„Izgleda da je era slobodne trgovine završena. Kako će se svetska ekonomija razvijati u eri protekcionizma?“ To je ovih dana jedno od najčešće postavljanih pitanja. Ali opozicija slobodne trgovine i protekcionizma (kao i tržišta i države ili merkantilizma i liberalizma) nije naročito korisna za razumevanje današnje globalne ekonomije. Osim što pruža pogrešnu predstavu o novijoj istoriji, ona neispravno prikazuje i tekuće transformacije državnih politika, kao i preduslove neophodne za razvoj zdravije globalne ekonomije.
„Slobodna trgovina“ evocira sliku države koja se povlači u drugi plan i prepušta tržištima da generišu sve ekonomske ishode. Ali tržišnoj ekonomiji su uvek bila potrebna jasna pravila i propisi – kao što su industrijski standardi, antimonopolski zakoni, propisi o zaštiti potrošača, radnika i životne sredine, funkcije kreditora poslednje instance i finansijske stabilnosti – pravila koja obično definišu i implementiraju državni organi.
Takođe, povezivanjem različitih nacionalnih jurisdikcija kroz međunarodne trgovinske i finansijske poslove otvara se novo pitanje: Čijim pravilima i propisima treba dati prednost u regulisanju poslovanja na globalnim tržištima? Da li bi trebalo ustanoviti sasvim nova pravila kroz sistem međunarodnih sporazuma i regionalnih ili globalnih organizacija?
Kada stvari sagledamo iz ovog ugla, jasno je da era hiperglobalizacije – period koji je trajao približno od ranih 90-ih godina do izbijanja pandemije – nije bila era slobodne trgovine u tradicionalnom značenju tog izraza. U trgovinskim sporazumima potpisivanim u poslednjih 30 godina fokus se pomerao sa otklanjanja prepreka prekograničnoj trgovini i investicijama na regulatorne standarde, pravila u oblasti bezbednosti i zaštite zdravlja, investicije, bankarstvo i finansije, intelektualnu svojinu, rad, životnu sredinu, i brojna druga pitanja koja su nekada bila u nadležnosti države i njenih zakonodavaca.
Novoustanovljena pravila nisu neutralna. Njima se favorizuju interesi velikih kompanija s dobrim političkim vezama, kao što su internacionalne banke, farmaceutske kompanije i multinacionalne korporacije. Pored toga što im je olakšan pristup globalnim tržištima, to su kompanije koje su imale najviše koristi od međunarodnih arbitražnih postupaka za poništavanje lokalnih zakona koji umanjuju poslovnu dobit.
U ime slobodnije trgovine, u istom paketu su prošvercovani oštriji propisi za zaštitu intelektualne svojine koji su farmaceutskim i visokotehnološkim kompanijama omogućili zloupotrebu monopolskog položaja. Države su bile prinuđene da prihvate slobodno kretanje kapitala, dok su radnici ostali zarobljeni unutar nacionalnih granica. Klimatske promene i javno zdravlje su zanemareni, delom zato što ih je agenda hiperglobalizacije potisnula u drugi plan, a delom zato što bi institut javnog dobra u tim oblastima ugrozio poslovne interese velikih kompanija.
Poslednjih godina svedoci smo jačanja otpora ovim politikama, kao i jednog šireg preispitivanja ekonomskih prioriteta uopšte. Proces koji neki anatemišu kao povratak protekcionizma i merkantilizma zapravo je pokušaj pronalaženja novog odnosa ravnoteže u kom će se naći mesta za važna pitanja unutrašnje politike, kao što su gubitak radnih mesta, zaostajanje regiona, klimatska tranzicija i javno zdravlje. To je neophodno da bi se otklonila šteta načinjena u eri hiperglobalizacije, kao i da bi se izgradio jedan zdraviji oblik globalizacije za budućnost.
