O NEOLIBERALNOM ANALITIČKOM METODU: Superiornost logike i konstrukta nad empirijom
(Tekst je napisan za naučni skup Akademije ekonomskih nauka koji je održan 04. novembra 2016. u Beogradu na temu “Naši naučni sporovi – Velike alternative u izgradnji institucionalnog poretka”)
—————————————————————-
U svoja dva teksta, pripremljena za naučne skupove koje organizuje Akademija ekonomskih nauka, Ljubomir Madžar je između ostalog i ostalih, kritikovao i mene i moje stavove iznete u tri rada [1].
Tekst koji sledi je pohvala Madžarevom delu i njegovom moćnom analitičkom i polemičkom metodu. Madžar je u mojim radovima našao toliko grešaka, netačnosti i nelogičnosti da u ovom tekstu neću uspeti da ih sve pokajnički nabrojim.
1. O TEMELJNOSTI ANALIZE I KVANTITETU KOJI PRELAZI U KVALITET
Madžar je svoj rad „Moj obračun s njima: pošast preteranog državnog intervenisanja“ (Madžar 2014) [2] pripremio za skup koji je održan 20. marta 2015. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu na temu Liberalne i komunitarne opcije u institucionalnoj izgradnji i ekonomskoj politici. Priloženi rad (bez dodataka) ima 252. gusto kucane strane (bez proreda) i 146.082 reči. Kompletna verzija rada, sa svim dodacima ima impresivnih 331 stranu i 193.828 reči [3]. (Ponegde u tekstu sam ovaj rad nazivao i dužim radom.)
Temeljnost rada se još bolje sagledava kada se uporedi recimo, sa čuvenim Kejnzovim delom „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“ koje broji oko 126.000 reči. Još važnije, Madžar svoje tekstove ne opterećuje empirijom, graficima, tabelama, niti kakvim drugim jeftinim demonstracijama egzaktnosti koje nepotrebno troše prostor i dekoncentrišu čitaoca.
Samo sažetak [4] Madžarevog pomenutog rada ima 34 strane i 21.007 reči i ilustracije radi, trostruko je duži od mog rada (Katić 2014) pisanog za isti skup koji sadrži približno skromnih 6.600 reči. Madžar samo u sažetku tri puta više kaže no ja u celom radu.
O ozbiljnosti i analitičnosti Madžarevog pristupa još jasnije govori činjenica da je on na kritiku mojih tekstova utrošio nešto preko 20.000 reči. Dve Madžareve kritike su duže od sva tri moja (kritikovana) rada, koja zajedno imaju oko 17.600 reči.
Svoj duži rad (Madžar 2014), Madžar započinje meditacijama o Krleži i sukobu na književnoj levici i na to troši 16 strana i 9.955 reči. Meditacije o sukobu na književnoj levici su za oko 3.000 reči duže od mog rada (Katić 2014) u kome se bavim liberalizmom, komunitarizmom i srpskim ekonomistima.
Drugi Madžarev rad „Liberali i oni drugi: alternativa koja to nije“ (Madžar 2016) [5] je po obimu nešto skromniji, gotovo uzdržan i ima svega 119 strana i 68.902 reči. (Ponegde u tekstu sam ovaj rad nazivao ikraćim radom.)
Ovaj rad je, poređenja radi, jedva nešto duži (za samo 10.000 reči) od poznatog izveštaja „The Growth Report: Strategies for Sustained Growth and Inclusive Development” koji je sačinila Commission on growth and development [6]. (Na ovaj izveštaj ću se vratiti još jednom.)
Naviknut na duge tekstove, poštovalac Madžarevog dela se ovoga puta oseća pomalo uskraćenim. Priznajem da me je i naslov rada pomalo razočarao.
Očekivao sam da će novi tekst nositi efektniji naslov, na primer, „Filosofija ekonomske palanke“, ili bar „Čas anatomije“ i da će početi dugim i funkcionalnim uvodom u kome bi Madžar ovoga puta sebe uporedio sa Radomirom Konstantinovićem ili Danilom Kišom. Nadam se da će ovu moju dobronamernu sugestiju Madžar usvojiti prvom narednom prilikom.
Prevelika ekonomičnost u korišćenju prostora kao i naslov su ujedno i jedine zamerke kraćem Madžarevom radu.
Madžarev kraći rad priložen je povodom predstojećeg skupa koji bi trebalo da bude održan 04. novembra 2016. pod naslovom Naši naučni sporovi: velike alternative u izgradnji institucionalnog poretka. (Čitalac će primetiti da se prvi i drugi naučni skup značajno tematski razlikuju, te da ovde nije reč o ponavljanju istog.)
U dužem radu (Madžar 2014) Madžar se temeljno obračunava sa „njima“, dok se u kraćem radu (Madžar 2016) on obračunava sa „onim drugima“, takođe temeljno. U oba rada reč je o istim ljudima koje Madžar poimence kritikuje [7].
Značaj Madžarevih radova se još jasnije vidi kada se oni stave u širi kontekst. Zapadni ekonomisti koji dominiraju globalnom akademskom scenom obično pišu radove koji su oko 3 do 7 puta kraći od Madžarevog kraćeg rada. U odnosu na Madžareve radove to deluje krajnje bledo i nedorečeno i nije čudo da je zapadna ekonomska misao u stanju duboke krize, za razliku od domaće koja cveta.
Madžarevo pisanje je i po dužini i po stilu romaneskno i ne podleže klasičnim kategorizacijama. Ovde možda nije na odmet uneti neku novu kategorizaciju radova kao, recimo „ekonomski roman-reka“ ili, obzirom na nešto slobodniju i labaviju strukturu Madžarevih radova, „ekonomski roman toka svesti“.
2. USAMLJENI SU HRABRI …
Madžarev prvi tekst nosi naslov „Moj obračun s njima“. To referisanje na Krležu ukazuje na sličnost dve sudbine. Ono što je Krleža predstavljao u jugoslovenskom književnom i intelektualnom prostoru, Madžar predstavlja u ekonomskom, i ne samo ekonomskom prostoru Srbije.
Činjenica je da je Madžar usamljeni pojedinac koji se bori protiv navale agresivnih antineoliberala. Takva pozicija nosi visok rizik, a njena odbrana zahteva veliku hrabrost, čak veću od one koja je bila potrebna za odbranu marksizma u vreme socijalizma. Da bi se razumela hrabrost i usamljenost Madžara, treba pogledati drugu, protivničku stranu.
Madžar kaže:
„Antiliberala u Srbiji nikada nije manjkalo; bila je to brojna i reproduktivno potentna vrsta. Biće da je ta njihova brojnost i sklonost ka brzom multiplikovanju povezana sa okolnošću da je u Srbiji sila i prinuda, koju uvek omogućava i obezbeđuje država, oduvek bila lakši i sigurniji put ka moći, uticaju, bogatstvu i drugim životnim dezideratima nego što je to bio slučaj sa tržištem. Uvek je bilo malo onih koji su se okretali njegovoj zahtevnoj kompetitivnosti i rizicima od kojih retko da prestaju a nikad ne izostaju mučne glavobolje.“(Madžar 2016)
Ko može bolje svedočiti o zahtevnoj kompetitivnosti tržišta, o rizicima i mučnim glavoboljama, od srpske neoliberalne elite koja je ceo život provela izložena tržištu i riziku? Sve i da nije bila izložena tržištu, bila je izložena riziku. Sam čin prelaska ulice u Beogradu čin je velike hrabrosti, a nema neoliberala koji se tome nije izložio. O životu punom rizika neoliberali zato svedoče sopstvenim sudbinama.
