Većina ljudi koji su kročili stazom zapadnog okultizma izvodila je mali terajući ritual pentagrama. Mnogi ga prihvataju zdravo-za-gotovo, u smislu da služi za čišćenje aure, astrala, proterivanje klipota itd. Pentagram je kao forma pre svega u vezi sa Ženskim, sa zemaljskim, onim htonskim, a u planetarnoj sferi sa Mesecom i Venerom. Ritual pentagrama, u njegovom prizivnom ili proterujućem vidu, skopčan je sa ženskim principom, sa elementarnom prirodom i mikrokosmosom. On uobličava energetsko, odnosno svetlosno telo čoveka, služi za formiranje i formatiranje mikrokosmosa i stvaranje adekvatne svesti koja je u skladu sa svrhom čitavog sistema čiji je ovaj ritual deo. Njegovom primenom, odnosno upražnjavanjem svih varijanti rituala pentagrama, čovek stvara suptilnu matericu oko sebe koja ga porađa kao probuđenog čoveka, kao onog ko je usavršio samog sebe, ko je spoznao svoju volju i ostvario komunikaciju sa svojim unutrašnjim genijem. Unutrašnji genije je anđeo-čuvar svakog čoveka, jer ono što je Bog za anđele u njihovoj celokupnosti, to je svaki anđeo za svakog pojedinačnog čoveka – unutrašnji bog. Posvećenik, između ostalog, ima zadatak da pažljivo motri na svoj duhovni identitet, odnosno svog anđela koji je povezan sa posvećenikovom zvezdom, tj. savršenom prirodom.
.
Svrha rituala pentagrama je u krajnjoj liniji izgradnja novog čoveka razgradnjom onog starog. Taj novi čovek je primenom tog rituala ovladao sobom, odnosno elementarnim snagama u sebi; osvetlio je najprimitivnije slojeve psihe izvlačeći ih iz arhetipskih dubina nesvesnog, te nadvladao negativni elementarni karakter ženskog principa (za koji Erih Nojman kaže da se izražava u fantastičnim i himeričkim predstavama koje ne potiču iz spoljašnjeg sveta). Nojman upoređuje načelo Velikog Ženskog sa kosmičkim jajetom pa ističe da njegova tamna polovina rađa zastrašujuće figure koje iznose na videlo onu mračnu, nedokučivu stranu života i ljudske psihe. Njena suprotnost je, po Nojmanu, roditeljska i hraniteljska, tj. zaštitnička i utopljavajuća ženskost, a koja se prizivnom varijantom rituala aktuelizuje u mikrokosmosu. Besprekornim radom posvećenik na neki način vaskrsava iz samoga sebe, odnosno aktuelizuje telo uskrsnuća u fizičkom telu. Tada posvećenik biva osposobljen za opštenje sa kosmosom budući da razvija svoja duhovna čula. To je preduslov za izmicanje silama sudbine kojoj su potčinjeni oni sa nerazvijenim suptilnim čuvstvom.
.
Ritual pentagrama je priprema za rad koji će nadograditi posvećenika, pre svega za ritual heksagrama sa kojim će posvećenik tek steći muškost (u magijskom smislu), zakoračiti ka makrokosmosu, jer će mu kapije viših inteligencija planetarnih priroda onda biti dostupne. Zato je preporuka da se ritual pentagrama izvodi svakodnevno čitavog života. Mora se izvoditi svesno, uz nameru (kavana, kako bi rekli kabalisti), precizno, odlučno, sa stilom, besprekorno, uporno. U krajnjoj liniji praktikovanjem ovog rituala čovek uspostavlja komunikaciju sa arhetipskim silama i njihovim predstavnicima u obliku arhanđela judeo-hrišćanske tradicije: Rafael na istoku – koji isceljuje i podučava, Mihael na jugu – koji štiti i usmerava, Gabriel na zapadu – koji osnažuje i tumači, i Uriel na severu – koji prosvetljuje, odnosno uspostavlja svetlosni poredak u duhu i svesti. To su četiri stožerne tačke magijskog univerzuma koje tvore telo sfinge: Bik na istoku, Lav na jugu, Orao na zapadu, Anđeo (tj. Čovek) na severu. Lav predstavlja kandže sfinge; Orao – sfingina krila; Bik – bokovi sfinge; Čovek – glava i grudi sfinge. To su četiri zodijačka znaka: Bik, Lav, Škorpija i Vodolija. Za sfingu Grant kaže da predstavlja: „Simbol dobrovoljnog žrtvovanja seksualnih energija višim moćima, kako bi se uspostavila svesna komunikacija sa vanzemaljskim entitetima.“ Četiri životinje su četiri oblika animalnog atavizma koja se ritualom mogu probuditi. Boginja Nuit / Nut, kao gospodarica groba, prostora, ali i nebeskih životinja, odnosno zodijačkog kruga, takođe je stožerna sila simbola pentagrama i rituala pentagrama. Otuda je jedna od praktičnih svrha ovog rituala i kontrola sila zodijaka, geomantije i animalnih atavizama.
