Umesto In memoriama, deo iz autorove knjige sećanja: Bio je to moj poslednji partijski sastanak posle 12 godina, bez ceremonijalnog vraćanja knjižice…
Odlomak iz poslednje knjige Nebojše Popova “Kako smo dospeli dovde – Sećanje 1939-2015”, Republika 2016.
Studentski bunt 1968.
I Jugoslavija, kao deo sveta, bila je scena na kojoj su se pojavili savremeni studentski pokreti. Zajedničko sa onima u svetu bila je osuda rata, pre svega u Vijetnamu, kritika industrijske i potrošačke civilizacije koja srozava smisao ljudskog života, i ideologizacija kulture. Naravno, u prvom planu su bili problemi socijalizma.
U jednom trenutku, na početku junskog sukoba, buknula je generacijska solidarnost. U Sarajevu su započete i demonstracije, koje su krenule od Filozofskog fakulteta ka centru grada, ali ih je policija brzo razbila. Počelo je okupljanje i spremanje demonstracija i u Zagrebu, ali je to prigušeno snažnom intervencijom partijskih kadrova, pod parolom da Hrvati ne smeju biti „guske u magli“ koje zavode velikosrpski hegemonisti (čak je kroz kuloare proturana i floskula da beogradske studente predvodi profesor Mihailo Marković s četničkom kokardom na šubari).
U Ljubljani živost nije prelazila okvir univerziteta. Bilo je protesta i u manjim gradovima, ali skromnijeg opsega. Razumljivo je da se pojava posmatra tamo gde je najrazvijenija, u “beogradskom junu”. A nisu obuhvaćeni pokreti koji su naoko isti ali su suprotne orijentacije, kao što su, u Zagrebu, „pokret hrvatskih sveučilištaraca“, koji će postati akciono jezgro „maspoka“ (Savka Dabčević ih je nazivala „naši dečki“) i demonstracije u Prištini koje će rasturiti vojna sila, ali će one dati snažan impuls albanskom nacionalnom pokretu na Kosovu.
Sažeto rečeno, glavni trendovi izgledaju ovako. Studenti se bune zbog društvene nejednakosti koja škodi radnicima, a godi vladajućim slojevima, zato što izvesnu liberalizaciju privrede ne prati demokratizacija poretka, bez čega nema pozitivnih promena koje je najavila proklamovana društvena reforma, da nema demokratske javnosti i slobode opštenja, da je nužno ukloniti one koji cenzurišu medije i primenjuju nasilje, te da je neophodno poboljšati položaj univerziteta i studenata. Otvoreni su za saradnju sa svima koji imaju iste ili slične ideje, naročito prema radnicima, a isključivi su prema onima koje smatraju „provokatorima“.
Drugu stranu čine vrhovi partije i države. Oni naglašavaju da vlast mahom sve dobro rešava svojim merama, a da pod uticajem onoga što je prihvatljivo u studentskim zahtevima, može biti izvesnih korekcija, a oštro se osuđuju metodi pritiska, kao „ekstremizam“. Spram studentskih zahteva, lansirana je parola „sadržaj da, metodi ne“. Oni su zatvorena skupina, ali oberučke prihvataju svakoga ko ih podržava protiv suparničke strane.
Šta se podrazumeva pod metodama? Baš ono što studenti čine: kritiku poretka, proteste i demonstracije, osudu odurnih laži i brutalnog nasilja; na svojim stalnim zborovima nadahnuto govore nesputani žargonom vladajuće ideologije, formiraju delatne akcione odbore, ispisuju parole na fasadama svojih fakulteta, umnožavaju i dele svoje dokumente, koriste dostupna glasila (najviše Student i Susret), komuniciraju s građanima, stavljaju u opticaj poruke podrške raznih stručnih udruženja, pozorišta, instituta, pojedinih grupa radnika; dakle, rade sve ono što čini nastajući autonomni pokret, i što je proželo čitav BU. U tome su istaknutu ulogu imali mnogi članovi SK, koji veruju da su angažovani na vlastitom tlu izborene slobode, uz uočljivu podršku čitavih organizacija SK, pa i Univerzitetskog komiteta SK, čiji je sekretar tada bio profesor Žarko Bulajić s Ekonomskog fakulteta.
Na drugoj strani nižu se reakcije kroz reagovanje svih foruma vladajućeg poretka. Objavljuju se negativne poruke, osude i pretnje „s terena“. Iz jezgra režima širi se strah od ugroženosti društva i države, socijalizma. Lamentira se nad ugroženošću stanovništva, i dece. Podozrevalo se da pobunjenici postaju toliko snažni da već formiraju novu vladu i spremaju revoluciju (ne kaže se koju, svakako ne seksualnu revoluciju, popularniju u svetu nego u nas). Lansirano je i zastrašujuće geslo: „vlast je krvlju osvojena, bez krvi se ne predaje“.
