Milan Colić: Razlika
Svaki put kad se pitam kako smo dospeli ovde gde smo, završim sa pitanjima, a ne sa odgovorima.
Slušam o potisnutim nacionalnim identitetima, uticaju spolja, indolentnim intelektualcima, intelektualcima koji su podstrekivali, Memorandumu SANU, otvaranju starih rana, velikodržavnim projektima, državnim projektima, žrtvama i nasilnicima, agresiji i građanskom ratu… Slušam, iako me sve manje zanima to.
A sve više me zanima šta se ljudima, onima sa imenima i prezimenima, dogodilo. Onima koji su živeli tada. Radili svoje poslove, veselili se, pijančili, vodili decu u vrtić, išli na letovanja, gradili kuće, otplaćivali kredite. Onim ljudima kakvi su moj otac i moja majka. „Običnim“ ljudima, nazovimo ih tako. Kako su pristali na to? To me zanima. Često imam priliku da o tome pričam s ratnim veteranima. Sa različitih „strana“. Oni su ti ljudi. Obični. Oni su pucali. Oni su napadali. Oni su branili. Oni su ubili. Srušili. Stradali. Pobedili i izgubili.
Različita objašnjenja postoje. Važnim smatram ona koja govore da rat ne nastaje odjednom. Da se rat priprema, da se na rat huška, navodi. Da se pre rata dehumanizuje, satanizuje, ohrabruje, podiže moral, raspiruje, ugrožava, zastrašuje…
Slušao sam jednu devojku, u Doboju. Pričala je o svom tati. Plakala je dok je to pričala. Tata joj je živ. A opet je plakala. Učestvovao je u ratu. Posle kraće obuke, odvezli su ga na liniju. Izašao je iz “Pinca”. Pinc je nastavio, a on je ostao sam. Krenuo je prema liniji. I odjednom, na nekoj čistini, sreo se sa drugim vojnikom! Pogledali su se, i istog trena shvatili da su neprijatelji. Bio je to vojnik HVO-a. Mlad, njegovih godina. Obojica su okrenuli puške jedan prema drugom. Taj drugi je bio brži. I pogodio je njenog tatu. Teško ga ranio. Onda je stao. Uplašio se. Viknuo “Joooj!” – i dotrčao do njenog tate. Podigao ga na leđa i odneo blizu srpskih položaja. Ostavio ga je tu i rekao mu: “Viči sada, čuće te tvoji i doći će po tebe. Ja moram da bežim, jer će me ubiti ako me zateknu ovde!”. I pobegao je.
Njen tata i danas pokušava da nađe tog čoveka. Spasio mu je život. Isti onaj život koji mu je ugrozio. Želi da mu se zahvali. Možda će ga naći, a možda i neće. Previše je mogućnosti da taj momak više nije živ. Previše. Rat je trajao godinama posle toga.
Shvatio sam mnogo toga slušajući ovu devojku u Doboju. Mnogo toga o ljudima u ratu. O običnim ljudima. Onim koji su pucali. Pobedili i izgubili. Bili su to ljudi, isti onakvi kakvi smo mi sada. Ni malo lošiji. Ni malo gluplji. Ali, ima jedna razlika, mala, ali ogromna. Mi imamo iskustvo iz kojeg možemo da naučimo. I da prepoznajemo ono što oni nisu. Ono kad nas neko priprema, huška, navodi, ohrabruje, ugrožava, zastrašuje…
tačno.net
Foto: Masterfile