.
.
Upravo je oblik pentagrama koji se u ritualu iscrtava u vazduhu prema svakoj od četiri strane sveta, prstima ili magijskim oružjem, zapravo portal te komunikacije koji vodi ka četiri ključne zvezde stubova neba, a to su Aldebaran, Regulus, Antares i Fomalhaut. Grant upozorava:
.
Danas, u kritičnom trenutku prelaska iz praznoverja u znanje, lunarna klifotska sila neometano prekriva planetu. Ona preti čoveku uništenjem, primanjem mnoštva elementalnih stvorenja u ljudske životne tokove. Ova stvorenja privlači masa lunarne energije, koja haotično ključa oko Zemlje, a Adepata koji su upućeni u načine njenog magijskog korišćenja je suviše malo da bi je mogli organizovati i usmeriti na stvaranje nadljudske rase, što je zapravo njen pravi zadatak i svrha.
.
Naravno, tu Grantovu opasku o stvaranju “nadljudske rase” ne bih komentarisao…
.
Po Erihu Nojmanu, tokom istorijskog razvoja muškosti i solarnosti ka patrijarhalnim vrednostima, odnosno vrednostima muških božanstava sunca i svetlosti, negativni aspekt ženskog je potisnut. Zato se taj mračni vid ženskog danas javlja samo kao nesvesni ili praiskonski sadržaj. Danas se upravo dešava eksplozija upravo tih praiskonskih sadržaja koji na nekontrolisani način preplavljuju psihu mase ljudskih bića. Simbolizam malog terajućeg/prizivnog rituala pentagrama ukazuje na mehanizam kojim bi se moglo odgovoriti na ovu vrstu opasnosti, pošto taj ritual ima sve elemente organizovanja i usmeravanja lunarne sile. Da li bi cilj tog usmeravanja bilo stvaranje nadljudske rase, kako to Grant misli, ili možda popravljanje postojećih ljudskih rasa, to je pitanje drugog reda. Kako bi mogla izgledati globalna operacija egzorcizma klipota i usmerenja lunarne sile na osnovu principa ovog rituala jeste zadatak za one koji su u to upućeni, a čije postojanje ovde postuliram.
.
.
Svako ko izvodi ritual pentagrama sebe stavlja u simboličku mesijansku poziciju: deluje kao Oziris i kao Horus. Kao Horus on projektuje mentalnu silu kroz portal pentagrama, a što je solarno svojstvo; dok u drugom slučaju kao Horus sa kažiprstom preko usana (znak tišine), koncentriše mentalnu silu u jednu tačku, što bi predstavljalo lunarno svojstvo Horusa. Kao Oziris, u pozi koja fizički imitira krst, reč je o raspetom, odnosno žrtvovanom i vaskrslom Ozirisu (Hristu) koji obuhvata čitav univerzum mentalno projektujući sjajni krst – solarno svojstvo, solarni krst, krst u krugu. U pozi sa prekrštenim rukama na grudima, reč je o Ozirisu koji je umro, odnosno sišao u smrt – lunarno svojstvo, znak X u krugu, tzv. žig zveri.
.
Onaj stih u Knjizi Zakona gde se pominje žena opasana mačem, ukazuje na marcijalni aspekt mesijanskog fenomena, koji će u eonu Horusa biti u ženskom obliku:
.