Madžar je u pravu i u Srbiji se ništa nije promenilo ni do danas. Organizovani u klanove, finansijski i medijski snažno podržani, prisutni u svim državnim strukturama i inim sinekurama, potentni antineoliberali već 16 godina odlučujuće utiču na ekonomsku politiku Srbije. Oni pri tome snažno promovišu jedni druge, ideološki profiliraju generacije studenata, a kroz članstvo u uređivačkim odborima forsiraju publikovanje antineoliberalne literature. Tome se jednostavno moralo stati na put bez obzira na rizike i cenu.
Figurativno rečeno, Madžar ovde ide golim grudima na bajonete. Madžarevo delo otuda nije samo manifestacija dubokog znanja i kapaciteta za velike sinteze, već je i manifestacija doslednosti i integriteta, dakle onoga u čemu Srbija tako vidljivo oskudeva.
3. … ALI I ZNANJE I OBRAZOVANJE SU NA STRANI HRABRIH
U epigrafu svog teksta (Madžar 2014), Madžar citira rečenicu Miroslava Prokopijevića i njome indirektno objašnjava samu suštinu intelektualne superiornosti neoliberala:
“Ljudi oskudnog znanja nikada neće biti za liberalno shvatanje sveta, jer u takvom svetu se prolazi po rezultatima, a ne prema diplomi, pripadnosti klanu ili poslušnosti.“
Otkrivši nam da je neznanje sama suština bića antineoliberalizma, Madžar, sada svojim rečima, dalje pojašnjava:
„Pošto se nisu dovoljno udubili u ogromnu, reklo bi se skoro beskrajnu literaturu o liberalizmu, kod njih se nije pojavio onaj tipični imperativ tačnog poimanja koji neizbežno sledi iz temeljnog poznavanja neke stvari.“(Madžar 2014)
Gotovo da bi se tu moglo i stati. Sve zablude antineoliberala proističu pre svega iz nepoznavanja gotovo kosmički beskrajne literature o liberalizmu, pa su stoga oni uskraćeni za tipični imperativ. (Čitalac će ovde možda naslutiti i suptilno, asocijativno koketiranje sa Kantovim kategoričkim imperativom.) A kada imperativa nema, ostaje samo organizovanje u klanove, tako tipično za antineoliberale.
Na prvi pogled može izgledati da je jako teško da se utone u liberalni beskraj. Ali, ako su neoliberali mogli da utonu u beskraj i da iz njega izrone sa tipičnim imperativom, šta sprečava antineoliberale da učine isto? Šta, osim lenjosti?
4. O KATIĆU KAO AGITPROPOVCU I O MADŽAREVOM PUTU ZA DAMASK
U svojoj kritici mene, Madžar između ostalog piše:
„U svojoj objavi renesanse kejnzijanizma i opšteg okretanja ka „spasonosnoj“ državnoj intervenciji Katić je na neki način zavodljiv i opasan. Stvari koje su netačne on formuliše sa takvom tvrdoćom i uverljivošću da slabije obavešteni čitaoci maltene moraju da mu poveruju. Najiskrenije, prizvao mi je u sećanje rukovodioce agitpropa dobrim delom odumrlih komunističkih partija, pogotovo iz perioda njihove vladavine, koji su plamenim rečima znali da formulišu marksističke i druge klasno obojene propozicije, da puk bezmalo nije ni mogao da ih ne uzme ozbiljno i poveruje im. Takvi su mi iz osnova preokrenuli sliku sveta i učinili da dobru trećinu života provedem sa verom u marksističku himeru.“ (Madžar 2014)
Ostavimo po strani što u mom tekstu (Katić 2013) nema objave renesanse kejnzijanstva, već piše sasvim suprotno:
“Iako se danas često sugerira kako je antikrizna politika razvijenih država poslednjih godina kejnzijanska, to je daleko od istine, to je i nefer podmetanje kukavičijeg jajeta Keynesu. Pokušaji saniranja ove ekonomske krize vrše se pre svega monetarnom ekspanzijom, po modelu koji bazira na Friedmanovoj analizi krize iz 1929. godine” (Katić 2013).
(U duhu svog romanesknog načina pisanja i analize, Madžar moje tekstove ne interpretira na bazi onoga što u njima piše, već on često ulazi i u dublje slojeve moje podsvesti.)
Posvetimo se ovde ispovednoj iskrenosti Madžara. On nam otkriva da je dobru trećinu života proveo u ideološkoj zabludi i to ne krivicom svog „pučkog“ povodljivog karaktera, već krivicom ljudi sa kožnim kačketima … na koje ga i ja podsećam.
Ne znamo kada i kakvom prilikom je Madžar čuo glas odozgo, i šta je dovelo do radikalnog preumljenja čoveka koji je do tada karijeru gradio na planiranju privrednog razvoja. To na kraju nije ni važno – ako je Savle moga postati Pavle, zašto jedan planer privrednog razvoja ne može postati ogorčeni protivnik države i planiranja? Konačno, taj isti glas su čuli i drugi zakleti komunisti i marksisti, pa su staru veru zamenili novom neoliberalnom, dakako boljom.
Ovde dolazimo i do važnog uvida kojim se može objasniti averzija neoliberala prema državi i javnoj potrošnji. Pobuna neoliberala protiv države i njene neodgovornosti je pobuna insajdera. Šta reći o državi koja je trošila novac na studijska putovanja, stipendije, plate i stanove onih, koji su decenijama studentima propovedali nebuloze o planiranju privrednog razvoja ili o vrlinama socijalizma? Ima li pouzdanijih svedoka te inherentne neodgovornosti države od onih koji su državni novac trošili? Oni sopstvenim životima i sudbinama svedoče o tome. Taj duboki, neposredni i autentični uvid utkan je u same temelje neoliberalne kritike države u Srbiji.
5. O ODNOSU PREMA MMF-u I MEĐUNARODNIM FINANSIJSKIM INSTITUCIJAMA
U svom tekstu (Katić 2014) sam kritički pominjao MMF:
„ … od osnovne činjenice se ne može pobeći – Srbija je pod punim ekonomskim starateljstvom MMF-a i prisiljena je na njegovu gorku medicinu, najgorču od kada sa MMF-om sarađuje.
