NVO-izacija otpora

Masovni pokreti su suočeni sa rizikom NVO-izacije otpora. Znam da će se ove moje reči lako izvrnuti u optužbu protiv svih nevladinih organizacija. To bi bio falsifikat. U mračnim vodama lažnih NVO-a, uspostavljenih da isisavaju novac iz grantova ili kao način za izbegavanje poreza (u državama kao što je Bihar, daju se u miraz), naravno da ima mnogih NVO-a koje rade dragocen posao. Ali potrebno je osmotriti fenomen nevladinih organizacija u širem političkom kontekstu.

U Indiji, na primer, ekspanzija NVO-a oslonjenih na fondove počela je kasnih 80-tih i tokom 90-tih. Poklopila se sa otvaranjem indijskih tržišta za neoliberalizam. U to vreme je država, u skladu sa zahtevima strukturnih usaglašavanja, povlačila javne finansije iz ruralnog razvoja, poljoprivrede, energije, transporta i zdravstvenih usluga. Kako se država odricala svoje tradicionalne uloge, nevladine organizacije su ulazile upravo u te oblasti. Razlika, naravno, leži u tome što su fondovi koji su im na raspolaganju tek sićušan deo realnog smanjenja državnog ulaganja.

Većina takvih NVO-a nalaze sredstva i pokroviteljstvo u agencijama za pomoć i razvoj koje su, sa svoje strane, finansirane iz fondova zapadnih Moglo bi se reći da, što je veća pustoš izazvana neoliberalizmom, veća je eksplozija nevladinih organizacija. Nema tome bolnije ilustracije od simultanih priprema Amerike da napadne neku zemlju sa pripremanjem NVO-a da uđu i počiste posledice razaranja vlada, Svetske banke, UN i nekih multinacionalnih korporacija. Mada to nisu nužno iste agencije, svakako čine deo neke labave političke formacije koja upravo nadgleda neoliberalni projekat i zahteva smanjenje izdataka vlade.

Zašto bi te agencije finansirale nevladine organizacije? Da li je to tek oblik staromodne misionarske revnosti? Osećaj krivice? Ima tu ipak i nešto više. NVO-i odaju utisak da ispunjavaju vakuum koji za sobom ostavlja država kada se povuče. I zaista je tako, ali na jedan suštinski nedosledan način. Njihov stvarni doprinos je u tome što smiruju politički bes i pod etiketom pomoći i dobročinstva dele ono što bi ljudima po pravu trebalo da pripada. Menjaju javnu svest. Pretvaraju ljude u nesamostalne žrtve i tupe oštricu političkog otpora. NVO-i oblikuju neku vrstu tampon-zone između administracije i javnosti. Između imperije i podanika. Postaju arbitri, tumači, pomagači.

U krajnjoj liniji, NVO su odgovorne svojim finansijerima a ne ljudima među kojima rade. Oni su vrsta koju botaničari zovu bioindikatori. Moglo bi se reći da, što je veća pustoš izazvana neoliberalizmom, veća je eksplozija nevladinih organizacija. Nema tome bolnije ilustracije od simultanih priprema Amerike da napadne neku zemlju sa pripremanjem NVO-a da uđu i počiste posledice razaranja. Da bi se postarale za bezbednost finansija i pribavile dozvolu za svoje aktivnosti u određenoj zemlji, NVO su prinuđene da svoj rad predstave u plitkom okviru, manje-više lišenom političkog ili istorijskog konteksta. U svakom slučaju, nezgodnog istorijskog ili političkog konteksta.

Apolitični (i samim tim, zapravo, izuzetno politički) izveštaji o stradanju u siromašnim zemljama i ratnim zonama naposletku čine da ti (tamni) ljudi iz (tamnih) zemalja izgledaju kao patološke žrtve. Još jedan pothranjeni Indus, još jedan izgladneli Etiopljanin, još jedan izbeglički kamp za Avganistance, još jedan osakaćeni Sudanac… kojima je neophodna pomoć belog čoveka. One nehotice podstiču rasističke stereotipe i reafirmišu postignuća, utehu i saosećaj (stroga ljubav) zapadne civilizacije. Nevladine organizacije su sekularni misionari savremenog sveta.

Konačno – u manjoj meri, ali podmuklije – kapital koji nevladine organizacije imaju na raspolaganju igra istu ulogu u alternativnim politikama kao i spekulativni kapital koji protiče kroz ekonomije siromašnih zemalja. Počinje da diktira agendu. Pretvara konfrontaciju u pregovore. Depolitizuje otpor. Meša se u pokrete lokalnih ljudi koji su se tradicionalno oslanjali na sopstvene snage. NVO imaju fondove za zapošljavanje lokalnih saradnika, koji bi se inače angažovali kao aktivisti u pokretima otpora ali sada osećaju da čine nešto dobro na neposredan, kreativan način (a pritom i zarađuju za život).

Pravi politički otpor ne pruža takve prečice. NVO-izacija politike preti da otpor pretvori u učtiv, razborit posao sa utvrđenim radnim vremenom i redovnom platom, uz poneku nagradu tu i tamo. Pravi otpor ima prave posledice. I nema plate.

Autor: Arundhati Roy

Članak je originalno objavljen 4. rujna 2014. u časopisu Massalijn (op. ur.)

Izvor: Prijateljski portal H-alter.org