Žena će voditi pokretački sistem Novog Eona, njeni sveštenici su skriveni i izvan pogleda, kao što čak ni Hadit nije vidljiv u centru Kruga, ili bindu u Šri Čakri… Žena će dostići dušu, svoj vlastiti centar, nezavisno od intervencije muškarca, koja je sada neophodna za njenu potpunu inicijaciju, biće sposobna ne samo da inicira sebe, već i druge. (Kenet Grant)
.
Božanska formula koja aktivira iscrtani pentagram prema istoku je – IHVH, odnosno Jahve. Upravo je Jahve, jedan od simbola solarizacije, odnosno jevrejske emancipacije od paganskih kultura i ustrojenja u patrijarhalni sistem. Zato je Bog – Jedan, falusno, solarno, maskulino. Tako i ritual pentagrama ima efekat solarizacije svesti onog ko ga izvodi, te predstavlja osnovni obred samopotvrđivanja i savlađivanja ženskih elementarnih sila. Nojman ukazuje da sve inicijacije imaju za cilj da sačuvaju pojedinca od „razorne sile groba“, odnosno od „proždirućeg Ženskog.“ Ritual pentagrama je otud osnovni modus inicijacijskog delovanja, odnosno neka vrsta samoinicijacije, kojom posvećenik potvrđuje sebe u magijskom svetu, stavlja potpis posebne vrste na astralnoj ravni, utiskujući se u večnosti. U suprotnom:
.
Psihološki, to znači da dok god stvaralački elementi nesvesnog – elementi koji „teže svetlosti“ – ne uspostave vlastito svetlosno carstvo duha i svesti, oni jesu, i ostaju, delovi podređeni nesvesnom. (Nojman)
.
.
Ritual pentagrama ima i kosmogonijske, odnosno antropogonijske aspekte. U svojoj strukturi on kazuje kako su stvoreni čovek i kosmos. Sama ta činjenica ukazuje na terapeutsko svojstvo rituala, a terapija je slična egzorcizmu. Objekt/subjekt tog egzorcizma je sadržaj Senke, odnosno Mračno Žensko, čiji je simbolički izraz u tarotu karta XVIII Mesec, a u kabali slovo kof, staza koja povezuje sefire Malkut (Zemlja) sa Necahom (Venera). To je staza arhetipskog Zapada, koji je, po Nojmanu – (kada opisujući shvatanja Acteka i njima srodnih naroda, kaže):
.
„… mesto žena, prazavičaj, mesto gde je nekada iz praiskonske jame u zemlji izbauljao ljudski rod. Jer je, dok još nisu postojali zemlja i ljudska svest, sve bilo sadržano u carstvu mrtvih na zapadu.
.
Ovaj detalj podseća na premise biblijskog stvaranja, ali i na situaciju u Rajskom vrtu, s tim što je ovde to idealno stanje prapočetka smešteno na tom mitskom Zapadu koje je, kako Nojman kaže – „uroboroska egzistencija nesvesne savršenosti“. Kao oblast smrti Zapad postaje tek nakon stvaranja sveta, odnosno nakon pojave svetlosti i reda u haosu. Staza kof predstavlja demonske sile praiskonske tame koje prate solarnog boga, odnosno Sunce na njegovom putu kroz mračno podzemlje. Ovde valja imati na umu istovetnost podzemlja i kosmičkih dubina. Te demonske sile su mahom ženske, pa se uz pomoć simbola pentagrama i propratnog rituala one proteruju, ali i prizivaju, primoravaju na pokornost solarnom suverenitetu posvećenika, koji deluje poput Marduka koji pobeđuje drevnu boginju Tijamat i od njenog tela stvara svet. Marduk uređuje svet, koji u ulozi kosmičkog zakonodavca svakoj sili određuje večno mesto „prema racionalnim zakonima koji odgovaraju svesti i njenoj solarnoj prirodi.“ Nojman kaže da ti „demoni matrijarhalnog razdoblja takođe su i demoni kraja vremena koji će – kada se približi kraj sveta i kada se sudare Sunce, Mesec i zvezde – progutati čoveka.“
.
.
Staza kof ima sličnosti sa mitskom planinom Qaf islamskog verovanja (verovatno starijeg porekla), čiji vrh, oličen u smaragdnoj steni, predstavlja mesto na kome mistik susreće svoju božansku prirodu. O tome Henri Korbin kaže:
.