Kritikovao sam i ekonomiste koji se uvek slažu sa strancima:
„Drugu grupu ekonomista čine poklonici MMF-a, USAID-a, Svetske banke, itd., koji u ovim i sličnim institucijama vide nosioce svekolike ekonomske mudrosti. Ovi ekonomista popunjavaju sva ključna savetnička, a često i ministarska mesta, njihov zadatak je da promovišu i sprovode politiku inostranih institucija, da govore o nužnosti i nepogrešivosti politike koja uvek i svuda insistira na maloj državi, na privatizaciji, na liberalizaciji i privlačenju stranih investicija. Stavovi ovih ekonomista su manje opšti, ali su reducirani – smanjiti javnu potrošnju i javni dug, uravnotežiti budžet, smanjiti subvencije, prodati javna preduzeća i … i dalje nema.“
Osvrćući se na te moje stavove, Madžar u svom kraćem radu ukazuje na još jedno veliko neslaganje:
„Duboko se i dalekosežno Katić i ja razlikujemo kad je reč o uticaju međunarodnih finansijskih organizacija na ekonomsku politiku ove zemlje. On smatra da nas te organizacije potiskuju u ponižavajući i (verovatno) eksploatacijom opterećeni kolonijalni status, a je imam dijametralno suprotno, ne tek donekle različito uverenje. Najpre, ko god se lati bilo kakve saradnje sa Srbijom, ne može se ovajditi. Ko hoće da ostvari neku značajniju korist morao bi da se okrene eksploataciji neke malo bogatije zemlje. Impossibile est nudo vestimenta detrahere. Ako išta, MMF, a donekle i Svetska banka uz njega, čuvali su nas od nas samih. Najzdraviju fiskalnu politiku vodili smo kad smo bili pod nadzorom MMF-a. Ja se bojim od zla domaćega, niko ne može tako temeljno da nas urniše kao naše političke stranke sa svojim vajnim političarima. Bez povremene kontrole MMF-a pojeli bismo svoje vlastite uši.“(Madžar 2016)
Madžar se suprotstavlja mojoj tezi da smo u kolonijalnom statusu i on, čini se, veruje da su međunarodne finansijske institucije instrument dobra, a ne oruđe kolonizacije.
Istovremeno, i sve strane kompanije i banke koje u Srbiji posluju, po svoj prilici rade na svoju štetu. Ovde Madžar efektno poentira: „ ko god se lati bilo kakve saradnje sa Srbijom, ne može se ovajditi“, a potom iskaz empirijski pojačava latinskom izrekom da se ne može skinuti odeća sa golog čoveka. Iako Madžar to ne kaže eksplicitno, može se naslutiti da je ovde reč o milosrđu stranaca koje je utkano u novi globalni poredak.
6. O DUBOKOM POZNAVANJU GLOBALNIH RAZVOJNIH MODELA I SNAZI ČINJENICA
U svom radu, Madžar demonstrira i sjajno poznavanje globalnih modela razvoja.
6.1 Primer Južne Koreje
Evo kako Madžar objašnjava samu suštinu poznatog modela Južne Koreje:
„Filozofirajuća“ nauka može pomoći da društvo konačno uvidi da nova radna mesta i toliko potreban preokret u trendovima BDP mogu da mu osiguraju samo, što jači i uspešniji, poslovni ljudi, uključujući pre svega tzv. „tajkune“, pri čemu država može da bude korisna samo u meri u kojoj te „tajkune“ podrži i ohrabri i sa njima nađe zajednički jezik, prilagođavajući se, baš kao i u J. Koreji, njihovim potrebama i razvojnim aspiracijama.“(Madžar 2016)
Iako je, siguran sam, pročitao i dobro proučio literaturu koja se bavi usponom Južne Koreje i koja tvrdi suprotno onome što Madžar navodi, Madžar se ovde, bar sudeći po citiranoj literaturi, oslanja na domaći rad „Fenomen Južne Koreje“, Miloja Popovića iz 1990.
Spadam u one ekonomiste koji su verovali da je model bogaćenja južnokorejskih tajkuna, sve do diktature generala Parka, počivao na korupciji i na pljačkanju sopstvene države. Mislio sam da su tim pravcem išle „potrebe i razvojne aspiracije“ poslovne elite, budući da je to uvek najkraći put do bogatstva. O ovoj temi sam pisao u tekstu „Tajkuni i država (kratka istorijska lekcija)“ [8].
Sada, posle ovog Madžarevog objašnjenja, shvatio sam da su „debele“ knjige [9] o Južnoj Koreji pune neistina i antineoliberalne propagande. Evo jednog tipičnog propagandističkog citata o Južnoj Koreji:
„ … the strategy was imposed by an authoritarian government. The planning bureau largely took over the entrepreneurial function. It dictated the direction and pace of industrial development, controlled and mobilized the required resources, and implemented its plans with an array of policy instruments which affected prices and profits … The government, through its elaborate economic planning and effective plan implementations, dominated the growth process. The chaebols were the key agents for carrying out these plans. It was said that the government played the role of chairman in Korea, Inc., while chaebols functioned as its production units. [10]”
Naseo sam propagandi verujući da je država „prilagodila“ tajkune svojim razvojnim ciljevima – Madžar mi je objasnio da je bilo obrnuto.
Sve i da je to empirijski tačno, ne može biti logično da država bude ključ razvoja. Otuda i sav besmisao u oksimoronskim kovanicama tipa „state-led growth”, ili “state-led development” ili “developmental state” koje se često sreću u ekonomskoj literaturi.
S pravom je Madžar odbacio i revizionistički izveštaj Svetske banke iz 1993. pod naslovom „The East Asian Miracle“ [11], a pogotovo besmislenu tvrdnju da se dinamičan ekonomski razvoj može postići i u društvima u kojima je raspodela dohotka ujednačena :
“… as we noted above, they had rapid, sustained growth between 1960 and 1990. This in itself is unusual among developing economies; others have grown quickly for periods but not for decades at such high rates. The HPAEs [High Performing Asian Economies] are unique in that they combine this rapid, sustained growth with highly equal income distributions.” (strana 8.)
6.2 Primer Skandinavije
U svom tekstu sam, kritikujući Hajeka, napisao sledeće:
„Hajekovština, kao metoda ignorisanja stvarnosti, može se najbolje ilustrovati kroz njegov odnos prema socijaldemokratiji. Redistributivna socijalna država neminovno srlja u totalitarizam – uveren je Hajek. Ako je to tako, vrata pakla bi danas morala biti u Skandinaviji, mračnom prostoru totalitarnog užasa. Hajek neće priznati da je pogrešio, neće revidirati stavove, pa mu jedino preostaje da ignoriše skandinavski model, praveći se kao da on ni ne postoji. To isto slepilo za stvarnost, kada se stvarnost ne uklapa u liberalni skript, karakteristična je i za Hajekove sledbenike.“(Katić 2014)
Ovaj pasus, čini se, poslužio je Madžaru ne samo da indirektno odbrani Hajeka, već i da zada strašan udarac skandinavskoj socijaldemokratiji od koga se ona više ne može oporaviti. Madžar je znatno radikalniji i od poznate Olsonove kritike švedskog modela [12]. Madžar kaže:
„ … u svojoj socijaldemokratskoj ušuškanosti, i skandinavske zemlje po svojim performansama nalaze ispod poželjnog znatno višeg dostupnog nivoa: AL o Skandinaviji pišu kao da je tu dostignut nekakav nivo blaženstva ponad koga nema kud da se ide.“(Madžar 2016)
Ili:
„ Važnija od toga je činjenica da je sadašnji visoki nivo razvijenosti ove skupine [skandinavskih] zemalja ostvaren ne uz institucije sadašnjeg socijaldemokratskog opuštanja koje štiti pojedince i od većih rizika i znatnijih napora. Sistem uz koji se Skandinavija digla na sadašnji impresivan razvojni nivo ni izdaleka ne liči na ekonomske institucije koje ovu grupu zemalja karakterišu danas. Naprotiv, bio je to „surovi“ sistem čvrstog vezivanja distributivnih učešća i ekonomskih nagrada za proizvodne doprinose, sistem u kome se mnogo radilo, gotovo asketski apstiniralo od tekuće potrošnje i mnogo rizikovalo, uz ishode koji privrednim akterima često nisu bili po volji. Drugim rečima, ne može biti ni govora da bi, npr., Švedska sa sadašnjim sistemom institucija i politika ikada ostvarila divljenja vredan privredni procvat kakav je zabeležila u svojoj daljoj i dužoj prošlosti.“ (Madžar 2016)
Madžar ovde koristi nove, originalne, neortodoksne pojmove – „poželjni“ i „znatno viši dostupan nivo“ ekonomskih performansi, pa otuda zaključuje da socijaldemokratske zemlje ne mogu do toga da dobace. Madžar ne kvantifikuje poželjne i dostupne ekonomske performanse, ali one su egzaktne i poznate – to su one performanse koje bi se skandinavske države dosegle da, na svoju nesreću, nisu skrenule sa liberalnog puta.