Umesto da nagađamo od koje revolucije se zazire a za koju pledira, važnije je pitanje šta je glavni predmet konkretnog sukoba? Zanimljivo je da na to više upućuje studentski pokret nego njegovi protivnici. Naime, već na početku sukoba, među studentskim zahtevima važno mesto ima i kažnjavanje direktora i urednika štampe i televizije koji su objavili da su pobunjenici huligani, kao i rukovodilaca policije grada, republike i federacije koji su neposredno komandovali upotrebom aparata sile. Ta dva zahteva su postala sporna sredinom trajanja štrajka BU. Posle prvih dana uspona pokreta a usred neprozirne pometnje, prešlo se na realističnije odmeravanje „odnosa snaga“ sukobljenih strana. Studentski pokret je procenjivao koliko je realno očekivati da se dva pomenuta zahteva ostvare. Naime, veći deo zahteva tiče se usmeravanja trajnijih procesa u državi i društvu, a sankcionisanje odgovornosti šest osoba oročeno je vremenom trajanja štrajka. Posle diskusija na fakultetskim zborovima i akcionim odborima, na zajedničkom forumu, tesnom većinom izglasana je odluka da se ispunjenje pomenuta dva zahteva izostavi iz uslova za okončanje štrajka BU.
Ovde je neophodna izvesna pomalo akademska digresija. Valja uočiti da su u istorijskoj pojavi koju ovde razmatramo veoma važne razlike u poimanju revolucije. Jednu je, početkom XX veka, pre sve tri ruske revolucije (one 1905, te februarske i oktobarske) proklamovao Staljin (u brošuri Socijalizam i anarhizam, 1903). On je postulirao da je suština proleterske revolucije – „pitanje vlasti“; dok anarhisti, kao antagonistički tabor, potenciraju slobodu ličnosti. Staljinovu definiciju revolucije kasnije je razradio Lenjin sa svojim sledbenicima, a potom je dugo primenjivao Staljin, kao neprikosnoveni vlastodržac i svetski vođa komunista.
Suštinski suprotno shvatanje revolucije utemeljio je Marks, još sredinom XIX veka, načelom da je cilj komunističke revolucije uspostavljanje poretka u kojem je „sloboda pojedinca uslov slobode za sve“. To načelo primetno je kod pojedinih kasnijih revolucionara, primerice kod Roze Luksemburg, ali je ono potiskivano, sve do zaborava, pod naplavinama boljševizma i raznih vrsta dogmatizma; najpoznatiji među njima je „marksizam-lenjinizam“.
A kada je ta dogma podvrgnuta kritici, i na počecima kritike jugoslovenskih komunista, nakon sukoba 1948, a naročito kod protagonista stvaralačkog ili antropološkog marksizma i sve snažnijim talasom slobode stvaralaštva u kulturi – sloboda se pojavila u novim obrisima, kroz kritiku svih aspekata otuđenja i mogućeg razotuđenja. Nazirala se nova struja personalizma, naporedo s liberalnim i hrišćanskim personalizmom. Taj trend je uzimao maha, i nagoveštavao realne mogućnosti još širih zahvata, naročito juna 1968. godine.
Titova arbitraža
Stvar nije samo do izbora ove ili one ideje, ove ili one revolucije, nego, pre svega, temelja i okvira čitave egzistencije pojedinaca i društva. Za sada postoje dve glavne opcije („idealni tip“) osnova i okvira rasprava i rešavanja sporova i sukoba. Jedna je ustavna demokratija s ciklusima slobodnih izbora, čime su završavane revolucije na Zapadu, što državnoj vlasti daje racionalni legitimitet monopola na fizičko nasilje. Sporovi i sukobi se rešavaju pregovorima i kompromisima. Drukčija je situacija na Istoku. Tu revolucija „stalno teče“, ne dovršava se ustavnom demokratijom i slobodnim izborima. Nema pouzdanog osnova i okvira rešavanja sporova i sukoba, gde sve zavisi od faktičkog „odnosa snaga“. To su sukobi s „nultom opcijom“, samo jedna strana sve dobija ili gubi.
Nakon ove digresije bi mogla biti jasnija priroda Titove arbitraže kojom je faktički okončan štrajk BU. Rekavši da su studenti 90% u pravu („žito”), nije se formalno odrekao izvesnih inovacija jugoslovenskog socijalizma, ali podozrenje prema 10% („kukolj“) pokazaće hoće li poreći te inovacije. Nesiguran u podršku vlastitog kruga sledbenika, u žurbi da obnovi monolitnost starih kadrova i mobiliše nove sledbenike, vešto je pomerio težište sukoba od odbacivanja „studentskih zahteva“ na obračun s onih 10%, prvenstveno s onima koje je optužio za „kvaritelje omladine“, koji su skrivili pojavu studentskog pokreta.
