Teško da neka fudbalska utakmica privlači više pažnje, dueli Reala i Barselone euforizuju i polarizuju u isto vreme. „El klasiko“ deli navijače ova dva kosmopolitska kluba u dva različita lagera.
Netrpeljivost datira još od 1943. godine kada je započet otvoreni rat između pristalica dva kluba koji tinja skoro punih 75 godina.
Oborenog pogleda sedeo je Luis Miro, a po okamenjenim izrazima lica moglo se zaključiti da nešto nije onako kako bi trebalo da bude. Miro je kipteo od besa, ali se svojski trudio da to sakrije. Stisnuo je pesnice držeći ih u džepovima pantaolna, dok je čovek koji im držao „slovo“ izlazio iz svlačionice. Doživeo je grozan dan, bio je to vrhunac poniženja ili još nije…Preostalo je da se odigra još 45 minuta. Još poluvreme sramote. Tako je naredio „uniformisani“. I to sa uperenim oružjem. Makar se tako priča.
Taj 13. jun 1943. godine u dok je Drugi svetski rat bio u jeku, zauvek će ostati u kolektivnom sećanju. To je dan kada je rođeno najveće neprijateljstvo u svetskom fudbalu – mržnja Reala i Barselone.
Ali šta se zapravo dogodilo tog dana?
No, da bismo razumeli prave razloge, moramo se osvrnuti unazad. Okdiač za ovaj incident u svlačionici bio je polufinalni okršaj u Kupu del Generalisimo. Dominantna Barsa je na svom terenu „isprašila“ kraljevski klub (3:0), koji u to vreme ni izbliza nije bio vrhunski tim, a zatim ih je tako osramoćene poslala nazad u špansku prestonicu. Baš tamo gde je beskrupolozni diktator i navijač Reala, Francisko Franko, sagradio svoj centar moći.
Katalonci nisu želeli da se pokore. Ni sportski, ni politički. Još tada su se slobodarski nastrojeni Katalonci okrenuli protiv režima i težili nezavisnosti, cilj im je bio „otarasiti“ se fašističkih Frankovaca koji su iz Kastilje zavodili teror nad čitavim stanovništvom držeći ga u pokornosti. Pobunjenici na severu bili su trn u oku diktatora. Poraz „kraljevića“ u srcu Katalonije oduvek je u isto vreme značio i politički poraz. „Vođa Španije po milosti Božijoj“ bio je posebno osetljiv kada je u pitanju „El klasiko“, a eventualni poraz ovaj narcisiodni autokrata, kako su ga Katalonci doživljavali, to sebi nije mogao da dopusti.
Nagovestio je zlosutno tadašnji diktator nakon Španskog građanskog rata 1939. godine da će se njegova vladavina zasnivati na „bajonetima i krvi“, potpuno eliminisavši „bezvezne“ izbore, kako ih je nazivao. Tako se Franko proglasio za „Vođu Španije“, a činio je isključivo ono što je on smatrao ispravnim, pa se njegova vladavina pretvorila u samovlašće.
Vojnici Frankovog režima na stadionu Kamartin
Kada je Barsina delegacija došla na stadion „Kamartin“ na kom se igrala utakmica, dočekala ih uzavrela atmosfera. Euforična i razjarena publika, „naoružana“ žviždaljkama, pravila je zaglušujuću buku. Oko 20 hiljada neprijateljski raspoloženih navijača napravilo je atmosferu na stadionu koja je više ličila na prepunu rimsku arenu koja nestrpljivo čeka borbu gladijatora. Krv. Borbu na život i smrt.
Jozef Vala, koji bio član te Barsine generacije, kasnije se prisetio:
„Teško da atmosfera uopšte može da se opiše. Čak su nam i redari dobacivali kako ćemo izgubiti. Dok smo izlazili na teren buka je bila toliko nesnosna, da je u jednom momentu Angel Mur, tada član stručnog štaba samo rekao: Skoro da mi je pukla bubna opna“.
Uoči same utakmice, šef državne bezbednosti, Hoze Finat Eskriva, posetio je igrače Barselone u svlačionici, pa im je u ime „velikodušne“ vlade oprostio „nepatriotsko“ ponašanje iz prve utakmice i opomenuo ih da tako nešto ne sme da se ponovi, osim ukoliko ne žele da snose strahovite posledice. Miro i njegovi klupski drugari nisu imali mnogo izbora – poslušali su. Istrčali su na teren znajući da im se sprema blamaža. Morali su bez borbe da se predaju. Poniženi su kao nikada do tad.
Golman Barselone, Luis Miro, tokom većeg dela utakmice nije ni stojao na golu, pošto su ka njemu letele kamenice, flaše, novčići i razni drugi predmeti. Skoro svi napadi domaćeg tima su završavali pogocima. Tako su Sabino Barinaga, Antonoi Alsua, Alonso, Kzurta i Biotela postizali golove kao na pokretnoj traci. Na poluvremenu je pisalo neverovatnih 8:0 u korist Reala.