Izlazak iz zdenca, uzlazak koji vodi prema smaragdnoj steni, prema anđelu Savršenoj prirodi, započinje u tminama noći… Na prilazima vrhu svetli buktinja ponoćnog sunca, primordijalna Slika unutarnjeg svetla… svetiljka koju je nosio Hermes u središtu podzemne sobe.
.
Geomantijska atribucija staze/slova kof je figura Laetitia koja prikazuje piramidalnu strukturu. Njena planetarna priroda je jovialna, u znaku Riba, što je mesijansko obeležje. Kof je, dakle, jedan od puteva mesijanskog delovanja. Tama koja okružuje Mesiju ili posvećenika u njegovom mističko-okultnom pregnuću jeste predstavnik, da kažem velikog Zapada, metafizičkog Zapada, koji atmosferu staze kof, planine Qaf, arkane XVIII Mesec, čini zloslutnom, mračnom, pa i demonskom. Otud valja imati na umu Korbinovo upozorenje: „Usmerenje prema polu, kosmičkom severu, određuje ono dole i ono gore; pomešati to dvoje značilo bi čistu i jednostavnusmetenost.“
.
Čovek koji je izgubio svoju „polarnu dimenziju“, odnosno usmerenje prema metazifičkom Velikom Istoku, koji je pomešao Dole i Gore, upada u kandže dvojne prirode Vremena, satiruće smene dana i noći, koja mrvi svest i potire svetlost spoznaje. U Knjizi Zakona (I:52), imamo detalj koji ukazuje na pitanje prostornih odrednica:
.
Ako to ne bude ispravno; ako pobrkate prostorne oznake, govoreći: One su jedno; ili govoreći: One su mnoge; ako ritual nije uvek za mene: tada očekujte strahotne osude ra Hoor Khuita!
.
Međutim, osim o prostornim oznakama, moramo voditi računa i o vremenskim, odnosno razlikovati sakralno od vulgarnog vremena. U sakralno vreme ulazimo aktivacijom svesti tokom obreda, a preko posebnih oznaka (gnomona) pravimo uslove za skok svesti iz vulgarnog u sakralno vreme. Ti gnomoni su simboli drevnih magijskih sila prikazani geomantijskim figurama koje predstavljaju ključeve razumevanja odnosa solarnih i lunarnih uticaja u inicijacijskom delovanju posvećenika. Uz pomoć njih otkrivamo kakav je kvalitet određe sekvence sakralnog vremena u koji nameravamo da uronimo.
.
Korbin ukazuje na dihotomiju sakralnog i vulgarnog vremena, odnosno ezoternog i egzoternog, kroz odnos egzoternog dana i inicijacijskog svetla ezoterne noći:
.
Postoji dvosmislenost onog božanskog i onog satanskog u smislu u kojem svest ne luči razliku između onoga što je njen Dan, a šta je njena Noć. Postoji belodanost egzoterijskog Dana, „ponoćno sunce“, koje jest inicijacijska svetlost, ne može se pokazati. Egzoterijski Dan predstavljaju racionalne norme, tradicionalni nalozi, sva prigotovljena rešenja; taj Dan vlada tako kao da duša sniva u noći bez svijesti o sebi. Taj Dan i ta Noć ignorišu jedno drugo, a ipak su u dosluhu jedno s drugim; duša ne vidi u tom Danu jer je Noć u njoj. Kraj ove dvoznačnosti je taj koji nagoveštava ponoćno sunce…
.