Kako je reč o kratkom tekstu, Madžar ne upoređuje sadašnje i nekadašnje institucije skandinavskih država, ali objašnjava da one ni izdaleka nisu slične. Ako nešto ni izdaleka nije slično, zašto bi se prilazilo bliže?
Madžar ne daje ni komparativnu istorijsku analizu stopa rasta skandinavskih država, niti se poziva na literaturu i izvore kada tvrdi da su se nekada, verovatno kada nisu bile socijaldemokratske, skandinavske države mnogo brže razvijale. Nikakvi dokazi ovde nisu potrebno, jer sve i da empirija nije na Madžarevoj strani, kao što najčešće nije, logika svakako jeste.
Države se mogu dinamično razvijati samo kada su liberalne, a kada su socijaldemokratski raspojasane, one stagniraju i ne dosežu taj poželjan i znatno viši dostupan nivo.
U svom tekstu sam napisao:
“Koje to sile ne dozvoljavaju da u debatni prostor uđu i druge ideje, poput socijaldemokratskih, na primer? Zašto se ne proučavaju dirižistički modeli istočne i jugoistočne Azije, ili posleratni (dirižistički) francuski model, na primer? Zašto niko ne pominje ili ne proučava razvojni model Finske, do njenog ulaska u EU? Gotovih recepata naravno nema, modeli se ne mogu tek tako prepisivati, eksperimentisati se mora, ali to se mora raditi na bazi mnogo šireg opsega ideja i iskustava od onog koji nudi liberalna misao.”(Katić 2014)
Sa ovom besmisleno tvrdom i isključivom tezom Madžar završava u samo jednoj rečenici:
„Katić takođe polaže velike nade u korišćenje stranih iskustava, što će u registru antiliberalnih zabluda ovde u najkraćem prosto biti označeno kao AZ VI.“ (Madžar 2016)
Madžar ima registar antiliberalnih zabluda, a ova moja zabluda je šesta po redu i otuda oznaka AZ VI. Ova zabluda je vezana za „nekritičko insistiranje na iskustvima drugih zemalja kao mogućem obrascu za nastup i delovanje naše države.“
Na osnovu mog gornjeg citata potpuno je jasno da ja slepo srljam za tuđim iskustvima, ali Madžar, zbog sažetosti rada, nema prostora da mi ukaže na razliku između nekritičkog i kritičkog insistiranja na iskustvima drugih.
Može li se kraće i efektnije pobiti moja teza? Može li u jednoj kratkoj rečenici biti više istine, no u ovoj Madžarevoj? Može li se prostor u tekstu koristiti ekonomičnije no što to radi Madžar? Ne verujem!
Sumnjajući da tuđa iskustva mogu pomoći, Madžar i neoliberali ignorišu nalaze već pomenute Spensove komisije praveći se da taj izveštaj ne postoji. Prividni paradoks je utoliko veći, što je pomenuti izveštaj nezaobilazan kada su u pitanju modeli i alternative privrednog razvoja.
Komisija za rast i razvoj je formirana 2006. godine, s ciljem da liderima zemalja u razvoju ponudi preporuke u vezi sa optimalnom i održivom strategijom razvoja. Komisiji je predsedavao nobelovac Majkl Spens, a u njenom radu je pored 21 stalnog člana iz 18 zemalja, učestvovalo još oko 300 uglednih stručnjaka koji su proučili iskustva i razvojne modele 13 ekonomski najuspešnijih država u poslednjih šest decenija. [13]
Ovde dolazimo do prvog apsurda. Sva ta sila imena, pameti i iskustva nije uspela da sačini izveštaj koji bi bio duži makar od Madžarevog kraćeg rada. Kako tu nema kvantiteta, tu ne može biti ni kvaliteta. Pri tome, u toj papazjaniji empirije, tabela i grafika, čovek se izgubi.
I najvažnije, taj izveštaj i njegovi zaključci, sva ta iskustva, trice i kučine, u sudaru su sa elementarnom logikom budući da negiraju aksiom koji kaže da bi se najbrže razvijale zemlje koje bi sledile neoliberalni skript. Svi ti radovi su samo deo zabluda, ili još gore, deo globalne antineoliberalne zavere.
Haranga na neoliberale ne prestaje o čemu svedoči i skorašnji pamflet MMF-ovih kriptolevičara pod naslovom „Neoliberalism: Oversold? [14] Reč je, naravno, o klevetanje bez uporišta o čemu jasno govori i upitnik na kraju naslova.
7. O KATIĆEVIM KONTRADIKCIJAMA I NAIVNOSTI
U tekstu (Katić 2014) sam iskazao skepticizam prema političkoj filozofiji kao ekonomskom putokazu:
„Srpska ekonomska nauka kreće stranputicom kada se okreće političkoj filozofiji pokušavajući u njoj da pronađe inspiraciju i rešenja za ekonomsku katastrofu koju Srbija doživljava.
Ekonomska nauka ima previše svojih muka, previše dilema i nudi premalo rešenja da bi srpski ekonomisti sebi mogla dozvoliti luksuz gubljenja vremena u sholastičkim raspravama.
Na terenu političke filozofije nema ničeg novog, ničega što ne znamo već decenijama, ničega što baca drugačije svetlo i što danas može pomoći u koncipiranju ekonomske politike.”
Madžar odmah uočava kontradikciju u mom tekstu:
„Već na samom početku svog teksta … Katić pada u očiglednu kontradikciju. Uvodno on konstatuje da je politička filozofija jalova oblast i da je zaludan sav trud posvećen razmatranju tih izrazito opštih i apstraktnih tema, a docnije se sam dobrano upušta u istu materiju i, štaviše, izlaže stavove koje čitalac može da prati sa velikim interesom (Rols, Nozik, Hajek…). Na tu „jalovu“ filozofsku materiju utrošio je nekih 6 od 14 strana, što će reći bezmalo polovinu (43%) svoga teksta, pa je možda sama ta činjenica dovoljna da se pobije njegova uvodna tvrdnja“.(Madžar 2016)
Madžar je i ovde, naravno, u pravu. Umesto da u jednoj ili dve rečenici saopštim da su ekonomske rasprave koje u političkoj filozofiji traže inspiraciju jalove i besmislene i da tako, po neoliberalnom metodu, uspostavim aksiom, ja gubim vreme i trošim prostor pokušavajući da argumentujem zašto sam izašao sa tom pomalo radikalnom tezom.
