivni resurs. Poput domaćih životinja, ljudi su primarno shvatani kao telesna energija spremna za potrošnju – u radu i proizvodnji, ratu, ritualima i ideologiji. Telo je postojalo samo kao fizička masa – meso za upotrebu – dostupno sistemima na isti način kao što su danas tela domaćih životinja dostupna ljudima za konzumaciju.

4) Čovečanstvo kao posledica nasilja i prisile: Seksualni odnosi tradicionalno su bili uređeni pravom jačeg i principom sile: fizičke, ekonomske, ideološke. Autoriteti, institucije i norme (dogovoreni brakovi, pravo prve bračne noći, razmene žena) oblikovali su reprodukciju kao čin socijalne moći. U tom svetlu, čovečanstvo nije posledica želje i odluke – već proizvod milenijumske istorije prinude i nasilja.

Za razliku od uobičajenih političkih, ekonomskih ili etnoloških tumačenja istorije, ovde je fokus usmeren na fundamentalnu biološku funkciju života – reprodukciju – kao osnovnu osu analize ljudske istorije. Takav pristup otvara novu dimenziju u razumevanju istorijske dominacije nad ljudima i njihovim telima. Dok su klasne borbe (Engels 1884), kontrola sredstava proizvodnje (Marks 1867), ili čak institucionalne matrice patrijarhata (de Bovoar 1949) bile u fokusu većine analitičkih paradigmi, sam proces generisanja života ostajao je često nevidljiv kao mesto istorijske kontrole i otuđenja. Antropolozi poput Morisa Godljea ukazivali su na to da reprodukcija nije samo biološki čin već “organizaciono središte celokupnog društvenog poretka” (Godlje 1986). S tim u vezi, pitanje intencionalnosti u reprodukciji postaje ključno ne samo za razumevanje prošlosti, već i kao precizno merilo stepena individualne i kolektivne autonomije u sadašnjosti i budućnosti.

II deo: Konvergencija reproduktivne intencionalnosti kao indeks autonomije

Paradoks reproduktivne intencionalnosti izražava dugotrajnu istorijsku tenziju između individualne neintencionalnosti i sistemske intencionalnosti u pogledu ljudske reprodukcije. Budući da je replikacija – odnosno reprodukcija – osnovna karakteristika života kao takvog, kontrola nad reproduktivnim činom predstavlja jedan od najdubljih izraza autonomije svakog živog bića, a posebno čoveka kao samosvesnog subjekta.

Distanca između dva „roga“ ovog paradoksa – između individualne neintencionalnosti i kolektivne funkcionalne potrebe – može se koristiti kao egzaktan pokazatelj stepena društvene i subjektivne autonomije. Što je ta razlika veća (tj. što je više ljudi rođeno bez eksplicitne individualne intencije, a zbog sistemske potrebe), to je niži stepen stvarne autonomije i slobode. Obrnuto, što je razlika manja, to je izraženija konvergencija između subjektivne volje i kolektivne funkcionalnosti, a time i viši nivo efektivne autonomije – ne samo kao pravne kategorije, već i kao stvarne moći upravljanja sopstvenim životom.

U tom smislu, moguće je čak formulisati sledeći ontološki kriterijum: stepen ljudske slobode u jednoj epohi proporcionalan je stepenu podudarnosti između individualne reproduktivne intencionalnosti i sistemske funkcionalne potrebe za reprodukcijom. Što je to poklapanje veće, to je sloboda stvarnija i opipljivija; što je razlika veća, to je sloboda više iluzorna i formalna.

Predloženi kriterijum – kriterijum reproduktivne konvergencije – ima tri važne epistemološke osobine: on je istorijski dinamičan (omogućava praćenje promena kroz epohe), normativno je neutralan (ne sadrži vrednosni sud), i empirijski proverljiv (može se kvantifikovati demografskim, medicinskim i sociološkim podacima). U daljem tekstu koristiće se kao univerzalna mera ljudske autonomije.

III Deo: Savremeni svet: priblizavanje suprotnih tačaka pardoksa

Savremeni svet predstavlja možda prvu istorijsku epohu u kojoj dolazi do potencijalnog preokreta u obrascu paradoksa reproduktivne intencionalnosti. Međutim, taj preokret nije rezultat ideološke pobede, normativnog napretka ili porasta kolektivne svesti, već posledica tehnološkog, demografskog i ekonomskog pritiska na sistem.