I Elijade naglašava kako je sveto ono vreme u kojem se obavlja neki obred, a to vreme se suštinski razlikuje od uobičajenog, svetovnog vremena u koje smo uronjeni. Obredno vreme otud predstavlja oblik izlaska iz te uronjenosti. To na neki način označava i obnovu čoveka tokom izvršavanja obreda, u ovom slučaju rituala pentagrama. Svakodnevno ponavljanje ovog rituala, ili bilo kog drugog koji ima specifičnu sakralnu težinu, stvara određeni kontinuitet bitisanja svesti u svetom vremenu, koje je Elijade nazivao Velikim Vremenom. Sa druge strane, Veliko Vreme, jeste period mogućnosti hijerofanija, ukazivanja božanske prisutnosti onome ko u obrednom svojstvu boravi u tom vremenu, koje u slučaju rituala pentagrama pretpostavlja mitsko vreme stvaranja čoveka. Istovremeno, kako to naglašava Elijade, korišćenje mitskog vremena, odnosno njegov obredni priziv, Veliko Vreme pretvara u sadašnjost, kako bi ga živući čovek mogao iskusiti i boraviti u njemu. Stoga, može biti korisno pre izvođenja rituala pentagrama čitati biblijsku sekvencu stvaranja čoveka, ili taj isti motiv iz nekog drugog mitološkog izvora. Tako će posvećenik oživeti u svojoj svesti mitske trenutke antropogeneze. Elijade kaže da:
.
Istovremenost s velikim mitološkim trenutkom je nužan uslov za delotvornost svakog magijsko-verskog obreda… Svaki put kada se ponavlja neki obred ili važan postupak, ljudi podražavaju arhetipski čin Boga ili pretka, čin koji se dogodio u početku vremena, to jest u mitsko vreme.
.
.
Dakle, ritualom pentagrama raščišćavaju se duboke podsvesne naslage koje stoje između čoveka i boginje stvoriteljke – Ištar, čiji je makrokosmički izraz planeta Venera. Upravo te mračne naslage prete da proždru solarno seme svesti u ljudskom biću čiji je makrokosmički izraz naša zvezda – Sunce. Doslovno, ritualom pentagrama isteruje se đavo iz čoveka, odnosno posvećenik se, poput Mesije, oslobađa od vlasti Zmija i priprema za svojpovratak u svet (u heksagram). Nojman kaže da su proždiruće ženske sile na mnoge načine povezane sa destruktivnim muškim:
.
Čak i kada je potisnut, matrijarhalni sloj se može pojaviti u muškom obliku, na primer, u vidu majčinog brata, koji predstavlja autoritarni i kazneni kompleks matrijarhalnog društva.
.
Pošto se tokom izvođenja rituala ukupno četiri puta prema svakoj strani sveta rukom u vazduhu iscrtava oblik pentagrama, način tog iscrtavaja upravo može poslužiti kao test nečijeg postignuća. Što je virtuelni pentagram, u oku nekog ko posmatra sa strane, savršeniji, pravilniji, to je indikator uspešnosti i efikasnosti samog izvođača. Onome ko iscrtava pentagrame može se učiniti da to radi savršeno, ali neko ko sa strane posmatra može uočiti drastične nepravilnosti. To je znak da izvođač mora još mnogo da radi na savršenstvu i preciznosti virtuelnih linija pentagrama. Što su linije pentagrama savršenije, to je svest izvođača čistija, sjajnija je njegova aura, njegove moći su veće, ono što on projektuje je delotvornije. Razumevanjem prirode ovog rituala ulazi se u predvorje razumevanja kosmogeneze i antropogeneze. Elijade kaže da je kosmogonija uzor svake vrste delovanja:
.
Ne samo stoga što je Kosmos idealni arhetip istodobno za svaku stvaralačku situaciju i za svako stvaralaštvo – nego i stoga što je Kosmos božansko delo; on je dakle posvećen u samoj svojoj strukturi.
.
Stvaranje čoveka i sveta, o čemu govori struktura rituala pentagrama, ukazuje na ženskog tvorca – prvenstveno zbog samog pentagonalnog oblika koji pokazuje savršeni sklad četiri elementa: Vatre, Vode, Vazduha i Zemlje – ujedinjenih dominantnom pozicijom petog elementa. Po učenju Zlatne zore ti elementi odgovaraju rasporedu prvih pet sefira kabalističkog dijagrama Drveta Života: Zemlja – Malkut (10, Zemlja); Vazduh – Jesod (9, Mesec); Voda – Hod (8, Merkur); Vatra – Necah (7, Venera) i Duh kao peti element – Tifaret (6, Sunce). Dakle, solarni duh je na vrhu simbola pentagrama. Objašnjavajući smisao poistovećivanja egipatske boginje Hator sa četiri kardinalne tačke i četiri strane sveta, koje su od suštinske važnosti za naš ritual pentagrama, Nojman te tačke imenuje velikim boginjama: Nehbet, Uathet, Bastet i Neit, jer:
.
