Pismenost u javnom izražavanju

Prva asocijacija na javno izražavanje jesu mediji – televizija, radio, štampa i internet portali. Da li je pismenost u javnosti važna tema? Koliko su opismenjeni oni koji se u radu koriste govornim jezikom kao osnovnim alatom? Koliko je poznavanje maternjeg jezika danas važno u društvu u kom pojedinci više nego ikad svoja mišljenja iskazuju javno?

Autor: Marijana Kolaković

Pismenost na intenetu

Ako uzmemo u razmatranje potrebu anonimnog pojedinca da se javno izrazi doći ćemo do zaključka da svakog dana niču blogovi koje može voditi bilo ko od nas i tako istaći svoje stavove i razmišljanja o različitim temama. Svaki internet komentar koji napišemo na vest koja nas je zainteresovala, svaki tvit i status na fejsbuku naše je javno izražavanje. Najčešći oblik takvog izražavanje je pisani. A kad je već situacija takva da ma ko može imati svoj virtuelni prostor za pismeno izražavanje, znamo li svi da se izrazimo – pismeno? Da li se makar trudimo?

Pismenost u medijima

Na širem planu, često ni mediji (bilo pisani ili štampani) koji su oličenje javnog izražavanja, nisu i oličenje najboljeg poznavanja i upotrebljavanja jezika. Pored loše dikcije i goreg poznavanja akcenatskog sistema, spikeri i voditelji neretko koriste stil primeren ćaskanju poznanika u gradskom prevozu. Ni u pisanim medijima situacija nije bolja, pa se mogu videti ovakvi primeri: trodupli, odvežen, protestvuju, dodavajući, itd. Takođe, nalazimo i izraze poput mrtva trka, dotaći dno, očitati lekciju. Oni spadaju u frazeologizme i ne odražavaju dobar stil. Odlika lošeg stila su i pomodne reči koje se često mogu čuti u različitim reportažama i izveštajima – ivent, stejdž, startovati, klabing, šoping, itd.

Gde greši prosečan internet „govornik”?

Kad god postoji dilema vezana za pisanje neke reči najlakše je „pitati“ gugl, pa uvažiti statističko rešenje (po logičkom principu da tačna mora biti opcija sa više rezultata pretrage). Desiće se da i takvo rešenje bude tačno. To se može pokazati na primeru reči sumnja (koja se često javlja u nepravilnom obliku – sumlja). Reč sumnja ima 647.000 rezultata, a sumlja 73.100 rezultata. Međutim, ovo ne pruža nikakvu sigurnost jer se dobija samo učestaliji izraz, što ne znači uvek i ispravan. Tako reč delikvent ima 92.500 rezultata, a reč delinkvent trostruko manje. Ipak, delinkvent je jedino pravopisno prihvatljiv oblik, pa bi nas u ovom slučaju gugl nasamario. Govoreći o najopštijim nedoumicama i dalje je na vrhu svih lista pisanje odrične rečce ne. Pravilo, zapravo, staje u samo dva reda: uz glagole piše se odvojeno – ne mogu, ne smem, ne volim sa izuzecima – nisam, nemam, neću, nemoj; uz imenice, prideve i priloge piše se spojeno – nemogućnost, nepismen, nedavno.

Bogatstvo jezika

Jezik je višeslojan. Dijalekti, pozajmljenice i žargonizmi i predstavljaju njegovo bogatstvo, ali nisu deo književnog jezika. U javnom izražavanju ipak treba poštovati jezička pravila. U suprotnom bi svako od nas mogao da stvori sopstveni sitem, a onda bismo se teško razumeli. Na nama je da se trudimo da maternji jezik što bolje upoznamo. Da umemo da se koristimo njime kako bismo se sporazumevali na najlakši i najbolji način, i kako bismo svoje misli mogli da iskažemo smislom i jasnošću koju one imaju u našim glavama.

Izvor: Portal Mladi