Predstava treba da ubedi i domaću i stranu publiku da bez Vučićevog vođstva nastupa haos. Pa ipak, ono što Vučić zapravo čuva jesu njegova vlast i stabilnost te vlasti. Naličje ove „stabilokratije“ je permanentna kriza, od Beograda do Prištine
Ako bi se kriza na Kosovu završila, na koju kartu bi igrao režim u Srbiji? Svakome ko je učestvovao u nekom talasu antirežimskih protesta kad-tad se nametnulo ovo (retoričko) pitanje. Nezavisno od toga šta je konkretan povod masovnom izlivu nezadovoljstva – ubistva u jednoj osnovnoj školi, represivne kovid-mere ili pokradeni predsednički izbori, da nabrojimo samo nekoliko primera iz skorije prošlosti – vlast će pre ili kasnije odgovoriti pitanjem „A šta sa srpskim narodom na Kosovu?“, nastojeći da i povod i dublje uzroke protesta gurne u drugi plan.
Ova zamena teza, kojom se u isti mah nipodaštavaju vrlo stvarni i teški problemi s kojima se suočava srpska manjinska zajednica na Kosovu, kao i podjednako stvarni problemi koji more građane Srbije, postala je zaštitni znak režima koji se predstavlja kao „čuvar stabilnosti“. Predstava treba da ubedi i domaću i stranu publiku da bez Vučićevog vođstva nastupa haos. Pa ipak, ono što Vučić zapravo čuva jesu njegova vlast i stabilnost te vlasti. Naličje ove „stabilokratije“ je permanentna kriza, od Beograda do Prištine.
Protesti protiv (Kurtijevog) nasilja?
Maj mesec. Desetine hiljada ljudi u Srbiji protestuju nakon što su dva masovna ubistva zavila zemlju u crno. Beograd samo što je doživeo svoje najmasovnije demonstracije još od Petog oktobra. Srpska napredna stranka i njen odlazeći predsednik, vidno nesnađeni i usplahireni, sazivaju kontramiting protiv besnih masa, koje namerno (i pogrešno) poistovećuju sa zvaničnom opozicijom. Na jutro kontramitinga, severom Kosova odjekuje zvuk sirena za vazdušnu opasnost, a potom i bačenih šok-bombi i jedne rafalne paljbe. Ima povređenih.
Ovo zaoštravanje višemesečne, pa i višegodišnje krize koju režimi Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija brižljivo gaje kao da je udahnulo život SNS-ovom kontramitingu „Srbija nade“. Predstavnici Srpske liste, Vučićeve produžene ruke na severu Kosova, bili su u prvim redovima skupa, „rezervisanim“ za kosovske Srbe. Na bini se ređala „teška artiljerija“: od Ivice Dačića, kog kao da je zaposeo duh bivšeg šefa Slobodana Miloševića (i to onog gazimestanskog), preko Milorada Dodika, dežurnog agitatora za „srpski svet“ i kritičara „satrapa i izdajnika“ koji učestvuju u antirežimskim protestima, do samog Vučića. Pa ipak, uprkos belodanim ucenama, pretnjama i pritiscima pod kojima su ljudi dovedeni ili došli na SNS-ov skup, on nije dostigao masovnost najvećih u seriji „protesta protiv nasilja“; štaviše, okupljena masa se prepolovila pre nego što je Vučić stao za govornicu.
Otad je, međutim, upliv kosovskog pitanja u masovne proteste postao činjenica s kojom se moralo računati. Napetosti i sukobi na severu Kosova su se nastavili, podstakavši manje proteste krajnje desnice u podršku kosovskih Srba. U tih nekoliko dana nakon Vučićevog mitinga, organizatori desničarskih protesta prvi put su najavili pridruživanje „protestima protiv nasilja“, istakavši da se „na Kosovu i Metohiji dešava možda najveće nasilje nad bilo kim u Srbiji“. Ovaj argument su uprezali kako desničari koji su hteli da nametnu svoju agendu masovnim protestima, tako i predstavnici režima koji su nastojali da proteste delegitimišu. Goran Vesić je, kao iskusni spin-majstor, početkom juna tvrdio da je razlog organizovanja „protesta protiv nasilja“ taj da se „ne čuje glas Srba koji protestuju u opštinama na severu Kosova“. To što su prvopomenuti protesti počeli čitavih mesec dana ranije nije, naravno, zasmetalo medijskoj mašineriji vlasti.