Masovna dostupnost kontracepcije, širenje obrazovanja, pad smrtnosti, digitalna komunikacija i rastuća ekonomska samostalnost žena, nezabeležen tehnološki rast, menjaju samu funkcionalnu logiku reprodukcije. Sistem više ne podrazumeva slepu i automatsku potrebu za eksponencijalnim rastom stanovništva. U nekim slučajevima – kao što su visoko razvijena društva – sistem čak favorizuje manji broj potomstva, u cilju očuvanja ekonomskog standarda, društvene stabilnosti i ekološke održivosti.

Ova promena, međutim, nije oslobađajuća zato što je bila željena, već zato što je postala funkcionalno neophodna. Sloboda se ovde ne pojavljuje kao rezultat kolektivne moralne odluke, već kao nusprodukt strukturalne transformacije. Taj mehanizam možemo nazvati „lukavom funkcionalnošću slobode“: pre svega znanje i tehnologija menjaju realne uslove života, što sistem prisiljava da redefiniše proizvodne i društvene odnose, a što tek naknadno otvara prostor za priznavanje individualnih prava i autonomije.

Primera radi ropstvo nije ukinuto iz humanističkih pobuda i sentimenata, već zbog industrijske racionalnosti i prelaska na efikasnije modele rada. Ukidanje dečijeg rada nije usledilo onda kada su izglasani zakoni o zabrani, već tek kada su deca postala niskoproduktivna u poređenju sa odraslima. Na sličan način, sloboda žena da odlučuju o sopstvenoj reprodukciji ne proizilazi iz normativnog konsenzusa, već iz činjenice ekonomskog osamostaljenja čime sistem postaje funkcionalniji, održiviji i racionalniji.

Drugim rečima, dve suprotstavljene tačke paradoksa – individualna intencija i sistemska potreba – počinju da se približavaju. Ovo približavanje ne znači da suprotstavljenost nestaje, već da dolazi do konvergencije interesa, odnosno do usklađivanja između ličnih želja i sistemskih imperativa.

IV Deo: Budućnost paradoksa i njegove transformacije

Premda se tenzija između sistemske potrebe i individualne autonomije postepeno smanjuje, paradoks reproduktivne intencionalnosti ne nestaje – on se transformiše i mutira, poprimajući nove, sofisticiranije oblike. Najvažnija promena ogleda se u sve manjoj razlici između sistemskog zahteva i individualne volje. Ova konvergencija ne znači kraj paradoksa, niti ukidanje manipulacije, već upućuje na novu fazu u kojoj sistem postaje funkcionalno efikasniji upravo onda kada ostavi više prostora za individualni izbor.

Iz ove perspektive to je ujedno i osnov za optimizam: paradoks opstaje, ali njegov oblik postaje manje nasilan, interaktivniji i kompleksniji. Tri ključna aspekta oblikuju ovu transformaciju:

1) Kapitalizam i upravljanje resursima: Pritisak sistema na reprodukciju poprima nove oblike – od fiskalnih podsticaja za rađanje do kulturnih kampanja koje glorifikuju roditeljstvo. Iako odluka ostaje formalno individualna, ona je suštinski usmeravana kroz ekonomske stimuluse i algoritamski targetiran marketing.

2) Biotehnologija i selekcija: Tehnološki napredak omogućava genetski inženjering, veštačku reprodukciju i selekciju na osnovu poželjnih osobina. Te odluke će delovati kao lični izbori, ali će u dubini reflektovati sistemske norme i potrebe o “idealnom” potomstvu.

3) Ideologija izbora: Povećanje broja dostupnih opcija ne vodi nužno ka većoj slobodi, već često transformiše slobodu u obavezu izbora, pri čemu je subjekt pod pritiskom da odlučuje među unapred oblikovanim varijantama. Međutim, i unutar tih ograničenih konfiguracija, mogućnosti za mikroautonomiju i funkcionalno manevrisanje postoje – ne kao rezultat „autentičnih alternativa“, već kao nusprodukt složenosti i poroznosti samog sistema. U tom smislu, sloboda se ne pronalazi u idealnoj spoljašnjosti, već u pomeranjima i pukotinama onoga što već postoji.

Na ovom mestu otvara se teorijska debata sa savremenim misliocima.