Pognutih glava, fudbaleri Barselone „vukli“ su se prema katakombama stadiona gde su bile smeštene svlačionice. Nisu izustili nijednu. Gledali su se nemoćno. Nakon pauze nisu želeli ni da nastave meč i daju legitimitet „cirkusu“ u režiji španskih vlasti, sve dok navedeni Frankov ađutant nije „umarširao“ u svlačionicu. Međutim, morali su da se vrate i prisustvuju sopstvenoj „sahrani“. Utakmici se završila sa 11 golova u mreži Mira, a Barsa je imala to „pravo“ da postigne samo onaj „počasni“ (11:1)!
14. jun 1943: Naslovi u španskoj „Marki“ nakon „grandiozne“ pobede Reala
Ernesto Tojs, novinar uglednog lista „Marka“, koji je bio kontrolom Franka, a samim tim i u službi Reala, napisao je tada tekst kako bi isprovocirao emocije navijača i doživljen debakl Reala u prvoj utakmici kanalisao u ogromnu mržnju prema protivniku.
Sid Love, autor čuvene knjige o „El klasiku“, možda je i najbolje opisao „istorijski“ trijumf Reala.
„11:1 je svakako najveća pobeda koju je Real ikada ostvario nad Barseloom. U istoriji „los blankosa“ se ta pobeda predstvlja kao maestralna partija Realovih fudbalera, igrači su na neki način proglašeni herojima, ali navijača tog kluba nisu ni baš ponosni na taj rekord, jer znaju kako je do ubedljive pobede uopšte i došlo“.
Isti autor je napisao kako u Barseloni sasvim drugačije gledaju na taj ubedljiv poraz i priređeno svojevrsno poniženje katalonskom klubu.
„Ta „bruka“ zauzima važno mesto u Barsinoj istoriji. To je bio momenat kad se Real konačno demaskirao kao Frankov klub. To je najupečatljiviji trenutak rivalstva dva kluba“.
Nepodobna politička orijentacija koštala je života jednog mladića koji je poticao iz ugledne katalonske porodice i bio angažovan u partiji levice „Esquerra Republicana“, osnovao je kasnije i levičarski sportski magazin „La Rambia“, za šta je platio životom. Streljan je!
Streljanje Barseloninog predsednika i postavljanje „podobnih“
Povrh svega, ne sme se izostaviti da su Barselonom od 1936. godine „šefovali“ samo oni koji su bili bliski Frankovom režimu. Poslednji predsednik koji nije bio na strani budućeg šefa države streljan je u građanskom ratu 6.avgusta 1937. godine od strane pristalica generala Franka.
Klerikalno-fašistički režim je 1940. godine u cilju depolitizacije kluba postavio Enrika Pineira Keiralta za novog predsednika Barselone, što je automatski značilo i lojanlnost novom režimu. Ni ta odanost nije bila dovoljna, režim je želeo dodatno da „zgazi“ Barsu, što je Keiraltu nakon madridskih 11:1 konačno skinulo povez sa očiju, pa je odlučio da se povuče sa te funkcije.
„Vlasti su potom postavile Kolonela Vandreala za novog predsednika Barselone, čoveka koji nikada nije odgledao fudbalsku utakmicu. Dobio je zadatak da radi na „popravljanju“ odnosa dva kluba“, kazao je Ksavijer Garsija, autor knjige „El kazo Di Stefano“.
Sid Love dalje u svojoj knjizi navodi.
„U Realu je takođe promenjen predsednik. Kraljeve je preuzeo „Santiago Bernabeu“, čovek koji je čitav svoji život bio uz taj klub. On je odlično poznavao prilie u Realu i imao je recept kako da od tada u najboljem slučaju prosečnog tima stvori snažan tim koji će se popeti do samog vrha Evrope. Osim toga okružio se ljudima iz režima, iz čega je sam klub profitirao“.
Odličan rad Bernabeua doveo je do velikog uspona „kraljevskog“ kluba. Od tada Real spada među najbolje klubove svih vremena čiji dres je nosila čitava plejada najboljih igrača na planeti, poput Alfreda di Stefana, Ferenca Puškaša, Franciska Genta, Zinedina Zidana i Ronalda.
Realov konstrukt je odavno iznad drugih „običnih“ klubova, Madriđani su postali globalni igrač, etablirani kao „galaktikosi“.
I pored svega, pristrasni navijači, oni koji su zavedeni igrom i uspesima kluba, kao i uzvišenošću kojom Real Madrid zrači, negde i nisu baš ponosni na utakmicu odigranu 13. juna na Kamertinu.
Naterati protivnika da na takav način „kapitulira“, svakako da prevazilazi poimanje jednog razumnog čoveka.
U susret sutrašnjem „El Klasiku“
Danas, negde umirijuće zvuči da će susret dva španska velikana nakon 75 godina od tog sramotnog čina u Madridu biti odlučen isključivo onim sportskim oružjem i da će se „poniženja“ dešavati samo na travi.
Antagonizam je ostao, a sam pomen „El klasiko“ uvek izaziva poseban emotivni naboj, jer koren mržnje seže u duboku prošlost!
Naši sinovi