Opozicija koja formalno saziva „proteste protiv nasilja“ nije se snašla u odgovoru na desničarske nasrtaje. Iako su antirežimski protesti krajem maja i početkom juna bili na svom vrhuncu, redovno izvodeći između 40 i 60 hiljada ljudi na ulice Beograda, pred prvom pretnjom nekoliko desetina desničara da će se pridružiti protestu, opozicija se povukla. Prethodno najavljeni protest je u zadnji čas premestila na drugi dan – iako je, naravno, ta manja grupa desničara mogla da došeta na protest ma kog dana. Ova nesnađenost opozicije bila je izraz nesposobnosti da, s jedne strane, odbije nametanje teme Kosova kao glavne i upliv krajnje desnice koja se već na početku ogradila od (tehničkih) organizatora „protesta protiv nasilja“, a s druge ne bude optužena (ponovo) za „izdaju srpstva i Srbije“. To što opozicija u ključnim trenucima nije umela da odgovori na izazove i ponudi jasno političko vođstvo može se smatrati i glavnim uzrokom gašenja borbenog potencijala koji su protesti na svom vrhuncu imali. Njena nesposobnost, međutim, ne predstavlja nikakvo iznenađenje – na sličan način su se ugasili i drugi masovni pokreti u poslednjim godinama kojima je opozicija nametnula svoje „vođstvo“.
Kosovo je pak ubrzo potom, zaobilaznim putem, postalo deo protestnog folklora. Iako je opozicija ignorisala ili odbijala predloge da se desničarske partije i pokreti naknadno uključe u tehničku organizaciju protesta, da (inače nepostojeći) „opozicioni plan za Kosovo“ uđe među zvanične zahteve protesta, ili da se ceo jedan protest posveti temi nasilja na Kosovu, ona ipak nije bila gluva za populistički potencijal koji represija na severu Kosova može da ostvari na narodnim protestima širom Srbije. Tako su poruke podrške Srbima na Kosovu, uz buran aplauz i ovacije nemalog dela okupljenih, krajem juna proneli studenti i studentkinje okupljeni iza šetalice „Studenti protiv nasilja“. Iako se predstavljaju kao neformalna grupa, neizbežno je primetiti da je gotovo svaki veći talas protesta tokom SNS-ove vladavine imao i organizovanu studentsku grupu, koja se po pravilu pretvarala u podmladak opozicionih stranaka po završetku protesta. Otuda nije nemoguće da su i „Studenti protiv nasilja“ poslužili opoziciji za, između ostalog, relativno neutralno unošenje teme Kosova u proteste. Pa ipak, sem što se zaštitila od optužbi da se ne zanima za Srbe na Kosovu, opozicija ovim činom niukoliko nije doprinela ostvarivanju ciljeva masovnog pokreta.
Vučić i Kurti: trka do dna za evrointegracije
Eskalacija krize na severu Kosova upravo na dan SNS-ovog kontramitinga poslužila je Vučiću za ubeđivanje javnosti da, prvo, većina Srba s Kosova podržava njegovu politiku, usled čega je tog dana bila u Beogradu umesto u svojim kućama i, drugo, da Kurti koristi tu situaciju „ispražnjenosti“ severa Kosova da bi ga osvojio. Ne negirajući da je u Kurtijevom interesu da se država Srbija napokon odrekne svojih teritorijalnih pretenzija na Kosovo, ipak deluje verovatnije da je zadnja tura zaoštravanja, kao već godinama unazad, deo uigranog sklopa odnosa iz koga i zvanični Beograd i zvanična Priština pokušavaju da izvuku koristi za sebe. I Vučić i Kurti podižu etničke tenzije kada žele da preusmere pažnju sa drugih društvenih problema; prvi se, uz to, nada da će čvrstim stavom „kod kuće“ a poniznim pred Evropskom unijom i SAD uspeti da zadrži (najmanje) sever Kosova pod okriljem Srbije, a drugi da će robusnim akcijama ubediti ili čak primorati svet da prihvati nezavisnost celog Kosova kao (tobože) gotovu činjenicu.
Naravno, njihove međusobno neuskladive kosovske vizije sudaraju se sa stvarnošću. Ključna činjenica te stvarnosti je da zapadne političke strukture, pre svega SAD, te EU i NATO kao savezi u najvećoj meri podređeni američkom diktatu, kroje društvenu stvarnost na Kosovu po svom ukusu. Upravo iz tog razloga je Kurti trenutno „na tapetu“. Očigledno je, naime, da je Zapad zadnjih nekoliko godina zainteresovan da, u što kraćem roku, „zatvori“ kosovsko pitanje. Rat u Ukrajini i zazor od širenja ruske moći na Balkanu, preko režima (u Srbiji i Republici Srpskoj) koji s Rusijom održavaju relativno prisan odnos, svakako doprinose toj žurbi. Kurti se pak pokazuje kao nedovoljno predvidljiv element u zapadnoj računici. Iako je odavno odbacio svoju političku prošlost i sada niukoliko ne dovodi u pitanje tutorstvo Zapada, on je ipak sklon povlačenju poteza na svoju ruku.
