Kutija za igru Tajni Hitler, foto: Recess Games
„Zabavnije je biti fašista“, izjavio je moj 14-godišnji sin, koji inače voli slobodu, pošto je veći deo leta proveo sa drugarima igrajući društvenu igru „Tajni Hitler“, prvi put objavljenu u trampovskoj 2016. godini.
U ovoj izuzetno popularnoj igri, igrači su nasumično podeljeni u dva tima: liberale, koji predstavljaju većinu, i fašiste. Na početku se fašisti otkrivaju jedni drugima (samo Hitler ne zna ko su mu kolege fašisti), dok liberali nemaju pojma ko je liberal, a ko fašista. Tim fašista pobeđuje ako usvoji 6 fašističkih politika ili izabere Hitlera za kancelara; liberali trijumfuju ako usvoje 5 liberalnih politika ili ubiju Hitlera.
Zaplet igre zasnovan je na dilemi o saradnji. Ako liberali nauče da veruju jedni drugima, uvek će imati glasove za pobedu. Međutim, imati poverenja nije lako, jer će fašisti reći bilo šta kako bi se lažno prikazali kao liberali, ali i zato što tokom igre liberal ponekad nema drugog izbora osim da podrži fašističku politiku.
U „Tajnom Hitleru“ sudbina demokratije nije u rukama birača već zavisi od talenta liberalnih elita da veruju prijateljima i otkrivaju zavere.
Pitanje koje igra postavlja je samorazumljivo: da li je to isto kao u stvarnom životu?
U nedavno objavljenoj knjizi Demokratija erodira sa vrha, istaknuti američki politikolog Lari Bartels tvrdi da je uobičajena predstava kako populistički cunami uništava evropske demokratije empirijski pogrešna. Bartels pokazuje da se podrška krajnje desničarskim politikama i idejama nije mnogo promenila u poslednjih 20 godina i da nema dokaza da je javno mnjenje skrenulo udesno.
Demokratija, tvrdi Bartels, vene odozgo. Loše koalicione politike ili institucionalne promene su pravi razlozi iz kojih krajnja desnica osvaja vlast. Italijanska premijerka Đorđa Meloni bi se složila s tim.
Impresivna većina koju je njena desničarska koalicija osvojila na izborima u septembru prošle godine nije bila posledica dramatične promene u sklonostima birača, već spektakularne nesposobnosti lidera italijanske levice da sarađuju i veruju jedni drugima. Poljska nije ništa drugačija. Izbori su i dalje prilika da se poraze mejnstrim stranke, a ne da ekstremisti pobede.
Ljudi često mogu tolerisati autoritarnu vladavinu, ali ne glasaju za nju kada postoji izbor. Nedavni evropski izbori pokazali su da je Bartels u pravu: krajnje desničarske švedske demokrate nisu uspele da pobede na izborima u svojoj zemlji, a u Španiji je Vox prošao mnogo gore nego što su ankete predviđale. U mojoj rodnoj Bugarskoj, nacionalistička partija Preporoda možda uzrokuje mnoge besane noći liberala, ali njeni stvarni izborni rezultati su uvek daleko skromniji nego što protivnici strahuju.
I Bartels i dizajneri igre „Tajni Hitler“ slažu se da najveći izazov za mejnstrim stranke nije snaga fašističke orijentacije društva, već stepen „liberalne konfuzije“ – i prateći neuspeh političkog rasuđivanja. Da bude jasno: ispravno rasuđivati nije isto što i imati ispravne principe.
Igra takođe sugeriše da bi novi „Hitler“ mogao biti bitno drugačiji od onog istorijskog. Dok nas istorija uči da je Hitler bio nemilosrdni revolucionar opijen moći, društvena igra sugeriše da bi novi diktator mogao biti onaj ko je najskloniji da podrži liberalnu politiku (zbog potrebe za liberalnim glasovima na izborima za kancelara). Dakle, ne znamo uvek ko bi mogao biti fašista pre nego što dođe na vlast.
Narednih meseci Evropu očekuje nekoliko važnih izbora: 30. septembra Slovaci izlaze na glasanje i velike su šanse da se politika njihove zemlje pomeri u neliberalnom smeru kojim se kreće Mađarska pod premijerom Viktorom Orbanom.
U oktobru će u Poljskoj biti održani izbori koji bi se mogli pokazati sudbonosnim za evropsku budućnost. Vladajuća partija Pravo i pravda ne krije da potencijalni treći mandat vidi kao priliku da „zategne“ sistem: da uspostavi kontrolu nad sudstvom, medijima i drugim nezavisnim institucijama, tako da opozicija izgubi svaku mogućnost da se takmiči sa vlastima.
Kada sam pitao sina zašto je zabavnije biti fašista, nije oklevao: oni igraju kao tim, rekao je, dok su liberali sami sebi najveći neprijatelji, paralisani sumnjom i nepoverenjem.
U pravu je: nije zabavno nemati pojma ko su vam saveznici. Mađarski primer nas uči da ako liberali izgube u „Tajnom Hitleru“, prestaje igra u kojoj bi mogli da pobede.