Budući da je, kao što je Jung neprestano tvrdio, quaternio, četvorstvo, arhetipski simbol celovitosti, četvorstvo Hator s boginjama predstavlja simbol Velikog Ženskog kao celine koja upravlja svetom u svim njegovim aspektima.
.
Nojman ukazuje da se razdvajanjem ženskog totaliteta, odnosno mitskih praroditelja kosmosa, rađaju svetlost, sunce, svest, a sa njima i razlikovanje. Otud boginja Nuit u Knjizi Zakona poručuje:
Neka ne bude razlike među vama između bilo koje stvari i neke druge stvari; jer od toga sledi patnja.
.
Velika Boginja ne pravi razliku između svoje dece, ali deca sama sebe razvrstavaju, proizvode diskriminaciju, bilo na umetnut ili prirodan način. Prosto, neko je na višem nivou od nekog drugog, ili barem misli tako, pa ipak, na kraju, svi postaju deo mističnog i mitskog Jednog, rastakanjem sveta pri završetku jednog velikog ciklusa. Takođe, ovaj princip ukazuje na mogućnost poistovećenja posvećenika sa bilo kojim segmentom mikrokosmosa ili makrokosmosa, nekom životinjom, božanstvom, biljkom, predmetom, zvezdom itd. Ako bismo sada pomenute boginje projektovali u formu pentagrama, tako bi se Uathet (zmija) našla u donjem levom kraku sa severne strane, predstavljajući element Zemlje; Bastet (mačka), zauzima gornji levi krak pentagrama, istok i element Vazduha; Neit (krava ili žena), zauzima gornji desni krak, zapad i element Vode; Nehbet (lešinar) je na donjem desnom kraku ka jugu, predstavlja element Vatre. Na vrhu pentagrama i u središtu je boginja Hator (krava). Njeno dete je sam život – „riba koja večno pliva u njoj, baš kao što zvezde plivaju u nebeskom okeanu meksičke Majauel a ljudi u ribnjaku Majke Crkve – kasnog ispoljavanja istog arhetipa.“
.
.
Ženski princip se prvobitno pojavljuje kao tama, bilo da je reč o noćnom nebu, zemlji, podzemlju, praokeanu ili neodređenom haosu. To podseća upravo na početnu situaciju biblijskog stvaranja:
.
U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.
.
Tama, bezdan, pusto, prazno, vode… to su sve svojstva uroboroske boginje prapočetka, Velike Majke, odnosno Velike Boginje Noći, koja je, kako to pominje Nojman, kao takva retko neposredno predmet obožavanja – sve do objave u Knjizi Zakona, kada se ona, u obliku Nuit, ponovo javlja i postaje objekat neposrednog obožavanja. Nesvesno sada postaje svesno kroz proces obožavanja i otkrivanja Nuit prepoznavanjem njenog kontinuiteta. Zbog toga formula malog terajućeg (ili prizivnog) rituala pentagrama, da bi bila delotvorna u eonu Horusa mora biti prilagođena toj činjenici.
.
Za P.U.L.S.E Dorijan Nuaj
Dorijan Nuaj (1971, Bik-Škorpija), sociolog po obrazovanju, bavi se izučavanjem ezoterije i okultizma te njihovih uticaja na istoriju, svetska dešavanja, ideologiju i politiku. Pored „KontraInicijacije“, do sada je objavio pet knjiga: zbirku poezije „Akvanomikon“ (1995), Inpress, Beograd; ogled „Božanska revolucija katastrofe“ (2008), Ukronija, Beograd; prozni rad „Lucifereza“ (2010), Ukronija, sastavljen iz tri manje celine „Saltarello“, „Kako sam sreo hrvatskog bana Smoljana“, „Sreli smo se u Tifaretu“; zbirku poezije „Crni nemis“ (2010), Ukronija; izmenjenu i dopunjenu verziju „Božanske revolucije katastrofe“ pod imenom „Doktrina satanizma“ (2012), Ukronija. Takođe, objavljivao u časopisima Gradina i Unus Mundum.