Zato ne čudi što su problemi nastali na severu tokom proleća i leta – od organizovanja lokalnih izbora u uslovima gotovo potpunog srpskog bojkota, tretiranja rezultata izbora (izlaznost je bila 3,47%) kao legitimnih, preko nasilnog uvođenja nelegitimnih albanskih gradonačelnika u zgrade opštinskih uprava i fizičkog sukobljavanja specijalne policije i KFOR-a sa srpskim demonstrantima, do učestalih hapšenja i ranjavanja Srba – u očima Zapada prvenstveno Kurtijeva odgovornost. Štaviše, neredi na severu eksplicitan su razlog što su SAD odlučile da isključe Kosovo iz najvećih vojnih vežbi NATO-a na Balkanu, „Defender 23“, što je EU protiv njega uvela paket reverzibilnih mera i što se Kurtijevoj vladi preti zamrzavanjem finansijske i diplomatske podrške dok se krizna situacija ne reši.
Ne treba se pak zavaravati da zapadne političke strukture nastupaju iz pozicije iskrenog interesa i brige za dobrobit bilo srpskog bilo albanskog življa na Kosovu. Kurtijevi potezi se kritikuju jer se „nije koordinisao“ ili „nije odgovorio na zahteve“ SAD; pretnje gubitkom investicija i međunarodne podrške jedva da su uvijene. Štaviše, i mnogo pominjani „francusko-nemački“ sporazum za rešavanje kosovskog pitanja, oko kog su se Vučić i Kurti uz posredstvo zapadnih diplomata usmeno dogovorili u martu ove godine, direktno se dovodi u vezu sa novčanim sredstvima koja će EU, inače najveći donor i Srbije i Kosova, moći da pruži ili povuče zavisno od toka njegove implementacije. Posredi je, dakle, goli interes zapadnog imperijalizma da sebi obezbedi stabilnu poziciju na čitavom Balkanu i prednost u tekućem ratu protiv Rusije, ali i u dugoročnom takmičenju protiv Kine.
S druge strane, pitanje je u kojoj meri što Vučićeva što Kurtijeva taktika postižu željene efekte na domaćem terenu. Bombardovanje javnosti u Srbiji temom Kosova je, prema nekim istraživanjima, postiglo da ono ponovo postane jedna od vodećih briga građana. Međutim, uprkos borbenim pokličima režima u svakoj rundi zaoštravanja krize, većina ljudi nije raspoložena ni za ekonomski, a kamoli vojni avanturizam i najviše bi volela da se situacija na Kosovu sporazumnim putem normalizuje. Deluje da stanovništvo koje je već mnogo puta čulo da treba da podnese žrtve za „dobro Srbije“, i koje je trpelo posledice mnoštva različitih žrtvovanja dok su političke elite ostajale netaknute, ne naseda više tako lako na režimsku propagandu.
Slično važi i za Kurtija i njegovu vladu, kojima nakon dve godine za kormilom Kosova opada popularnost. Uprkos predizbornim obećanjima, bavljenje nacionalnim pitanjem u praksi je postalo prioritetna delatnost njegovog kabineta, dok je socioekonomska situacija ostala zanemarena i nezavidna. Niz istraživanja u zadnje dve godine potvrdio je da građani Kosova, kako Albanci tako Srbi i druge manjine, vide nezaposlenost kao gorući problem. Uopšte, nedostatak poslova, siromaštvo i inflacija najviše more stanovnike Kosova. Pa ipak, ni Kurtijeva vlada niti tobože zaštitnički i spasilački režim u Srbiji ne pružaju nikakvu perspektivu za izlazak iz ciklične političke krize koju zajedničkim snagama potpaljuju.
Da bi se prekinuo ovaj začarani krug, potrebno je postaviti drugačije političke prioritete: socijalnu sigurnost, ravnopravnost i mir. Njih, kao što smo videli, neće postaviti ni Vučić ni Kurti, niti zapadni (ili istočni) imperijalizam. To može da se postigne samo ujedinjenjem radničke klase u Srbiji i na Kosovu. Za nas u Srbiji koji živimo od svog rada i borimo se pod zastavom socijalizma, glavni zadaci ka ovom cilju su da odlučno pobijamo mahinacije srpskog nacionalizma, ne dozvoljavamo režimu da razvodnjava naše borbe večitim igranjem na džoker Kosova, protivimo se teritorijalnim pretenzijama srpske države na Kosovo i da se, kroz konkretne političke borbe (štrajkove, proteste itd.), povezujemo sa svojim saborkinjama i saborcima na Kosovu. Samo mi, ujedinjenim snagama, možemo da ponudimo izlaz iz permanentne krize.
Anja Ilić, Prometej.ba
