Piše: Ljubodrag Stojadinović
Osetljiv sam na žene, njihove patnje i suze. Rekao bih da je to najviše što još mogu da učinim za njih. Evo, juče je svoju ispovest na N1 imala Milena Popović, supruga Olivera Ivanovića, ubijenog pre nešto više od 20 meseci. Ništa se nije promenilo, osim nje. Ubica je u bekstvu. Nema razloga da beži, niko ga više ne juri.
Priča Milene Popović je melodramatična (samohrana majka), uglavnom protivrečna i nejasna. Možda je ona odlučila da napusti svoju prošlost, pa i onu u kojoj je postojao Oliver Ivanović. Ili da te uspomene okončane smrću čuva onoliko i onako kako joj nalaže novi model života. Ili oni koji su joj to omogućili. Ne ide joj loše, vidi se da sasvim dobro kontroliše svoju nekadašnju patnju.
Naknadne verzije dijaloga sa mrtvima imaju bar jednu ključnu manu: ne mogu se proveriti.
Postoje ipak neke zabeležene, nesumnjive stvari, koje su čak podložne inventarisanju. Vlast u Beogradu nije mogla da pridobije Ivanovića. Zbog toga što je bio imun na pritiske i diktate centrale proglašen je neprijateljem. Kreativni tim režima pravio je užasne, mrzilačke spotove, čija je meta bio upravo Ivanović. Najprljavije optužbe za neprijateljstvo prema srpstvu izricao je Marko Đurić, sumračni Vučićev izaslanik mržnje, tvrdeći mesecima da je neprijatelj Srbije svako ko je za Ivanovića.
Moguće je da je u tom času Oliver postao legitimna meta, suviše opasan ako nestane, još opasniji ako preživi. Takva procena u kolegijumu mafijaškog srpstva ga je ubila i to čini svakoga božijeg dana iznova.
Ne mora se očekivati od udovice da posmrtno deli ideale pokojnika. Možda oni nisu ni postojali kao zajednička stvar. Ili ih ona naprosto nije razumela, ili ih nije razumela dovoljno dobro. Ako ih je i prihvatala kao svoje (a nije morala), posle svega ih ipak ne obrazlaže valjano. U stvari, njena priča, nezavisno od patetične potke, duboko zalazi u trivijalnu sapunicu, koja, posle velike tragedije, za nju ipak ima dobar kraj.
Ona nije u stanju da nasluti motive zločina. Moguće da su ubice računale sa srpskim raskolom, kaže ona, kao da je živi Ivanović postojao u skladu sa ritmom svojih dušmana. Nije, naravno, i više puta je rekao da najveći strah na severu Kosova kod Srba donose drugi Srbi.
Milena Popović ne može da se seti na koga je mislio Oliver kad je to govorio. Na nekoga svakako jeste, ali njoj nije baš govorio sve. Ne, niko mu nije pretio. Palili su mu auto, ali to nije pretnja! Nešto i zna, samo sada neće da kaže. Zna ko je pravio one jezive spotove, sada je to deo prošlosti koju želi da zaboravi. Ne bavi se politikom, već samo istinom. Ali istinu ne zna. Ono što zna neće da kaže, polako, možda ima još vremena. Kad sazna sve – kazaće sve. Ako sazna, a verovatno neće.
Ne misli da je beogradski režim zaista proglasio Olivera za neprijatelja. To je bila samo politička kampanja. U takvoj borbi sve je dopušteno: najgore reči, pretnje, uvrede i kletve. Ne, Oliver nije poznavao Milana Radojičića, bar koliko ona zna. Možda su se sreli samo jednom.
Nikada Rada Trajković nije bila prijatelj Olivera Ivanovića. To zna. Ne postoje nikakve kasete na kojima su video materijali ubistva, o kojima govori Trajković, svakako bi znala da postoje.
Moguće da je gospođa Popović pristala na razgovor, makar da bi javnosti saopštila jednu fantastičnu novost: Marko Đurić je njen prijatelj i takve se časti nikada neće odreći. Bio je blizak Oliveru Ivanoviću, što on iz poznatih razloga ne može da porekne. Da, bili su pred kraj u svađi, ali u tome nije bilo ničeg ličnog. Samo politička borba, a u tom se poslu ne biraju reči i prijatelji iznenada nestaju zauvek.
Čuli smo romantičnu bajku o tome kakav je Đurić čovek. Posećivao je Ivanovića u zatvoru, nije im izbivao iz kuće. Bio im je oslonac, donosilac vedrine i duha. Takav je Marko! Ali, kad se Đurić naljutio? Tačno onda kad je Ivanović energično odbio naređenja iz Beograda. I nije pristao da se priključi tipovima sa poternice iz Srpske liste. To je jako najedilo i Vučića i Radojičića.
Bio je to kraj jednog divnog prijateljstva, Đurić skida jednu smešnu masku i zamenjuje je drugom, još strašnijom. Da, oni su ostali u kontaktu, kaže Milena, ali samo preko nje žive. Ona je bila relej za razmenu teških poruka, od kojih je, možda, jedna bila smrtonosna.
Ne znam, zaista, šta bi danas Oliver Ivanović, da nekako može, rekao o svom nemogućem prijateljstvu sa jednim Đurićem? U ćutanju mrtvog sadržana je sva neporecivost priče gospođe Popović, i nezaslužena posmrtna hipoteka za čoveka kome su takvi prijatelji odvratni višak toliko meseci posle streljanja. Takvi su mu bili i za života, pa je moguće da zadata uloga MP u ispiranju prljavom vodom mutnog rodoslova Marka Đurića nije nimalo časna. U tome je besmisao njene javne kontroverze: ljudi iz režima su mrzeli njenog muža i radili mu o glavi, ali su mu bili prijatelji! A sada su i njeni.
Ona ne misli da radi u korist vlasti koja je dušmanski anatemisala Ivanovića. Samo radi svoj posao, za sebe, sina i nedostižnu istinu.
Negira da se bavi politikom, nego traga za nečim što joj je davno umaklo. Jedna od tih istina jeste njeno uverenje da je Srpska lista nacionalni amalgam i označava kraj podele među Srbima. I da bi Oliver danas bio njen član, samo da je poživeo. Može i obrnuto: bio bi živ, samo da se priklonio.
Na pitanje očekuje li da ikada budu pronađene ubice Olivera Ivanovića, odgovara: Ne verujem i znam zašto to kažem!
Znamo i mi.
pescanik.net