Rasplet junskog sukoba nije tekao u znaku slobode, već kao servisiranje „pitanja vlasti“. Pošto se smatralo da je štrajk okončan arbitražom najmoćnijeg faktora koji lebdi iznad sukobljenih strana, odluke nisu donosile realno sukobljene strane, ponajmanje štrajkači. Najpre su iz vladajuće Partije uklonjeni oni kojima je bliže slobodarsko shvatanje revolucije. Jednostavno, odlukom višeg rukovodstva raspuštena je brojna organizacija SK pri Odeljenju za filozofiju i sociologiju. Istovremeno, krenula je i kampanja prijema novih članova, lojalnih vođi, na šta se gledalo kao na transfuziju krvi.
Jačanje monolitnosti podrazumeva uklanjanje svega što je remeti. Zahuktavala se represija na sve strane. Zaređale su zabrane listova, časopisa i knjiga, neformalna policijska saslušanja, oduzimanje pasoša… Zakonskim merama uvedena je diferencijacija na „moralno-politički podobne“ i „nepodobne“, najpre u javnim službama a potom u svim radnim odnosima. Poput nekakvog velikog spremanja, kakvo se periodično praktikuje po privatnim stanovima i kućama, nastojalo se da se ukloni sve što se smatra neprikladnim u velikoj kući, državi.
Brutalno gušenje slobode
Zaredom su nestajali konstitutivni elementi studentskog pokreta. Najpre, već 1968, zborovi i akcioni odbori a potom slobodna glasila. Izdavač Susreta, Gradski komitet omladine, nametnuo je 1969, uz izvesne otpore (pre svega Danice Mojsin, kao sekretara toga foruma), programsku preorijentaciju. Oko Studenta su trajali duži sporovi i sukobi. Na tri sednice skupštine izdavača, Saveza studenata BU, nije prihvaćena inicijativa o preorijentaciji i smeni urednika (Alija Hodžić i Aleksandar Ilić). Onda je sledila bezmalo militarizovana priprema „odlučujuće bitke“, početkom 1970. Novo rukovodstvo UK SK, na čelu s novim sekretarom, Brankom Pribićevićem, profesorom Fakulteta političkih nauka, pomno je brifovalo učesnike naredne sednice, zavodeći disciplinu koja nalikuje vojnoj; čitava partijska organizacija BU morala je da se „izjasni“, „za“ ili „protiv“.
(I ja sam prisustvovao jednom takvom sastanku, u postdiplomskoj organizaciji na Pravnom fakultetu. Nakon što se nekoliko nas suprotstavilo brutalnom gušenju slobode štampe, većina je podržala zvaničan predlog. Tada se odigrala jedna kabaretska scena. Predsedavajući, Milan Milutinović, kadar u usponu, predložio je komisiju za zaključke, koja se nakratko povukla i brzo vratila da saopšti: „U duhu demokratije u našoj partiji čula su se različita mišljenja, a većina predlog usvaja“. Bio je to moj poslednji partijski sastanak, osećao sam se kao mečka koja zabavlja publiku a dreseri rade svoju radnju; izašao sam, posle 12 godina, tiho, bez ceremonijalnog vraćanja knjižice i sl.)
Pokušaj izvesnih krugova studenata da na godišnjicu 1968. obave rekapitulaciju zbivanja nije uspeo. Ponegde su ostale agilne grupe, najprimetnije na FF gde je predsednik Fakultetskog odbora bio ranije već pominjani Vladimir Mijanović. Kada je procenjeno da je ova grupa sve više izolovana, sledilo je hapšenje te suđenje pa presuda (dve godine zatvora). U krivicu mu je upisana ne samo aktivnost u duhu juna 1968, nego i časopis Frontisterion, u kojem je glavni lik satiričke obrade Orgija Konfront (prepoznat kao Tito); časopis je bio već odštampan ali je ostao van javnosti, u sudskim spisima. Onda je, u znak protesta, jedna poveća kolona studenata prošla kroz grad, od Suda do Filozofskog fakulteta, gde su proglasili štrajk koji je trajao deset dana.
Pridružili su im se studenti Filološkog fakulteta i dve umetničke akademije. Falila je još jedna univerzitetska jedinica pa da, po tada važećim normama, bude proglašen štrajk celog BU (očekivalo se da će to biti Pravni fakultet, ali se ovo nije desilo). Mene je Nastavničko veće zadužilo da pratim suđenje, te sam prisustvovao skupovima štrajkača, tako da sam mogao naporedno da posmatram šta se događa. Sa skupova štrajkača upućivane se delegacije u partijske i državne organe da protestuju zbog obnove političkih procesa i traže oslobađanje Mijanovića. Bezuspešno. Bilo je i ciničnih reagovanja: predstavnik Gradskog komiteta, Rajko Danilović, osporio je legitimnost „baze“ delegacija rekavši da u njoj ima više „naših“ nego „vaših“.