Šta je metodološki ispravan put, Madžar ubedljivo demonstrira u samo dve rečenice, jednim drugim povodom:
„Drugim rečima, ako je sloboda najviši prioritet u skupu društvenih vrednosti, tada bi jednako superioran morao da bude i onaj institucionalni model u organizovanju društva koji slobodu uzima kao centralni usmeravajući element. Ovim kao da je aksiomatski dokazana superiornost liberalnog poretka nad raznim varijantama komunitarizma.“(Madžar 2014)
Tačka, kraj. Čemu dokazi i teoreme, kada postoje aksiomi? Jedan od njih je, svakako, da je sloboda najviši prioritet u skupu društvenih vrednosti i da stoji daleko iznad sigurnosti, socijalne harmonije, pravde, pa i života samog.
Madžar kritikuje moju naivnost iskazanu u sledećem citatu:
“Nažalost, na medijski vidljivoj strani intelektualnog spektra, a samo je on važan jer kreira javno mnjenje, stanje je redovno. Nema upotrebljivih razvojnih ideja, nema ničega što bi pomoglo da politička elita možda promeni smer i sama kreira svoju razvojnu politiku.” (Katic 2014)
Madžar sa dosta pesničke slobode (re)interpretira moju tezu, pa je čak i proširuje:
„Dalja greška u Katićevom razmatranju sastoji se u tvrđenju da bi veći angažman ekonomske misli znatnije doprineo prevazilaženju postojeće ekonomske krize i lociranju Srbije na efikasnu i održivu trajektoriju privrednog rasta … Katićevo ignorisanje prevlasti političke aritmetike nad ekonomskom računicom spada u kategoriju antiliberalnih zabluda“ (Madžar 2016)
Drugim rečima, Madžar indirektno saopštava da ekonomski skupovi na kojima se debatuje i za koje se pišu radovi, u stvari ne služe ničemu, jer ih politika i onako neće uzeti u obzir.
Ali, ako jednoga dana politička aritmetika izgubi prevlast u korist ekonomske računice, Madžar nudi odgovore i rešenje:
„ Za razliku od Katića, koji izlaz iz krize vidi u razvijanju i produbljivanju ekonomske analize i traganju za nekim društveno celishodnim rešenjima, ja smatram da su bitne determinante ekonomskog funkcionisanja i razvoja van same privrede, i to daleko van privrede – u vrednosnim opredeljenjima društva, u njegovoj kolektivnoj percepciji nacionalne sudbine i bitnih činilaca njenog evoluiranja, istoriji, tradiciji i kolektivnim sećanjima, kao i modalitetima reagovanja na krupne promene i nepredvidive udare u savremenom svetu.“ (Madžar 2016)
Ovo je, bar iz mog ugla, najvažniji zaključak Madžareve analize koji ostaje za večnost. Doći će dan, mora doći, kada će politička aritmetika biti promenjena. Ko tada bude na vlasti, sa lakoćom će moći da operacionalizuje uputstvo koje Madžar daje, jer sve je tu … osim ekonomije.
U tom jednom pasusu je i najsnažniji argument koji obara moju tezu o bezidejnosti srpske ekonomske misli. Tu se jasno vidi koliko sam pogrešio kada sam za domaće ekonomiste napisao (Katić 2014) da su rutineri i majstori opštih mesta, ili da su ideolozi koji se ne bave konkretnim ekonomskim problemima već se bave teorijama i principima.
8. O KATIĆEVOM NEPOZNAVANJU LIBERALIZMA …
U tekstu (Katić 2014) sam napisao:
“Liberalizam je u akademskom smislu neuhvatljiv pojam, njegov smisao i značenje se menjaju i kroz vreme i kroz geografski prostor i danas ga je nemoguće precizno definisati. Ne samo da je teško definisati šta se pod liberalizmom podrazumeva u širokoj oblasti političke filozofije, već je nemoguće definisati i sadržaj liberalizma na užem, ekonomskom terenu.
Ova idejna i pojmovna konfuzija u velikoj meri obesmišljava upotrebu pojma liberalizam u ekonomskoj sferi. Pod pojmom liberalnog se mogu podvesti različiti, pa i potpuno suprotni pogledi na ekonomsku politiku.”
Ima tu još mojih koještarija:
“U SAD se pod liberalima najčešće podrazumevaju intelektualci koji stoje levo od centra, koji su bliži Demokratskoj partiji i koji su pristalice države blagostanja. U Evropi se, sasvim suprotno, pod liberalima podrazumevaju intelektualci koji stoje desno od centra i koji su pristalice laissez-faire politike. Ni uvođenje sintagmi poput utilitarni liberalizam, klasični liberalizam, libertarijanski liberalizam, egalitarni liberalizam, ordoliberalizam, neoliberalizam itd., ne može pomoći da se u taj idejni haos uvede bilo kakav pojmovni red.“
Ili:
“Ukupnoj konfuziji svakako doprinosi i neobična simbioza i uzajamno razumevanje između liberala i konzervativaca. Bilo bi za očekivati da su ova dva tabora na suprotnim stranama intelektualnog diskursa, ali začudo, ta saradnja je porodila novo filozofsko čedo – fuzionizam.”
Ovu baznu teza sam potom neuspešno pokušao da razvijem i kratkom analizom dela Roulsa, Nozika i Hajeka.
9. … I MADŽAREVA POETSKA PODUKA O LIBERALIZMU
Tamo gde ja vidim konfuziju, Madžar (u svom dužem tekstu) vidi raskošan razvoj liberalnih ideja:
„Liberalizam je živ misaoni sistem i normativno postavljeni društveni poredak. Njegova plodna ishodišta nisu mogla da ne produkuju obilnu naučnu produkciju u vremenima koja slede sjajnom dobu njegovog začetka.Mnogo toga novog u liberalnoj misli se kreiralo, a brojna koncepcijska opredeljenja dobila su svoju elegantniju, precizniju i prikladniju formalizaciju. Doktrina koja se uspešno razvija, i iz godine u godinu dobija nove doprinose, sigurno se menja postajući bogatija, šira i bukvalno raskošna u svojim novim artikulacijama. Taj burni rast i proces kontinuirane obnove daju dobre razloge da se liberalizam u svojim savremenim obogaćenim verzijama nazove neoliberalizmom.“(Madžar 2014)
Doduše, u svom kratkom tekstu, Madžar, užasnut mojim logičkim greškama i zapetljancijama piše:
„Sledi i jedna dalja, reklo bi se i krupnija logička greška od prethodne, upravo razmotrene. Svoj vrhunac liberalizam je, nakon na decenije protegnutog mirnog i uspešnog razvoja, dosegao potkraj XIX veka i pružio se još za deceniju u XX veku. A onda je došlo do njegove dobro poznate erozije. Stiglo je vreme autoritarne vladavine, velikih međunarodnih napetosti, internacionalnih trgovinskih ratova kroz agresivne sukcesivne devalvacije (beg your neighbour), svetskih ratova…Liberalizam je ostao još samo u gotovo neprepoznatljivim tragovima … Katić zbog nečega zaključuje da ono što je nastalo nakon liberalizma i što predstavlja njegovu drastičnu degeneraciju – takođe može da se podvede pod liberalizam, kao differentia specifica istog genus proximum-a. Kakva logička zapetljancija!“(Madžar 2016)
Kada bi se napravila kratka sinteza gornja dva Madžareva pasus, moglo bi se zaključiti da je liberalizam, raskošno se razvijajući u svojim novim artikulacijama, erodirao do neprepoznatljivosti.
