Luka Z. Božović: Licemerje Aleksandra Vučića i Pajtićevo desničarenje oko Srebrenice

I ove godine javna diskusija o Srebrenici u danima pred komemoraciju 11. jula nije nas zaobišla. Naprotiv, još je intenzivnija s obzirom da se ove godine navršava 20 godina od genocida u Srebrenici. Galimatijas izazvan rezolucijama, hapšenjem Nasera Orića, otkazivanjem poseta, ponudama za prisustvo komemoraciji i drugim stvarima fokus je sa saosećanja sa žrtvama i suočavanja sa zločinom pomerio na polje politike.

Licemerje Aleksandra Vučića kulminiralo je na konferenciji na kojoj je izgovorio da nećemo da krijemo i da se pravimo da ne vidimo niti da relativizujemo zločin u Srebrenici. Samo izbegavanje da se zločin nazove genocidom je već njegova relativizacija. Vučić nudi da sagne glavu u Potočarima, ako bude pozvan, da onih 99,9% Srba koji nisu učestvovali u tom zločinu mogu da idu uzdignute glave. U pravu je Vučić u jednom, on zbog tog zločina ne može da ide uzdignute glave. Krijući se iza nas ostalih, i opet izigravajući žrtvovanje zarad Srbije, opet svoju prošlost prećutkuje. Upravo on je svojim delovanjem devedesetih godina sebe svrstao u taj 0,01% koji je u zločinu učestvovao. Da podsetim, 20. jula 1995. odnosno devet dana nakon pada enklave Srebrenica Vučić je sa skupštinske govornice poručio da će ubijati 100 muslimana za 1 ubijenog Srbina, kao odgovor međunarodnoj zajednici na svaki udar na srpske položaje. Ne može da se zaboravi ni mahanje tablama sa imenom Ratka Mladića, proglašavanje Narodne skupštine za sigurnu kuću za Ratka Mladića i čitava istorija negiranja bilo kakvog zločina u Srebrenici. Srebrenica, kao i drugi zločini nad nesrpskim stanovništvom, jesu počinjeni u matrici koja je zagovarala stvaranje etnički čiste Velike Srbije. Toj matrici je pripadao i Vučić, i svoju političku karijeru je kroz nju i izgradio. Ne,ne treba nam Vučić u Srebrenici, ako će ići tamo jer ga neko zove, već nam treba ako iskreno veruje da treba da bude tamo i iskaže saosećanje sa žrtvama. To podrazumeva i da se jasno i nedvosmisleno odrekne svog dvadesetogodišnjeg angažmana i stavova, da se izvini žrtvama i prihvati da se u Srebrenici dogodio genocid. To se, verujem, neće desiti.

Ostaje nejasno i zašto Bojan Pajtić misli da je Srbija u teškoj situaciji zbog potencijalne rezolucije UN ili EP o Srebrenici. Gospodin Pajtić, odnosno Vlada u senci koju je formirala DS, misle da kvalifikacija događaja u Srebrenici kao genocida treba da bude prepuštena MSP i MKSJ, a ne da to bude predmet političkih odluka i rezolucija. Vredi gospodina Pajtića i Vladu u senci podsetiti da je 2001. u presudi Radislvu Krstiću, 2010. (i na Žalbenom veću 2015.) Beari, Popoviću, Nikoliću, Miletiću i Pandureviću Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, a 2007. i Međunarodni sud pravde u presudi u slučaju BiH protiv Srbije, potvrđeno da se u Srebrenici dogodio genocid. Dakle, jasno je da su međunarodni sudovi (a i domaći u Bosni i Hercegovini i Nemačkoj) potvrdili da je reč o genocidu, i nazivanje zločina u Srebrenici tako u međunarodnim rezolucijama ni najmanje nije sporno. Na delu je, pre bih rekao, svesno negiranje genocida (ili izbegavanje da se jasno kaže o čemu je reč) od strane Bojana Pajtića i Demokratske stranke koja nikako da odustane od udvaranja nacionalističkom biračkom telu i profiliše se kao građanska stranka.

Istina, motivi negiranja i izbegavanja reči genocid koje je na snazi u DS drugačije je od onog koje protežira Vučić i SNS, ali u pitanju su dve strane iste medalje kada je razgovor o Srebrenici u pitanju. Ipak, na Tviteru se videlo da Pajtićev stav ništa manje ne relativizuje genocid u Srebrenici. Naime, kako je rekao, kao neko koga je taj zločinačni režim hapsio (to bi trebalo da govori o njegovom političkom kredibilitetu da o temi govori) i kao profesor Pravnog fakulteta (to ga valjda kvalifikuje da iznosi ocenu) u Srebrenici se desio strašan zločin, ali ne i genocid. Sve sličnosti sa stavovima desničara nisu slučajne.

Ako Aleksandar Vučić ode u Srebrenicu, dobiće aplauz zvaničnika Evropske unije, moj sigurno neće. Ali, njemu i ne treba aplauz građana Srbije, već upravo aplauz iz EU koja je sve direktniji saučesnik u njegovoj autoritarnoj vlasti, i koja tek pro forme uspe da kritikuje autoritarnost koju mi svakodnevno živimo. Ambasadori Britanije, SAD i zapadnih zemalja pohrlili su da Vučićev stav „idem ako me pozovu“ pohvale i čuju „idem“. Svesno ili ne, i oni su jedna od prepreka u procesu suočavanja sa prošlošću u Srbiji i regionu, a sve zarad političkog interesa sopstvenih država.

Zaključak koji se gotovo sam nameće je da za sada nema dominantne političke opcije u Srbiji koja će jasno, nedvosmisleno, bez zadrške, onog čuvenog “ali” i tadićevskog “mogli biste sada i vi”, da kaže da se u Srebrenici dogodio genocid. Oni koji se u Hagu kriju iza nacije, nazivajući sopstvena suđenja suđenjima srpskom narodu, obraz tog naroda su sami ukaljali. Oni za to treba da odgovaraju, i tu “hrabrost” pokažu drugačije, a ne kukavičkim skrivanjem iza kolektiva u čije ime su delovali. Nama, koji smo devedesetih rasli u Srbiji i regionu, ostaje da se nadamo da ćemo biti pametniji od naših roditelja, velikih vođa i svih drugih koji se nisu na vreme pobunili i zaustavili ludilo koje je rezultovalo zločinima, i čije posledice i danas osećamo. Na nama ostaje da rešimo sve one probleme koje su generacije raznih vučića, pajtića, koštunica, miloševića i sličnih nagomilale lažući da sve to rade zbog nas.

Luka Z. Božović
(potpredsednik Socijaldemokratske unije)

autonomija.info