Pesimisti, poput Mišela Fukoa, Đorđa Agambena i Juvala Hararija, ističu potencijalne opasnosti totalnog nadzora, biopolitičke kontrole i algoritamske manipulacije. Foucault analizira način na koji moć funkcioniše kroz norme, diskurse i institucionalne strukture (Fuko 1976), Agamben upozorava na normalizaciju izvanrednog stanja kao oblika upravljanja (Agamben 2005), dok Harari problematizuje gubitak slobodne volje usled algoritamske anticipacije (Harari 2018).

Premda naglašavaju realne opasnosti pomenuti autori često zanemaruju unutrašnju dijalektičku logiku sistema, u kojoj potraga za kontrolom neizbežno generiše nuspojave – nove tehnologije, znanja, otpor, promene u ideologiji i praksi – upravo ti neželjeni produkti često otvaraju nove domene autonomije. Jedan od osnovnih prigovor ovoj poziciji (naročito Fukoovoj) jeste sledeći: manipulacija je simptom slobode a ne njen kraj. Manipuliše samo onaj ko više ne može da zapoveda. Tamo gde je postojala apsolutna vlast – robovlasništvo, feudalna subordinacija, direktna prinuda – nije bilo potrebe za manipulacijom; gospodar je jednostavno zapovedao. Otuda je manipulacija paradoksalno indikator širenja slobode, a ne njen kraj.

S druge strane, optimisti, poput Axela Honnetha, Hartmuta Rose i Amartye Sena, naglašavaju značaj priznanja, rezonance i osnaživanja kapaciteta. Honneth vidi slobodu kao produkt društvenog priznanja (Honneth 1996), Rosa u uspostavljanju „rezonantnog“ odnosa sa svetom (Rosa 2016), a Sen u širenju funkcionalnih kapaciteta putem obrazovanja i tehnologije (Sen 1999). Međutim, i ova (esencijalistička) perspektiva ima svoje granice: pridaje preveliki značaj svesnoj subjektivnosti i normativnom konsenzusu, zanemarujući činjenicu da se prostor slobode često širi mimo volje subjekta – kroz procese koje on ne razume, ne želi ili čak smatra štetnim.

Zaključno, sloboda se ne pojavljuje u čistom obliku, ni kao jednostavan čin izbora ni kao priznanje. Ona nastaje kao nusprodukt i epifenomen, kao neželjena posledica istorijskih transformacija koje niko u celini ne kontroliše. To je osnovna distinkcija koja ovu poziciju čini hegelijanskom: sloboda se ne planira – ona se otkriva, bez predumišljaja, bez intencije.

V Deo: Zaključak – Novi paradoks i Hegelu u susret

Sistemska sloboda ne dolazi zato što je zamišljena, normativno uspostavljena ili politički proklamovana, već zato što postaje funkcionalna. U hegelijanskom duhu, možemo reći: sloboda nikada nije bila svesni cilj istorije, već njena funkcionalna nuspojava. U velikoj shemi zbivanja, sloboda ne nastaje kroz nameavane izbore pojedinaca, već kroz sistemske pritiske, sukobe nužnosti i promenljive uslove na koje niko pojedinačno ne utiče. Hegel u Fenomenologiji duha (1977, 18-19 Predgovor) ukazuje da „pojedinci mogu biti nesvesni cilja koji se ostvaruje kroz njih, ali upravo njihovi interesi i želje služe kao sredstvo napredovanja svetskog duha“^[3]. To je čuveno Hegelovo “lukavstvo uma” (List der Vernunft): istorija instrumentalizuje partikularne motive da bi, mimo volje aktera, realizovala opšte ciljeve – pre svega slobodu.

U otom smislu, sloboda se zaista može opisati kao epifenomen funkcionalnih promena sistema. To, međutim, ne znači da je ona irelevantna ili iluzorna. Naprotiv – ona se pojavljuje kao nenamerni rezultat unutrašnjih tenzija, a tek naknadno može biti institucionalizovana i normativno prepoznata. Upravo ta dijalektika – prelazak iz epifenomena u normu – ono je što ovu poziciju čini filozofski konzistentnom i empirijski proverljivom^[4].