Tito je uperio prst na 10% problematičnih pobunjenika i neke njihove „zavodnike“. To je široko i neodređeno mnoštvo. Nema vajde ni od bučne kampanje protiv raznih „neprijatelja“ koji su slikovito ali neprecizno etiketirani – od ratnih protivnika, preko klasnih neprijatelja, informbirovaca, birokrata i tehnokrata, đilasovaca, rankovićevaca, do ekstremnih levičara i anarholiberala. Ekonomisanje silom nalaže precizno određenje mete. Sledi probno gađanje. Kao meta su određeni asistenti FF Trivo Inđić i Nebojša Popov koji su bili u proceduri reizbora. U medijima su kolale etikete da je reč o „šegrtima đavola“. Fakultetska samouprava se držala uobičajene akademske procedure, ne podležući spoljnom pritisku. Na tom stanovištu su bili i neki spoljni članovi (profesor Andrija Krešić, na primer) najvišeg organa samouprave Filozofskog fakulteta. „Šegrti“ su reizabrani, a „đavo“ još nije identifikovan.
Rešio sam da se uklonim s glavnih linija vatre. Natrpao sam u ruksak građu i rukopis na kojem sam radio i krenuo van Beograda. Najpre u bosansko selo Milići, gde prijatelji Jakšići imaju neku kućicu koju su mi stavili na raspolaganje. Dok putujem noću kroz bosanska brda, u autobusu bruji radio i naširoko priča o lovu na „đavoljeg šegrta“. Zavrtelo mi su u glavi i stomaku, ali sam se nekako smirio jer sam znao da me ovde niko ne zna. Posle nekoliko dana primetim da se oko mene nešto šuška, kao o sumnjivom licu. Šta ću, potrpam papire u ruksak, pa autobusom ka Sloveniji. Kolega i prijatelj Veljko Rus dao mi je na raspolaganje jednu sobu u svojoj kući na Bledu. Tu sam, potpuno usamljen navalio na posao i za nekoliko nedelja dosta uradio i vratio se u Beograd.
Nizali su se novi prizori „čistke“. Iz raznih izvora saznajem da su na meti udara bili profesori u Ljubljani i Skoplju, da su s novosadskog univerziteta uklonjeni Đorđije Vuković s Filozofskog i Laslo Sekelj s Pravnog fakulteta. A na Pravnom fakultetu u Beogradu, mahom neposredno, pratim poveću gužvu. Kosta Čavoški je sudski kažnjen za jedan članak u časopisu Gledišta, gde pokazuje kako se problematični legitimitet poretka legalizuje raznim podustavnim normama. U jednom razgovoru s profesorom Žikom Đorđevićem, koji se nalazi na mestu na kojem sam ja nekada bio, sekretara fakultetskog komiteta SK, pitao sam zašto pokreću postupak partijskog kažnjavanja Čavoškog; on se čudio mojoj političkoj neupućenosti i podučio me mudrosti da će tim gestom prekinuti lanac represije.
Međutim, veoma brzo samoupravni organi odlučuju da ne reizaberu Čavoškog na mesto asistenta, i to na osnovu referata koji je prvi potpisao predmetni nastavnik ugledni profesor i akademik Radomir Lukić, koji nikada nije bio član partije, ali je, uz blistave komplimente inteligenciji i naučnom i nastavničkom talentu, našao glavnu manu – partijsku kaznu. Kroz sličnu proceduru prošao je i docent Aleksandar Stojanović, čije su lucidne i oštre reči u prepunoj „petici“ 1968. s pažnjom pratili i podržavali. I on mora da napusti akademsku zajednicu. Prava hajka je pokrenuta protiv profesora Mihaila Đurića koji je u istoj „petici“ govorio izuzetno nadahnuto, što smo primali i glavom i srcem. Na meti napada našlo se jedno njegovo izlaganje na uobičajenom profesorskom forumu o amandmanima na Ustav SFRJ, u kojem je ustanovio da amandmani, umesto da popravljaju, razaraju Jugoslaviju a Srbiju stavljaju na cedilo.
Ovo potonje je izdvojeno iz konteksta i proglašeno za nacionalistički ispad. Časopis Anali, koji je objavio celu diskusiju je sudski zabranjen. (Javnosti je uskraćen uvid i u jedno kritičko reagovanje profesora i narodnog poslanika Stevana Đorđevića na amandman koji predviđa neograničeni mandat Titove vlasti.) Javno tužilaštvo podiže optužnicu i otvara put k suđenju. Neke kolege se opiru prekomernom nasilju, žale se nadležnim organima. Uzalud. U tome sudeluju i brojni članovi SK, koji bivaju zbog toga kažnjeni (samo na jednom sastanku njih preko desetoro).