Nekome se može učiniti da dva citirana iskaza groteskno protivreče jedan drugom, međutim to je samo privid. Ovde nema logičke zapetljancije. Ne, ovde je reč o duboko logičnom i suptilnom nijansiranju iste teze.
Madžar nikada ne troši prostor u metodičnom pobijanju mojih argumenata, već me ekonomično koristeći prostor savetuje da svoje zablude, logičke zapetljancije i neznanje razrešim na sledeći način:
„No, ako se Katiću ipak čini da ne zna šta je liberalizam, taj manjak se vrlo lako otklanja. Oduvek je važilo da oni koji znaju mogu i treba da obaveste i poduče one koji ne znaju. Potrebnu informaciju Katić može da nađe u zborniku koji za čitave dve godine prethodi ovome što sadrži njegov sopstveni rad! Imao je vremena da ga detaljno prouči. Prokopijević vrlo je precizno odredio liberalizam i specifikovao njegova opredeljujuća svojstva, a nema potrebe da se njegova jasna definicija ovde reprodukuje.“(Madžar 2016)
U svom tekstu sam padao u još dublju grešku, gotovo jeres, kada sam napisao:
„Ipak, kao produkt zapadne civilizacije, ideje liberalizma ne mogu predstavljati univerzalne vrednosti, sem u najopštijem smislu. One se ne mogu uspešno nametati društvima i kulturama drugačijeg tipa, drugačijih mentalnih struktura. Pri tome, i društveni procesi su spori i ne mogu se na silu ubrzavati. Takvi pokušaji pre dovode do destrukcije društava, no do njihovog procvata na principima liberalizma. Ili da to grubo formulišem – takva društva pre liče ni na šta, nego što liče na uređene zapadne demokratije. To se nažalost odnosi i na države koje pripadaju pravoslavnim kulturama. Čini se da uporno nametanje liberalističkih ideja postaje oblik specijalnog rata protiv država drugačijeg ustrojstva.“(Katić 2014)
Madžar je odmah uočio da sam na stranputici, i to ne običnoj već flagrantnoj, pa me u svom kraćem tekstu koriguje:
„U oči kao flagrantno pogrešna pada i konstatacija, koju Katić afirmativno citira, da liberalizam, uz ostalo, ide za tim da bilo kome nameće svoje vrednosti …“ (Madžar 2016)
Liberalizam se nikome ne nameće, ili da se poslužim čestom Madžarevom rečenicom iz kraćeg rada: „Taman posla!“.
10. O KATIĆEVOM NERAZUMEVANJU VELIKE RECESIJE, ILI O KRIZI KOJA TO NIJE
Svoj stari tekst (Katić 2010) „Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize“ sam započeo ovim pasusom:
„Današnja ekonomska kriza je verovatno najveća koju je svet video, kako po geografskom obuhvatu, tako i po dubini. Polovina gubitaka finansijskog sektora još uvek je skrivena, kriza nije okončana, niti je sačinjen njen završni račun. Kao posledica ogromnih intervencija, budžetski deficiti država drastično su narasli, pa je i budžetska drama Grčke, na primer, samo najava onoga što dolazi“.
Madžar mi zamera da dramatizujem krizu 2007/2008. godine i da je pogrešno poredim sa krizom iz 1928. Po Madžaru:
„ … nema nikakvog osnova za poređenje dveju kriza a još manje za izjednačavanje njihove dubine.“(Madžar 2014)
Ni ovde Madžar ne troši dragoceni prostor obarajući moje teze, već me upućuje na relevantnu literaturu. Madžar mi objašnjava da je Boško Mijatović dao pravu analizu krize:
„U traganju za odgovorom na isto pitanje – da li je, i koliko je, kriza duboka – pravi metodološki pristup odabrao je, a i do empirijski zasnovanog odgovora stigao, jedan liberalno orijentisani ekonomista gde analizira stopu rasta BDP sveta, a potom prezentira istu stopu zasebno za razvijene i nerazvijene zemlje, te zaključuje da su trendovi u dve skupine zemalja veoma različiti dok su fluktuacije na svetskom nivou daleko od toga da bi mogle da se okarakterišu kao dramatične.“(Madžar 2014) [15]
Nema sumnja da su i Madžar i Mijatović u pravu i da je kriza 2008. bila samo bura u čaši vode. Konačno, i period koji je usledio posle 2008. jasno govori da o krizi ne može biti reči, ta da globalni sistem već osam godina puca od zdravlja.
Ako je za utehu mom neznanju i zabludama, a nije, i donedavno prvi čovek američkog FED-a, Ben Bernanki, je napravio u dlaku istu grešku kao ja.
Godinu dana posle mog teksta (Katić 2010), pojavio se i izveštaj o finansijskoj krizi američke Nacionalne komisije: „The Financial Crisis Inquiry Report: Final Report of the National Commission on the Causes of the Financial and Economic Crisis in the United States” [16]. Na strani 354 piše:
„Fed Chairman Ben Bernanke told the FCIC, “As a scholar of the Great Depression, I honestly believe that September and October of 2008. was the worst financial crisis in global history, including the Great Depression. If you look at the firms that came under pressure in that period . . . only one . . . was not at serious risk of failure … So out of maybe the 13, 13 of the most important financial institutions in the United States, 12 were at risk of failure within a period of a week or two. “
11. O ZABLUDAMA VEZANIM ZA TOBOŽNJI RAST NEJEDNAKOSTI
Madžar je do rezignacije razočaran narastajućim egalitarizmom koji demobiliše zapadna, i ne samo zapadna društva. Nekoliko, gotovo apokaliptičnih pasusa iz njegovog kratkog teksta (Madžar 2016) to jasno odslikava:
„Jedan aspekt te antiliberalne evolucije u SAD je rastući broj stanovnika koji ne žive od sopstvenih produktivnih učinaka nego opstaju parazitski na račun ostatka društva. Ovim je nesumnjivo pružena ilustracija izobličenja do kojih dolazi kad se jedna dobrim delom liberalno uređena zemlja okrene rešenjima koja potiču iz antiliberalne programske radionice.“
Ili:
„Puzeći socijalizam u savremenim kapitalističkim društvima – a o onima na nižem stepenu razvoja da se i ne govori – ogrezao je u silnim preraspodelama; oslonjena na institucionalizovanu prinudu država uzima od onih koji stvaraju i proizvode i preraspodeljuje dohodak u prilog onih koji su manje preduzimljivi, manje vredni i manje posvećeni uvećavanju dohotka i bogatstva.“
Ili:
„Rezultat ovakvog potiranja stimulativnih motivacionih struktura jeste opšta demobilizacija društva koja se ispoljava kroz smanjene radne napore, redukovanu štednju, nedovoljne investicije, usporavanje i delimično imobilisanje inovativnih aktivnosti i, pogubnije od svega, obeshrabrivanje preduzetništva uz nedovoljnu mobilizaciju resursa na nivou privrede kao celine. Krajnji ishod je očit i predvidiv: demotivacijom izazvano usporavanje rasta spušta u dinamičkom kontekstu celo društvo na suboptimalnu trajektoriju, svi su u lošijem položaju nego što bi bez takvih preraspodela mogli da budu, a u lošiji položaj od objektivno dostupnog dospeva i učestalo isticana sirotinja za čije se navodno dobro tolike preraspodele navodno i preduzimaju.“
Ili:
„ … Troškovi socijalne politike (izdaci na podršku i zaštitu „ekonomski ugroženih“ stratuma stanovništva) dostigli su početkom ovog milenijuma čitavih 5% BDP …. Tih (napred rečenih) 5% BDP-a osetno je više čak i od ukupnih izdataka na odbranu (4,0%) i na sve javne škole (3,8%).