Ta druga, verovatno čak i dublja kontradikcija čini suštinu hegelijanskog zaključka: sistemska sloboda rađa se iz prisile. Paradoksalno, ono što izgleda kao ograničenje – tehnološki, ekonomski ili biopolitički pritisak – upravo je ono što otvara nove prostore za autonomiju. U tom procesu, sloboda često ostaje nevidljiva: nije artikulisana, često ni poželjna, ali nastaje kao funkcionalni nusprodukt sistemske adaptacije. Otpor prema nužnosti ne briše njeno delovanje, već samo menja njene granice – i upravo tu, gde se nužnost menja neplanirano iznutra, pojavljuje se prostor za novu slobodu.

Zato se sloboda retko osvaja kao ideološki cilj, ideal ili normativni projekat, a mnogo češće kao prilagođavanje realnosti u promenjenim okolnostima. Dolazi zakasnelo, bez pompe i fanfara, i retko biva prepoznata i dočekana kao emancipacija. Najčešće se manifestuje kao “normalnost” – trenutak kada se više niko ne pita da li žena sme da koristi kontracepciju ili dete mora da radi u rudniku. A nekada je to bio vrhunac borbe.

Odnos između opšteg i pojedinačnog – između sistemske intencionalnosti i individualne volje – ostaje u svojoj strukturalnoj protivrečnosti relativno stabilan. Ono što se menja to su funkcionalni modaliteti tog odnosa. Jaz između sistemskih potreba i individualnih želja postepeno se smanjuje, što se najpreciznije vidi u padu ‘indeksa neželjenosti’ ljudske populacije – jednom od najrelevantnijih pokazatelja reproduktivne konvergencije i time jednog od najsuptilnijih empirijskih indeksa socijalne autonomije.

S tim u vidu, vratimo se uvodnom paradoksu: čovečanstvo koje se vekovima množilo mimo svoje volje – nalik na domaće životinje – danas ulazi u epohu u kojoj se reproduktivna odluka sve češće zasniva na subjektivnoj želji. I to ne zato što je sistem postao humaniji, već zato što se ispostavilo da je to efikasnije, održivije, racionalnije. Paradoks autonomije počinje kao potreba i prisila sistema, a završava kao nova mogućnost za subjekt. Taj paradoks jeste “lukavstvo istorije”: ono što započinje kao nužnost i prisila, završava kao sloboda.

za P.U.L.S.E: Bojan Milić

Prethodni nastavak

1. Guttmacher Institute. Adding It Up: The Costs and Benefits of Investing in Sexual and Reproductive Health 2014. Takođe, prema UNFPA i WHO, oko 44–50 % svih trudnoća globalno su nenamerne – dakle, žene nisu planirale da zatrudne u trenutku začeća ↑
2. U južnoameričkim državama, gotovo 90–95 % trudnoća kod posebno mladih adolescentkinja (12–16 godina)bilo je posledica incestnog silovanja (Singh et al. 2014). ↑
3. I dalje: „Um se u istoriji ostvaruje kroz delovanje pojedinaca, ali tako što koristi njihove strasti, interese i ciljeve kao sredstvo za realizaciju svojih ciljeva. (…) To se može nazvati lukavstvom uma — da on dopušta tim strastima da se ispolje i da se u njima zadovolje, dok istovremeno usmerava tok događaja ka svom cilju.“ (Philosophy of History, trans. Sibree, Dover, 2004, pp. 28–30) ↑
4. U ovoj smislu rešenje tajne Hegelovog „lukavstva uma“ leži u reinterpretaciji “normativnosti” kao funkcionalne strukturalnosti – ono što izgleda kao intencionalno, zapravo je emergentna logika u sistemu koji prevazilazi sopstvene tenzije. Umesto da se „lukavstvo uma“ posmatra kao teleološku normativnost, ona se ovde interpretira kao emergentna racionalnost sistema koji ne zna da zna, tj. dijalektičku funkcionalnost bez subjekta. ↑

 

Bibliografija

Agamben, Giorgio. 2005. State of Exception. Translated by Kevin Attell. Chicago: University of Chicago Press.

de Beauvoir, Simone. 1949. The Second Sex. Translated by H. M. Parshley. New York: Vintage Books.

Engels, Friedrich. 1884. The Origin of the Family, Private Property and the State. Zurich: Hottingen.

Foucault, Michel. 1976. La volonté de savoir [The Will to Knowledge: The History of Sexuality, Volume 1]. Paris: Gallimard.

Godelier, Maurice. 1986. The Making of Great Men: Male Domination and Power among the New Guinea Baruya. Cambridge: Cambridge University Press.