Profesor Đurić je suđen i osuđen, taman onoliko koliki je zakonski minimum za udaljavanje iz radnog odnosa. Odlukama samoupravnih organa iz nastave su isključeni već pomenuti profesor Đorđević (bez pomena njegove diskusije o Titu), profesor Stevan Vračar, koji se još pre 1968. zalagao za politički pluralizam, kao i profesor Andrija Gams koji je na savetovanju pravnika u Opatiji, neposredno pred jun 1968, govorio o manama monopartizma i vrlinama pluralizma. Iz nastave je izostavljen i raspoređen na rad u institutima fakulteta još i asistent Danilo Basta, a možda i još neko koga nemam u svom sećanju.
Čistke i zabrane
Pokretači „čistke“ nisu bili zadovoljni efektom parcijalnih zahvata, a ponajmanje pojedinačnih napada i afera. Zabrane pojedinih listova, časopisa i knjiga ništa suštinski nisu izmenile, kao ni parcijalne sudske zabrane, primerice dela knjige o zbivanjima u našoj zemlji, u knjizi Zagorke Golubović Čovek i njegov svet. Oštre ocene pojedinih autora obično nisu praćene sudskim sankcijama, nego su sprečeni da učestvuju u javnom životu stavljanjem na tajnu „crnu listu“. Napade na filmove Aleksandra Petrovića i Živojina Pavlovića nisu pratile formalne sankcije. Oko filma Želimira Žilnika „Rani radovi“ nastala je afera ali ga sud nije zabranio, a nagrađen je na Berlinskom festivalu. Film Dušana Makavejeva „WR – misterije organizma“ oštro je napadan, u Novom Sadu je čak zahtevano da se spali, ali nije zabranjen, u inostranstvu je prikazivan i naišao na pohvale.
I pozorište je povremeno bilo pod udarom. Pod raznim pritiscima, spoljnim i unutarnjim, organi samoupravljanja skidali su s repertoara, primerice, Atelje 212 više drama Aleksandra Popovića, a Narodno pozorište, posle pretpremijere ne dopušta premijeru drame „Karamazovi“ Dušana Jovanovića a u režiji Ljubiše Ristića. Najveća buka nastala je, u jesen 1969. godine, oko drame Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve“, u režiji Bore Draškovića, koja je imala pet izvedbi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Lično Tito je žestoko reagovao, nalazeći da ona zalaženjem u temu o Golom otoku rehabilituje mračne snage staljinizma. Sledila je lančana reakcija osuda i pritisaka, pa je predstava, „samoupravno“, skinuta s repertoara.
Sila se osobito surovo obrušila na Lazara Stojanovića, odnosno na njegov film „Plastični Isus“, nastao kao diplomski rad na Akademiji. Film je „bunkerisan“, a Lazar osuđen na tri godine zatvora.
Vladajući krugovi, izgleda, nisu bili zadovoljni pobedama u pojedinačnim bitkama, pa su potražili nekakvo „konačno rešenje“ koje će postići u čitavom ratu. Otuda sledi najava obračuna s „crnim talasom u kulturi“. O tome su raspravljali viši partijski forumi, a odjeke su raznosili preko kontrolisanih medija. Usledilo je i reagovanje. Filozofsko društvo Srbije, pod predsedništvom Svetozara Stojanovića organizovalo je, krajem 1969, debatu o temi „Socijalizam i kultura“, koja je u dva dela, održana na Filološkom fakultetu. U uvodnoj reči (Sveta Lukić, Zagorka Golubović i Miladin Životić) sažeto je prikazana tekuća represija i argumentovano dokazivana teza da bez razvijene kulture nema socijalizma.
U dugoj i dinamičnoj debati, zastupnici partijske linije, među kojima je najpoznatiji bio Oskar Davičo, branili su zvaničnu politiku, a druga strana (na kojoj je najzapaženiji bio Dobrica Ćosić) analizirala je konkretne događaje i dokazivala loše strane represije i njene porazne posledice, i po socijalizam. (O dubini sukoba svedoči činjenica da su se u njemu našli Ćosić i Davičo, levičari, partizani i dugo veoma bliski saradnici i prijatelji.) Džabe je bilo što su ovi drugi brojniji i ubedljiviji, Gradski komitet SK pokrenuo je halabuku, ne samo podrškom „novog kursa“ nego zajapurenim napadima na „neprijatelje“ koji „dižu glavu“, potučeni ali nedotučeni, lepeći im razne etikete, najčešće staljinizma i nacionalizma.
