Jučer je obavljena dženaza Ejubu Hadžiću – jednom od članova prve generacije “Mladih muslimana”

Rođen je 1925. godine u selu Slapna Gora kod Kaknja u porodici koja je imala devetero djece. Između 1936. i 1944. godine pohađao je u Sarajevu Šerijatsku gimnaziju. Upravo taj period školovanja će odrediti njegovu životnu sudbinu. Tada upoznaje nekoliko srednjoškolaca i mladića među kojima je bio i Alija Izetbegović i drugi članovi organizacije “Mladi muslimani“.

Nakon Drugog svjetskog rata Hadžić odlazi na studij poljoprivrede u Zagreb. U tom periodu Bošnjaka studenata u Zagrebu je bilo više od 100 na različitim fakultetima. Jedan dio njih je bio vezan za “Mlade muslimane“, a njihov rad je ubrzo postao predmet istraživanja i praćenja UDBA-e.

U maju 1949. godine uhapšeno je oko 30 studenata u Zagrebu pripadnika organizacije “Mladi muslimani“. Hadžić je uhapšen 25. maja dok je bio student četvrte godine na Poljoprivrednom fakultetu. Imao je samo 23 godine.

Suđenje Hadžiću je bilo u Sarajevu u grupi od 14 članova pokreta “Mladi muslimani“, od kojih su četvorica osuđeni na smrt, a ostali su dobili kazne od 5 do 20 godina zatvora. Hadžić je dobio sedam godina jer je napisao tekst: “Zašto je alkohol u islamu zabranjen“.

Zatvor je ustvari bio prisilni rad pa je Hadžić robiju proveo u rudnicima uglja u Kaknju i Zenici, te na izgradnji Titove vile na Stojčevcu, na Ilidži.

Nakon izlaska iz zatvora Hadžić u 30. godini završava fakultet, počinje raditi i formira porodicu.

Prvi posao dobija u Prnjavoru, pa u Bihaću, a od 1967. do 1972. godine radi u Maroku, kasnije u Alžiru i Libiji za UN. Hapšenje i istraga u okviru “Sarajevskog procesa“ ga sprečava da preuzme projekat UN-a u Mozambiku.

Naime, u februaru 1983. godine Hadžić se vraća iz Libije na odmor prije odlaska na novu dužnost u Mozambiku. Međutim, uhapšen je 21. aprila, a njegov istražni zatvor je trajao četiri dana. Zbog oduzimanja pasoša nije mogao nastaviti raditi za UN, a naredne četiri godine Hadžić i njegova supruga su bili na birou rada do penzije. Prvo njihovo putovanje nakon vraćanja pasoša bio je hadž 1987. godine. Ejub Hadžić je živio na relaciji Pariz – Sarajevo. Ljeto je provodio kod kuće u Kovačima na Ilidži, a zimu u Parizu kod sinova. Govorio je francuski, engleski i arapski jezik.

“Ja i Munira došli smo početkom 1983. godine u Sarajevo. Alija je čuo da smo došli i došao nam je s hanumom Halidom na naselje. Tada mi je donio knjigu Islam između Istoka i Zapada. Uslijedilo je Alijino hapšenje, kao i drugih, a 23. aprila 1983. godine došli su i po mene. Došlo ih je sedam iz UDBE, policija, sve su pretresli i odnijeli neke knjige i šta im je bilo interesantno. Ispitivali su me o susretu s Alijom i knjizi. Tvrdili su da mi je Alija dao knjigu, a ja da nije. Naime, ja sam knjigu već bio vratio Bakiru, tako da sam znao da je ne mogu naći. Ispitivali su me četiri dana i četiri noći i onda pustili. Kažu, dobro si prošao. Oduzeli su mi pasoš, tako da nisam mogao otići u Mozambik. Iz UN-a u ovakvim situacijama nisu praktikovali da vrše bilo kakve intervencije. I tako sam ja od 1983. godine izvan posla. Vratili su nam pasoš, čini mi se, 1988. i ja i Munira smo iste godine otišli na hadž”
(iz intervjua za Hayat TV, link za kompletan intervju: https://hayat.ba/na-ahiret-preselio-ejub…/1046052/…)

Biografski podaci: https://www.aa.com.tr/…/novo-izdanje-%C4…/2896474