Industrijske politike koje predlaže američki predsednik Joe Biden – uz program subvencija za zelenu tranziciju i jačanje domaće proizvodnje – najbolje ilustruju reorijentaciju koja je u toku. Istina je da te politike izazivaju negodovanje u Evropi, Aziji i delovima sveta u razvoju gde ih doživljavaju kao nespojive s prihvaćenim pravilima slobodne trgovine. Ali one su u isto vreme uzor ljudima koji tragaju za alternativama hiperglobalizaciji i neoliberalizmu, često u tim istim zemljama.
Ne moramo se vraćati daleko u prošlost da bismo pronašli nešto slično sistemu koji bi mogao proisteći iz novih državnih politika koje se razvijaju. U režimu ustanovljenom 1945. u Breton Vudsu, koji je bio dominantan do ranih 80-ih godina, države su imale znatnu autonomiju u razvoju industrijskih, regulatornih i finansijskih politika. Mnogima je zdravlje nacionalne ekonomije bilo važnije od globalne integracije. Trgovinski sporazumi, relativno slabi i ograničenog zahvata, nisu značajnije ograničavali razvijene ekonomije. Još manje je to bio slučaj u zemljama u razvoju. Unutrašnja kontrola tokova kapitala nije bila izuzetak, već pravilo.
Uprkos tome što je takva globalna ekonomija bila mnogo zatvorenija (prema današnjim standardima), epoha Breton Vudsa je donela veliki ekonomski i društveni napredak. Razvijene zemlje su prolazile kroz decenije brzog ekonomskog rasta i relativne društvene i ekonomske jednakosti, sve do druge polovine 70-ih. U grupi zemalja s nižim prihodima, one države koje su primenile efikasne razvojne strategije – poput „istočnoazijskih tigrova“ – razvijale su se velikom brzinom, uprkos činjenici da su njihovi izvozni proizvodi morali da se izbore s mnogo višim uvoznim barijerama nego što je to slučaj sa zemljama u razvoju danas. Kada se priključila svetskoj ekonomiji 80-ih godina, Kina je to učinila pod uslovima koje je sama odredila, zadržavajući subvencije, državno vlasništvo, kontrolu valute i kretanja kapitala, kao i druge politike koje su bliže eri Breton Vudsa nego eri hiperglobalizacije.
Uspesi režima ustanovljenog u Breton Vudsu trebalo bi da podstaknu na razmišljanje sve one koji još veruju da je davanje prostora državama da kreiraju sopstvene politike pogubno za globalnu ekonomiju. Održavanje nacionalne ekonomije u dobrom stanju je najvažnija stvar koju jedna zemlja može učiniti za sve ostale zemlje.
Naravno, istorijski presedan nije garancija da će nova agenda proizvesti dobroćudniji globalni ekonomski poredak. Režim iz Breton Vudsa je funkcionisao u okruženju hladnog rata, kada su ekonomske veze između zapada i Sovjetskog Saveza bile zanemarljive, a sovjetski blok je imao neznatan uticaj na globalnu ekonomiju. Otuda njihovo geopolitičko sukobljavanje nije ugrožavalo ekspanziju trgovine i dugoročnih investicija.
Današnja situacija je sasvim drugačija. Glavni rival Amerike je Kina, zemlja koja zauzima veoma važno mesto u svetskoj ekonomiji. Potpuni razlaz zapada i Kine proizveo bi nesagledive posledice za čitav svet, uključujući i razvijene ekonomije, zbog visoke zavisnosti od kineskih industrijskih proizvoda. Zato imamo razloga da se zabrinemo za budućnost svetske ekonomije.
Ako globalna ekonomija postane još negostoljubivije mesto, to će biti posledica neuspeha Amerike i Kine da urede svoje geopolitičke odnose, a ne navodnog odustajanja od načela „slobodne trgovine“. Kreatori državnih politika i analitičari moraju se fokusirati na one rizike koji su u ovom trenutku najvažniji.
Project Syndicate, 06.09.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net,