Da li je moguće da se na brigu o siromašnima troši više nego na naoružanje, i to u trenutku kada su SAD ugrožene sa svih strana i kada je neprijatelj, takoreći, pred vratima [17]? Ima li snažnijeg primera državne neodgovornosti? Ima li ko da čuje?
Madžar ne stavlja slučajno pod navodnike „socijalno ugrožene“. U prilog Madžarevoj tezi, izneću eklatantan primer državnog ludila i tobožnje socijalne ugroženosti. Po procenama za 2004., za zaposlene u najvećem američkom trgovinskom lancu Walmart, država je morala da izdvoji oko 2,5 milijarde dolara. Iako ih Walmart plaća, ogroman broj zaposlenih je sa tim primanjima ispod granice siromaštva i kvalifikuje se za socijalnu pomoć. Umesto da malo stegnu kaiš i nađu još jedan ili dva dodatna posla, radnici pasivno čekaju da im država dodeli pomoć.
To je ta ušuškanost i opuštenost koju je Madžar već pomenuo na primeru Skandinavije. Nekome može zasmetati manjak empatije prema onima koji teško žive, ali to je privid. Sve i da je prema siromašnima zaista manjak empatije, puno je dirljive empatije prema plutokratiji, prema onima koje država tako bezdušno i demotivišuće eksploatiše.
U svetlu prethodno iznetog, jasno je zašto je Madžaru zasmetao ovaj moj pasus koji je u raskoraku sa gore iznetom stvarnošću:
„Na premisama novog liberalizma i ekonomske politike koja se vodi poslednjih 35 godina, došlo je do ogromne koncentracije bogatstva na vrhu piramide moći, do strahovitog narastanja socijalnih razlika, do potpune atomizacije i rastakanja društava. Važnu Piketijevu (Thomas Piketty) studiju „Kapital u XXI veku“ i njene zaključke više niko ne može osporavati. Problem nejednakosti nije više samo socijalni i etički problem. On je postao i prvorazredni ekonomski problem, prepreka ekonomskom napretku i izlasku iz krize.”(Katić 2014)
Madžar je odmah uočio moju zabludu i u svom kratkom tekstu je na nju ukazao:
„Možda je ovo mesto na kome je uputno skrenuti pažnju na još jednu netačnu Katićevu napomenu – da Pikettijevu analizu narastanja socijalnih razlika i u njoj proklamovanu „ogromnu koncentraciju bogatstva na vrhu piramide moći…više niko ne može osporavati“. Taman posla! Kod mene se steklo najmanje pet izuzetno elegantnih kritički intoniranih tekstova u kojima se njegovi nalazi frontalno i metodično osporavaju. Mora se istaći da su to tekstovi na neuporedivo višem nivou teorijske obrade i analitičke istančanosti od kabastog i ne baš srećno strukturiranog Pikettijevog teksta.“(Madžar 2016)
Nema razloga za sumnju da je Madžar temeljno proučio svu relevantnu literaturu za i protiv Piketija, i da je kompetentno i informisano procenio da je rad Borisa Begovića najdublja kritika Piketija. Madžar tvrdi:
„Važnija od toga je činjenica da je u samom zborniku sa naučnog skupa od 20. marta 2015. sadržan izvanredan rad B. Begovića, jedan od najdubljih na koje sam naišao u proteklih pet – šest godina, u kome su Pikettijevi nalazi tako temeljno osporeni da od njih, metaforički govoreći, nije ostao ni kamen na kamenu.“(Madžar 2016)
Ne samo da Begović nije ostavio ni kamen na kamenu od Piketijevog rada, već su posledice raskrinkavanja Piketija još dramatičnije i dalekosežnije. U rast nejednakosti su naivno poverovale još neke institucije, koje idu toliko daleko da tvrde kako je rastom nejednakosti sada ugrožen i globalni privredni rast.
Na Piketijevoj stranputici su se tako našle, na primer, američke Federalne rezerve [18], MMF [19], Morgan Stanley [20], Credit Suisse [21], itd. sve od reda kriptolevičarske institucije. Sve te zablude su, ako Madžar dobro interpretira Begovića, sada pale u vodu.
12. O PROKLETSTVU MALIH JEZIKA
Ovo je pravi trenutak i da ukažem na veliki hendikep srpskih ekonomista. Kako iz teksta sledi, Madžar pokazuje da o svim velikim svetskim temama postoje kapitalni radovi na srpskom jeziku. Ti radovi su hrabri i suprotstavljeni su vladajućim globalnim predrasudama.
Ako je o političkoj filozofiji i liberalizmu reč, Miroslav Prokopijević je konačni autoritet, Kada su u pitanju Velika recesija, njena ozbiljnost i geneza, konačni autoriteti su Boško Mijatović i Slaviša Tasić. Kada je o problemu raspodele i nejednakosti reč, najbolji rad je napisao Boris Begović. Za Madžara naravno, nije bitno iz koje ideološke škole autoriteti dolaze, jer njegov fokus je isključivo na kvalitetu radova.
Kada je reč o globalnim temama, priznajem da ne čitam domaće ekonomiste. Tu nije reč o pokondirenoj aroganciji, mada i nje ima pomalo, već je pre svega reč o manjku vremena. Produkcija radova na globalnoj sceni je ogromna i teško je sve to pratiti. (Jedini rad koji sam sticajem okolnosti pročitao je pomenuti rad Boška Mijatovića.)
Nema razloga za sumnju da Madžar više prati i bolje poznaje svetsku ekonomsku literaturu, no ja. Otuda je i logično da on koriguje mene, a ne ja njega. Činjenica da upravo srpske autore navodi kao konačne autoritete za velike globalne teme, proizlazi upravo iz njegove široke i duboke analize i poznavanja onoga što se u sveti piše.