Guttmacher Institute. 2014. Adding It Up: The Costs and Benefits of Investing in Sexual and Reproductive Health 2014. New York: Guttmacher Institute. https://www.guttmacher.org/report/adding-it-costs-and-benefits-investing-sexual-and-reproductive-health-2014.

Harari, Yuval Noah. 2018. 21 Lessons for the 21st Century. London: Jonathan Cape.

Hegel, G. W. F. 1977. Phenomenology of Spirit. Translated by A. V. Miller. Oxford: Oxford University Press

Hegel, G. W. F. 2004. Philosophy of History, Translated by Sibree, Dover, 2004

Honneth, Axel. 1996. The Struggle for Recognition: The Moral Grammar of Social Conflicts. Translated by Joel Anderson. Cambridge, MA: MIT Press.

Marx, Karl. 1867. Das Kapital: Kritik der politischen Ökonomie. Hamburg: Otto Meissner Verlag.

Milić, Bojan, 2025. Neželjano ćovečanstvo između mesa i inkubatora; Internet portal P.U.L.S.E.; Bgd. https://pulse.rs/nezeljeno-covecanstvo-izmedu-mesa-i-inkubatora/

Rosa, Hartmut. 2016. Resonanz: Eine Soziologie der Weltbeziehung. Berlin: Suhrkamp.

Sedgh, Gilda, Susheela Singh, and Rubina Hussain. 2014. “Intended and Unintended Pregnancies Worldwide in 2012 and Recent Trends.” Studies in Family Planning 45 (3): 301–314. https://doi.org/10.1111/j.1728-4465.2014.00393.x.

Sen, Amartya. 1999. Development as Freedom. New York: Knopf.

Singh, Susheela, Jacqueline E. Darroch, and Lori S. Ashford. 2012. Adding It Up: The Need for and Cost of Maternal and Newborn Care – Estimates for 2012. New York: Guttmacher Institute and UNFPA. https://www.guttmacher.org/report/adding-it-need-and-cost-maternal-and-newborn-care.

***

1 U Budizmu postoje škole u kojima žena ima veći duhovni status (npr. tibetanski tantrizam).

2 Brian Levack, The Witch-Hunt in Early Modern Europe, Routledge, 2006 (3rd ed.); Lyndal Roper, Witch
Craze: Terror and Fantasy in Baroque Germany, Yale University Press, 2004.

3 Pravo muškarca da ima seksualne odnose sa suprugom bez njenog pristanka bilo je uobičajeno u zakonima
mnogih zemalja sve do kasnog 20. veka. U Francuskoj, silovanje u braku nije bilo krivično delo do 1990.
godine. Vidi: Catharine A. MacKinnon, Toward a Feminist Theory of the State, Harvard University Press,
1989; takođe: Marie-Victoire Louis, „Le viol conjugal: une conquête féministe“, Cahiers du Genre, 2006/1,
n°40.

4 Etnološke i istorijske analize o sistemskom zlostavljanju i instrumentalizaciji devojčica mogu se naći u: Gerda
Lerner, The Creation of Patriarchy, Oxford University Press, 1986; posebno poglavlja o ženama kao robama
u bračnim razmenama i ritualima. Vidi i: Silvia Federici, Caliban and the Witch: Women, the Body and
Primitive Accumulation, Autonomedia, 2004.

5 Gulag; Wikipedia, The Free Encyclopedia. Last modified April 2024. https://en.wikipedia.org/wiki/Gulag;
MacGregor, D. (n.d.). Women in Stalin’s Russia; Gulag. Facts and Details. Accessed May 2025.
https://factsanddetails.com/russia/History/sub9_1e/entry-4969.html

6 Antony Beevor, Berlin: The Downfall 1945, Penguin Books, 2002.; Vidi takođe: Norman Naimark, The
Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945–1949, Harvard University Press,
1995.

7 Yoshiaki Yoshimi, Comfort Women: Sexual Slavery in the Japanese Military During World War II, Columbia
University Press, 2001

8 Rounaq Jahan, “Genocide in Bangladesh,” Race & Class, vol. 16, no. 4 (1975): 385–393.

9 Alison Bashford & Philippa Levine (eds.), The Oxford Handbook of the History of Eugenics, Oxford University Press, 2010. Takođe: Miroslava P. Radojčić, “Eugenika i prisilna sterilizacija: transnacionalne politike tela u 20. veku,” Zbornik Instituta za noviju istoriju Srbije, br. 2 (2018): 45–66.