U zažarenoj atmosferi izgleda razumljivo da se ljudi snebivaju oko ulaska u zaoštrene sukobe, pogotovo sa vlašću. Recimo, na Trećem programu Radio Beograda, 1969, Radomir Konstantinović izlaže rezultate temeljitih istraživanja i proučavanja konzervativnih naslaga u nacionalnoj kulturi, od kojih je nastala knjiga Filozofija palanke, uzdizana nekoliko decenija kasnije. Nešto kasnije, Danilo Kiš ulazi u žestoku i temeljitu kritiku svega što guši individualnost književnika i autonomiju književnosti, ali čuva ekskluzivnost svoje estetičke misije, kloneći se političkog angažmana.
Obnova monolitnosti partije
„Rezervati“ su ponovo u modi. Za upražnjena mesta „nepodobnih“ jagme se „podobni“. Kako je bivalo sve izvesnije da se pojedinačnim čarkama i samo ideološkim aparatom ne može dosegnuti do „konačnog rešenja“, potegnuto je oprobano sredstvo, mobilizacija partije i mase radi zalečenja napuklog monolitizma obnovom klasičnog staljinizma. Polazište i podloga takve mobilizacije je novo Titovo pismo (supotpisnik je doglavnik u usponu, Stane Dolanc). S puta k jačanju novog vrha vlasti valjalo je ukloniti koalicije koje su bile korisne za obračun s levicom.
Raskinuta je koalicija „starog kadra revolucije“ s „maspokom“, u trenutku kada je ovaj potonji zapretio prevlašću, i sa „liberalima“, kojima je zamerena popustljivost prema protivniku, a, inače, ojačali su svoje pozicije u privredi i društvu. Jugoslavija, nominalno jedinstvena država se prekomponuje. Na mesto jedinstvene partije stupaju sve samostalnije republičke i pokrajinske partije, uz veoma moćnu partiju pri JNA, kao sve snažniji vojno-industrijski kompleks. Sve samostalnije republike i pokrajine kao „nacionalne državnosti“, objedinjava, prema jednoj dosetki Vladimira Bakarića, nešto što „federira“.
Pored stalnog sastava JNA uvodi se, kao paralelna struktura, teritorijalna odbrana u svim federalnim jedinicama, čak i u radnim organizacijama i lokalnim zajednicama. Sve više atomizovanu privredu povezuje nešto što se naziva „dogovornom ekonomijom“, ni stari centralizam, niti propagirano tržište. Sa javne scene nestaju oni stari kadrovi koji su pokretali modernizaciju i demokratizaciju. Nestaje legendarni vođa dalmatinskih komunista i partizana Vicko Krstulović, kao i stari komunisti i partizani koji su postali ugledni državnici: Koča Popović, Marko Nikezić i Mirko Tepavac, na primer. Traže se, i nalaze, novi, podobni kadrovi. A arivista je napretek.
Obnova monolitnosti je naporna. Sve više okupiran svojom rastućom moći u zemlji i prestižem u svetu, Tito prekraja vladajuću nomenklaturu, ali ne može sve sam da postigne. Po običaju, „čišćenje dvorišta“ spada u delokrug nižih slojeva. Ako neko od posluge nešto i „zabrlja“, to ne treba pripisati gospodaru, a o tome nemaju razloga da brinu oni koji ionako ne žive ovde. Obnovljeni su politički sudski procesi, popularni u vreme staljinizma. Nastala je prava rednja suđenja „ekstremnim levičarima“, „trockistima“, „informbirovcima“, „nacionalistima“, „kapitalistima“… Pljuštale su kazne. Bilo je predloga i za obnovu režima Golog otoka. Sve to je imalo svoju adresu, i u zemlji i van nje, i na Istoku i na Zapadu.
Tito je povremeno opominjao podređene da još nisu kažnjeni „kvaritelji omladine“ ali je njegovo urgiranje ostajalo bez završnog efekta. Napokon, u vreme obračuna s „liberalima“ pojavio se spisak sa deset imena. Ubrzo potom, posle izvesnog nadgornjavanja agilnih naganjača oko spiska, UK SK je objavio, ni danas se ne zna na osnovu čega, spisak od osam imena profesora i saradnika FF (među njima i moje). A pošto fakultetska samouprava nije bila voljna da sprovede egzekuciju, nakon raznih dovijanja, menjani su zakoni koji legalizuju ulogu države, kao staratelja.
Napadi su usredsređeni na Filozofski fakultet. Nije bilo dana ni medija bez napada na „neprijatelje“. Ako se neko drzne da se solidariše s progonjenima bio je suđen i osuđen. Pokušaj da se, u zimu 1974. godine, u Ljubljani formira Savez studenata FF Jugoslavije naprosto je počišćen policijskom racijom i sudskim presudama.
Akademska sredina reagovala je na svoj način. Glavni tok toj sredini davali su profesori svetskog formata, kakvi su bili Georgije Ostrogorski sa svojom školom vizantologa, ili Svetozar Radojčić, sa svojom školom istorije umetnosti i Nikola Rot, autoritetni šef katedre za psihologiju.
