Nauka u Osmanskom carstvu bila je sputana tradicionalnim islamskim shvatanjem koje je učenje o veri smatralo jedinim pravim znanjem i čiji je isključivi cilj bio razumevanje Božje reči. Kur’an i Muhamedova tradicija bili su osnova ovog učenja, dok je razum važio samo kao pomoćno sredstvo u službi vere. U verskim naukama postupalo se tako što se dokaz za isvesnu postavku najpre tražio u Kur’anu, zatim u Muhamedovoj tradiciji, potom u zapisu nekog prethodnog slučaja i tek na kraju u rasuđivanju pojedinca. Tradicija je tako bila okovala islamsku misao da je potonjim muslimanskim misliocima gotovo bilo nemogućno da unesu ma kakve novine. Do osmanskog razdoblja, presedan je korišćen kao vodeći princip ne samo u verskom zakonu već i u svim vidovima muslimanske učenosti. Posle velikih imama osmog i devetog veka, koji su dopunili i usavršili predanje razumskim analogijama, novine u verskim naukama smatrane su dopustivim isključivo u sporednim, a nikako u bitnim pitanjima. Izvodi, kompilacije, glose i komentari postali su suštinski oblici muslimanske nauke, tako da dela osmanske uleme spadaju u tu vrstu radova.
Do sada nije bilo ozbiljnog pokušaja da se odredi položaj osmanske prosvete u okviru celokupne muslimanske učenosti, i stoga je teško utvrditi njen doprinos islamskim naukama. Jedino ostaje da navedemo imena Mehmeda al-Fanarija, Šejha Bedredina, Mule Guranija,98 Mule Husreva, Mustafe Hodžazadea, Ibn Kemala i Ebusuuda, i danas slavnih učenjaka u islamskom svetu. Neki znalci smatraju da su Šejha Bedredina nadmašili jedino veliki imami devetog stoleća, zato što je on u svom delu o pravnoj filozofiji dao sopstveno mišljenje o izvesnim pitanjima i nekim pojedinostima, dok drugi smatraju njegova gledišta pogrešnim, što će reći oprečnim osnovnim izvorima i starim autorima.
Osmanski učeni pisci najčešće su vršili dužnost kadije, muftije ili muderisa. Poticali su iz različitih sredina. Neki su bili rodom iz dalekih gradova Rumelije, kao što su Sofija ili Sarajevo, drugi su se obrazovali u starim seldžučkim središtima, kao što su Konja i Kastamonija. Najvrsniji među njima nastanjivali su se u velikim gradovima Carstva, u Carigradu, Brusi ili Jedrenu. Bilo ih je poreklom iz skromnih porodica, pa čak i sinova robova. Većina njih je dovoljno vladala arapskim i persijskim da su mogli pisati na tim jezicima. Na arapskom su stvarana verska dela. Vredno je pomena da su osmanski učenjaci u svojim teološkim delima često raspravljali o temama od javnog interesa ili o pitanjima državne politike. Na primer, Ibn Kemal se u mnogim svojim delima bavi šiizmom, u to doba izvanredno značajnim pitanjem za Osmansko carstvo. On je pokušao da iskoristi teološke argumente kako bi dokazao legalnost svetog rata protiv šija. Drugom prilikom, u nameri da pobije Mula Kabizovu tvrdnju da je Hristos iznad Muhameda, Ibn Kemal je napisao traktat dokazujući Muhamedovu nadmoć nad svim ostalim prorocima.
Pripadnici uleme naročito su se isticali u pravnoj nauci, koja je imala praktičan značaj. Možda su zbirke fetvi na turskom i arapskom, koje su izdavali šejhul-islami, najznačajniji doprinos Osmanlija verskim i pravnim naukama.
Sem toga, osmanski učenjaci su bili i zapaženi enciklopedisti. Mehmed al-Fanari, a kasnije Mula Lutfi, Taškeprilizade i drugi stvorili su neku vrstu enciklopedije islamskih nauka u nameri da zadovolje praktične potrebe. Veliko enciklopedijsko delo je Ćatib Čelebijina bibliografija Kesf al-Zunun, koja i danas služi kao standardni priručnik.
Biblioteke su imale veliki značaj za osmansko društvo. Osmanlije su ih osnivali po džamijama, bolnicama i tekijama, a stvarali su i privatne biblioteke u svojim domovima. Mnoge od privatnih zbirki knjiga dospele su u biblioteke vakufa, jer se smatralo dostojnim pohvale zaveštati knjige nekoj dobrotvornoj zadužbini. Biblioteka je predstavljala posebnu jedinicu u sklopu vakufa; obično je bila smeštena u kamenoj prostoriji ili odvojenoj zgradi. Vakfijom se propisivalo kako valja čuvati i koristiti knjige, a takođe je imenovan bibliotekar, koji je primao platu iz fondova vakufa. U ovim bibliotekama i danas se čuva preko dve stotine hiljada rukopisa iz svih zemalja i epoha islamskog sveta, i one čine najbogatiji izvor istorijske i kulturne građe islama.
Odlomak iz djela: Halil Inaldžik, Osmansko carstvo: Klasično doba 1300-1600., str. 269-271.