Dakle, kod Madžara nije reč o nekakvom parohijalnom pogledu na globalne ekonomske tokove i fenomene, niti je kod njega reč o izolovanosti od relevantne ekonomske literature. Ne radi se ovde ni o maniru kojim se promovišu prijatelji i istomišljenici po principu ja tebi serdare, ti meni vojvodo. Ne, jednostavno srpski ekonomisti superiorno analiziraju svetske tokove i fenomene i daju najbolje analize onoga što se na velikoj sceni događa. Čak bi se moglo reći da im te aktivnosti ne ostavljaju dovoljno vremena da se fokusiraju na ekonomska dešavanja u Srbiji.
Kako je najčešće reč o radovima koji su u svojim zaključcima revolucionarni i avangardni, može se konstatovati da svet gubi time što ne razume srpski i da bi poznavanje radova koje Madžar citira i na koje se poziva, dovelo do promene uvreženih stavova (npr. o nejednakosti ili Velikoj recesiji) i na globalnom nivou.
Ne mari. Siguran sam da će pre ili kasnije pomenuti radovi na koje Madžar tako autoritativno ukazuje osvanuti u najuglednijim svetskim časopisima i da će to dovesti ne samo do promene paradigme, već da će i srpsku ekonomsku misao uzdići do neslućenih visina, upravo tamo gde joj je i mesto.
ZAKLJUČAK
U radovima Ljubomira Madžara sadržane su sve najbolje karakteristike neoliberalne škole, sadržano je sve ono što je i dovelo do njene globalne dominacije. Madžar se oslanjanja na svoju visoku učenost koja rezultira tipičnim imperativom tačnog poimanja stvarnosti. Umesto na vulgarnu i nepouzdanu empiriju, Madžar se oslanja na uvek pouzdanu logiku i neoliberalnu aksiomatiku. Nepouzdana empirija se može menjati ali je neoliberalna aksiomatika, kao i Euklidova geometrija, tu za večnost.
Madžarevi radovi su temeljni a njegove teze su ubedljivo argumentovane. Istovremeno, njegova kritika onih koji drugačije misle ispunjava najviše akademske standarde – ona je stroga ali skrupulozna, pedantna i nikada ideološka. Reč je o jako obimnim radovima, koji dokazuju dijalektičku zakonitost po kojoj kvantitet neminovno prelazi u kvalitet.
Monumentalni obim Madžarevih radova svedoči o širini i poznavanju kako ekonomskih fenomena, tako i širih društvenih i kulturnih fenomena. Madžar je majstor velikih i veoma obimnih sinteza. O tačnosti njegovih stavova možda najbolje govori njihova podudarnost sa stavovima vodećih međunarodnih organizacija koje nesebično pomažu da Srbija krene putem ekonomske sreće.
[1] “Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize” (Katić 2010)https://nkatic.wordpress.com/2010/01/20/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize/
„Svetska ekonomska kriza – stvarnost, mitovi i pouke“ (Katić 2013).
Tekst se može naći na ovim adresama:https://nkatic.files.wordpress.com/2013/03/svetska_ekonomska_kriza_katic.pdfilihttp://w3.ekof.bg.ac.rs/casopisi/download/09_10/EIP_dvobroj_09_i_10_2013.pdf
„Srpska ekonomska drama i intelektualni eskapizam“ (Katić 2014).
Tekst se može naći na ovim adresama:
https://nkatic.wordpress.com/2014/12/15/srpska-ekonomska-drama-i-intelektualni-eskapizam/ ili http://www.ekof.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2014/04/Ekonomske-Ideje-i-Praksa-16-17.pdf
[2] Rad je dostavljen učesnicima skupa u decembru 2014. Ne znam da li je integralna verzija ovog rada negde publikovana, pa čitaoce ne mogu uputiti na integralni tekst. Moj komentar bazira na tekstu koji sam dobio elektronskom poštom 23/1/2014. Naziv fajla je bio Madzaen8.doc. [3] Broj strana je zbog različitog formatiranja manje važan i promenjiv, za razliku od broja reči koji uvek ostaje isti. [4] Sažetak je objavljen u časopisu Ekonomske ideje i praksa br 16 i 17 (http://www.ekof.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2014/04/Ekonomske-Ideje-i-Praksa-16-17.pdf) od 11 do 56 strane. [5] Rad je dostavljen učesnicima skupa 23. maja 2016 (fajl Madzaen10.doc) [6] Ova komisija se često naziva i Spensova komisija po nobelovcu Majklu Spensu koji je predsedavao Komisijom. [7] Reč je o gospodi Blagoju Babiću, Jovanu Dušaniću, Mlađenu Kovačeviću, Radovanu Pešikanu, Marku Sekuloviću i meni. [8] https://nkatic.wordpress.com/2013/05/21/tajkuni-i-drzava-kratka-istorijska-lekcija/. [9] Joe Studwell (2013), “How Asia Works: Success and Failure in the World’s Most Dynamic Region”, Profile Books.Hyung-A Kim (2011), “Korea’s Development Under Park Chung Hee”,Routledge.
[10] Kwong Kai-Sun, Chau Leung-Chuen Francis T Lui (2001), “Industrial Development In Singapore, Taiwan, And South Korea”, World Scientific Publishing Co. Pte. Ltd. [11] http://documents.worldbank.org/curated/en/975081468244550798/pdf/multi-page.pdf [12] Mancur Olson (1990) „How Bright are the Northern Lights? Some Questions about Sweden”, Institute of Economic Research, Lund University [13] Kada se izveštaj Spensove komisije pojavio, za “Politiku” sam juna 2008. napisao kratak tekst (https://nkatic.wordpress.com/2008/06/03/pohvala-efikasnoj-drzavi/). [14] http://www.imf.org/external/pubs/ft/fandd/2016/06/pdf/ostry.pdf [15] Mijatovićeva analiza se može naći ovdehttp://www.nspm.rs/ekonomska-politika/odgovor-jovanu-dusanicu-ili-o-tzv.-neoliberalizmu.html. Kako sam prekasno shvatio da je Mijatović u pravu, pokušao sam sa njim da polemišem. Polemika je na mom blogu i čitaoci je mogu naći u poglavlju Kritika mojih tekstovahttps://nkatic.wordpress.com/category/kritika-mojih-tekstova/ [16] (https://www.gpo.gov/fdsys/pkg/GPO-FCIC/pdf/GPO-FCIC.pdf) [17] NATO standard koji definiše odnos troškova za odbranu i BDP-a je 2%. Madžar bi bio užasnut činjenicom da je učešće troškova odbrane u BDP-u SAD dodatno opalo, i sada u 2016. je neodgovornih oko 3,6%. [18] http://www.federalreserve.gov/pubs/bulletin/2014/pdf/scf14.pdf [19] http://www.imf.org/external/pubs/ft/sdn/2014/sdn1402.pdf [20] http://www.morganstanleyfa.com/public/projectfiles/02386f9f-409c-4cc9-bc6b-13574637ec1d.pd [21] https://www.credit-suisse.com/us/en/about-us/research/research-institute/news-and-videos/articles/news-and-expertise/2015/10/en/global-wealth-in-2015-underlying-trends-remain-positive.html