Samoupravni organi su raspisali reizbor za svih osam prokaženih profesora i saradnika, izabrali komisije (po pet za svakoga); u sastav su ušli profesori univerziteta iz Beograda, Zagreba, Ljubljane, Splita i Zadra. Komisije su napisale referate, predložen je reizbor svih osmoro. Naučno-nastavno veće i Savet FF prihvatili su predloge (samo jedan glas, profesora etike Vuka Pavićevića, bio je uzdržan na Veću, a nekolicine na Savetu).
Progonitelji su bili zbunjeni. Latili su se vlasti i primenili nove paragrafe zakona koji predviđaju da se odluke mogu donositi i izvan univerziteta. Tako je, onda, Narodna skupština SR Srbije, krajem januara 1975. godine donela odluku kojom poimence svih osmoro „stavlja na raspolaganje“ nadležnom ministarstvu. U diskusiji su se čule varijacije na NOB, čak i vajkanja da je borba protiv okupatora trajala kraće od obračuna s ovim „neprijateljima“. U aktu zakonodavnog tela, koje inače ne donosi odluke o pojedincima, što je osoben lex specialis, nema nikakvog obrazloženja, kao, sve se zna. Udaljeni nisu dobili nikakav službeni akt. Tek što smo se uselili u novu zgradu FF i poradovali se najzad pristojnim uslovima za rad, iseljeni smo, silom. Samouprava fakulteta izjavila je da ne prihvata takav akt, da nas i dalje smatra članovima akademske zajednice.
Jedan događaj svedoči o tome da ni sami egzekutori nisu hladnokrvni. Naime, kada su referati o reizboru odštampani, kao dokumentarni dodatak časopisu Filozofija, u štampariju „Filip Višnjić“, kako direktor Jagoš Đuretić svedoči, u toku noći su banuli agilni funkcioneri opštinskog i gradskog komiteta SK i pokupili sav tiraž.
Sećam se i akademskog rada. Uprkos okolnoj turbulenciji, rad na fakultetu tekao je uobičajeno. Pored ispita, uz profesora Mihaila Popovića, najviše sam angažovan u samostalnom vođenju seminara, s jednom grupom studenata tri godine. Rad je bio veoma dinamičan i rekao bih plodan. Kao da nas ne zanima vrenje u neposrednom okruženju, mišljenje o tome bilo je stvar svakog pojedinca. Osnovna literatura su bili klasici (Kont, Marks, Dirkem, Veber, Parsons) i novija istraživanja u svetskoj i domaćoj filozofiji i društvenoj teoriji. Koristili smo i istorijska istraživanja, naročito iz francuske škole socijalne istorije. Znatnu pažnju posvećivali smo istraživanjima revolucija, građanskih i socijalističkih. Pokrenuli smo osnivanje Instituta za sociološka istraživanja, što su nadležni organi podržali, čak odredili i izvesna sredstva za početak rada. Kupili smo komplet časopisa koji je izdavao „Frankfurtski krug“, obezbedili sredstva za honorare najboljim studentima-stažistima.
Započeli smo i prve faze proučavanja značajnijih istorijskih promena. Među prvim temama bila je opsežna i burna debata o smerovima delovanja sindikalnih i partijskih struja u Rusiji, koja se 1921. vodila na X kongresu RKP(b), kao i kronštatska pobuna koja podržava proteste radnika u Petrogradu protiv boljševičke uzurpacije vlasti. U planu je bilo proučavanje pokreta u Mađarskoj i Poljskoj 1956, Čehoslovačkoj 1968. i Jugoslaviji kroz duže razdoblje. Objavili smo i prvu knjigu, diplomski rad Đorđija Uskokovića Društvena nejednakost. No, ratoborniji „podobnici“, čak i među kolegama, nisu bili zadovoljni uklanjanjem samo iz nastave, tražili su da nam se uskrati i podrška za istraživački rad.
Praxis i Korčulanska letnja škola
Od ustanova gde još uvek možemo koliko-toliko javno da delujemo, ostali su Korčulanska letnja škola i Praxis. Blagodareći, pre svega, međunarodnom ugledu, ostalo je nešto javnog prostora koji nije ustrojen kao „rezervat“. Održavan je uobičajeni ritam rada, zahvaljujući retko viđenoj upornosti Rudija Supeka, predsednika UO KLŠ i Gaje Petrovića, urednika Praxisa. Uživanju u blagodetima permanentnog obrazovanja, slušanjem predavanja svetski uglednih filozofa i naučnika, morao sam da dodam i konkretna zaduženja, kao član UO i sekretar međunarodnog izdanja Praxisa. Izabrali smo i temu narednog zasedanja, „Šta je, zapravo, staljinizam“, ali je i ovde došao kraj. Oba mesta su „ugašena“. Uskraćena je izvesna federalna dotacija, a onaj koji je o tome brinuo, Avdo Humo, predratni komunista i revolucionar, nestao je iz vrha nomenklature, „šuškalo“ se da je sklon političkom pluralizmu. Nikakve finansijske podrške nije bilo sa strane, a polaznici i čitaoci nisu bili ni izbliza toliko imućni da bi mogli da se samofinansiraju.
