Kultura razmišljanja: Uvažavam sebe

Imamo pravo da vjerujemo u ideale koje smatramo ispravnim, posebno ako su oni povezani sa zdravim razumom i moralnim vrijednostima. Pa šta ako sam Srbin u Sarajevu! Nisam sam. Imam pravo da poštujem svoju vjeru. Pa šta ako sam Hrvat u Bihaću! Imam pravo da budem drukčiji. Pa šta ako sam Bošnjak u Banjoj Luci! Imam pravo da poštujem svoju nacionalnost

(Piše: Osman Rizaluk – novovrijeme.ba)

Često se nađemo u situaciji da drugi ljudi iskušavaju naš odnos i stav prema nama samima. Nerijetko svjesno, a ponekad i nesvjesno s njihove strane. No, nije toliki problem u njima koliki je u nama i načinu na koji ćemo reagirati na taj čin. To je test. Kakav? Pa to je test jesmo li normalni ili nismo! Poštujemo li sebe kako bismo trebali, odnosno onako kako poštujemo svaku drugu osobu. Ako na ovo pitanje ne možemo odgovoriti potvrdno a da ne prilagođavam kriterije baš kad je o nama riječ, onda nešto nije uredu. I zahtijeva hitnu “sjednicu” u našem biću. Neka dođe savjest i povede volju. Neka dođe razum i povede iskustvo. Neka dođe želja za ugađanjem drugom i povede samopoštovanje. Svi neka budu prisutni, jer je veoma važno da se svi za tim stolom pogledaju u oči. Neka se ispričaju i neka otkinu sa srca ono što ih muči. Neka ih atmosfera ponese da postanu iskreni. Neka sjede i razgovaraju koliko hoće, ali neka ne ustaju s tog stola sve dok ne postanu bliski. Toliko bliski da priznaju jedno drugom da istinu. A to je da nema razloga. Da nema razloga da zbog nekog drugog, ma ko on bio, sebi nepravdu čine.

Pa šta ako smo drukčiji! Ima nas svakakvih na ovom svijetu. Imamo pravo da vjerujemo u ideale koje smatramo ispravnim, posebno ako su oni povezani sa zdravim razumom i moralnim vrijednostima. Pa šta ako sam Srbin u Sarajevu! Nisam sam. Imam pravo da poštujem svoju vjeru. Pa šta ako sam Hrvat u Bihaću! Imam pravo da budem drukčiji. Pa šta ako sam Bošnjak u Banjoj Luci! Imam pravo da poštujem svoju nacionalnost. Imam pravo da poštujem svoju vjeru. Imam pravo da pitam, da ne osjećam tjeskobu dok idem na džumu-namaz. Pa šta ako sam musliman u Evropi! Imam pravo da dostojanstveno stojim i predstavljam se muslimanom. Ja nisam jedan od trojice. Niti je moguće da milijardu i po ljudi budu neki od trojice. Ja nisam kriv ako neko mene optužuje za zločine drugih. Ali jesam kriv ako sam prihvatim te optužbe i osjećam se inferiorno u duši u odnosu na nekog Belgijanca, Nijemca, Škota, Hrvata, Slovenca jer pripadam onima koje optužuju. Teško je biti u koži optuženika, ali se sasvim lahko danas naći u njoj. Dovoljno je da pred grupom ljudi neko uperi prst u tebe i kaže “lopoveee!”, i eto te. Već si na njoj. Pa se ti sad brani. Nisam! Ko si ti!? Ja te i ne poznajem! Otkud ti to da sam ja lopov!? Šta god da kažeš, nećeš lahko protiv optužbi tek običnih prolaznika.

Mi nekako uvijek tražimo mirnu luku. Pa i kad su sve luke zatvorene, po svaku cijenu želimo ući u neku pa navaljujemo. A ne shvatamo da dok oluja traje, najbolje je primiriti se tu gdje jesmo jer će nam ulazak u luku pod olujom možda izazvati još veću štetu. Ako osjećamo pritisak zbog svog identiteta, ako se na neki način osjećamo drukčije od ostalih, ne znači da ćemo prilagođavanjem sebe i kompromitiranjem svojih odgojnih vrijednosti uploviti u tu mirnu luku za kojom čeznemo svaki dan. Ta mirna luka može postojati i na mjestu na kojem je mi izgradimo. Čak i na pustom otoku. Pa ako smo sami u na tom pustom otoku i imamo na njemu sve potrebne uvjete za život, ne znači da smo prinuđeni dočekati i svoj kraj na njemu. Šta je odlučujuće u spasenju Robinsona Cruosaa? Strpljenje i aktivno prihvatanje situacije u kojoj se nalazi. Ma koliko bila delikatna ta situacija i činila nam se nesavladivom, to ne znači da imamo ispunjene sve razloge da briznemo u plač i kuknjavu u mentalnom obliku tako što tražimo prvu priliku da taj dio sebe koji nekom smeta prezremo pred svima. Jer zašto da se cjenkamo oko toga. Ili tvoj integritet (prihvatanje sebe kakav jesi), ili zadovoljstvo svih oko tebe. Ma kakav integritet! Prilagodi sebe drugima pa makar se morao odreći i svog imena i svojih korijena i svega onog što za sobom nosi ta loza. Jer da je valjalo ne bi te dovelo u ovu poziciju da te svi mrko gledaju a nisi im ništa uradio!

Eh ta mirna luka. Koliko je samo skupa… Jer da bi bila mirna, miran moraš biti i ti, ovakav kakav jesam, i još da te svi vole. Malo teško. Mora se priznati. Ali Bože moj, mi smo Bosanci i Hercegovci i mi imamo tu sposobnost da svima ugodimo. Samo nam fali još malo da je usavršimo pa da i sebe stavimo na tu listu. Listu da svi dobiju svoje pravo. Pravo gosta a i pravo domaćina. Jer bez domaćina koji sebe cijeni nema ni potpuno zadovoljnog gosta.