U značajnija okupljanja spadaju Zimski filozofski susreti koje organizuje Filozofsko društvo Srbije, počev od 1971, na Tari, gde je bio i drugi, zatim u Vrnjačkoj banji i potom na Divčibarama, 1974. godine. Učesnici su filozofi, sociolozi i književnici iz čitave Jugoslavije (na poslednjem su bili i nekada žestoki polemičari Dobrica Ćosić i Dušan Pirjevec). Na poslednjem o temi „Socijalizam u kultura“, došlo je i do hapšenja pesnika Dragoljuba Ignjatovića, koji je na skupu kritički govorio o stanju u zemlji, pogotovo u poljoprivredi. (Direktor hotela, s kojim sam se dogovarao o organizaciji skupa, rekao mi je na rastanku, da bi želeo da me više nikada ne vidi, jer mu je policija ruinirala sobe montiranjem prislušnih uređaja.)
Uhapšenik je ubrzo izveden pred sud u Valjevu, gde ga brane advokati Savo Strugar i Srđa Popović. Sledi novo hapšenje i suđenje, Srđi Popoviću, zbog slaganja s inkriminisanim govorom pesnika Ignjatovića, time što je rekao da je prilikom dolaska u Valjevo kroz prozor automobila video da ima problema u poljoprivredi. Obojica su osuđeni, pesnik strože i oštrije od advokata. (U pauzi suđenja sretnem sudiju Novicu Cenića, kolegu iz studentskih dana, pa ga pitam šta se to dešava, a on škrto odgovori: „Mora se“.)
Prostor za javno delovanje je sve skučeniji i teskobniji. Preostao je samo lični angažman, s manjom grupom prijatelja ili potpuno sam. S nekolicinom prijatelja latili smo se pripreme knjige dokumenata o Junu. Kada je posao već poodmakao, ukazale su se teškoće oko završetka posla. Kada je s obimnim rukopisom iz mog stana pošao ka svom stanu u suprotnom delu grada, Iliju Moljkovića, člana uredništva knjige, inače publicistu i priznatog majstora lekture i korekture, presreli su na ulici odveli u policiju, saslušali ga i uzeli rukopis. Kakva je paska posredi pokazuje i to da je saslušana, u dalekoj Murskoj Soboti, moja tašta, Amalija Švent, inače poštanska službenica jer se njeno ime nalazi na pak-papiru u koji je umotan sumnjivi rukopis; to je zapravo omot paketa koji je ona uputila, kao rođendanski poklon, svojoj unuci a mojoj ćerki Nini.
Nije manje bizaran ni naredni momenat. Poduhvat je doveden u pitanje kada je već počelo štampanje knjige, jer je izdavač, Univerzitetski odbor SSBU, povukao pristanak i otkazao saradnju, s tim da podmiri ne baš male štamparske troškove. Štampanje je prekinuto. Naviknut da dovršavam započeti posao, dobijam pristanak Praxisa da bude izdavač i, pozamašnim radom u sisačkoj štampariji, uz primerni entuzijazam radnika (koji su navodno odbili da štampaju časopis Praxis), dovršavamo štampanje zbornika Dokumenti jun-lipanj 1968. I, opet nevolje. Sud je zabranio distribuciju, ali je, posle izvesnog natezanja, knjiga postala dostupna javnosti, uz nalog da se odrežu listovi na kojima su odštampana dva ranije objavljena dokumenta (programi beogradskih i zagrebačkih studenata).
Drugi posao lišen je spoljnih neprilika, ali je „crnački“. Odlučio sam da napišem svoju verziju minulih zbivanja, i to dok su akteri živi, ne poštujući famoznu vremensku distancu. Rukopis je završen 1969. godine. Ispao je preobiman (više stotina strana). Fakultetski Institut za filozofiju, pod upravom profesorke Svetlane Knjazev, dao je rukopis izabranim recenzentima (Rudi Supek, Andrija Krešić i Božidar Jakšić) koji su ga pozitivno ocenili.
Od nedovršenih poslova, ostala mi je obaveza da dovršim doktorsku disertaciju. I to sam nekako svršio, koristeći deo već pomenutog rukopisa. Disertaciju sam odbranio 1976. na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu.
Republika, 608-611, 01. novembar – 31. decembar 2015.
